Malo je falilo da nas pred 76. rođendan zauvek napusti rok pionir medijskih ekscesa Mik Džeger. Srećom, intervencija na njegovom srcu bila je uspešna i on je nastavio da neumorno skakuće po sceni zavitlavajući Donalda Trampa povodom njegovog nepoznavanja istorije rata za nezavisnost od britanske krune. Na kraju krajeva, Stonsi mogu bez Trampa, a on bez njih ne – setimo se kako je proslavljao izbornu pobedu držeći se s svojom izabranicom Melanijom za ruke dok je sa zvučnika odjekivao njihov hit Heart Of Stone.
Devedesetih Džegerovo lice je krasilo kioske s naslovnica, dvehiljaditih su nas ubeđivali i da Koštunica doktor Vojislav liči na njega kad je trebalo pronaći amblematski medijski izgovor zašto glasati za istog. Dvehiljade sedme smo Džegera s bendom ugostili na Ušću, i bili su toliko dobri da je naspram njih lokalna predgupa Električni orgazam zvučala kao da je zalutala sa školske priredbe. Sad, u doba Jutjuba, mlađi naraštaji najčešće saznaju za Stonse samo kad kliknu da vide spot u kom se pojavljuje Anđelina Džoli – Anybody Seen My Babe.
Rođen u Dartfordu 26. jula 1943. kao Majkl Filip Džeger, Mik je sin nerafinirane doseljenice iz Australije Eve i lokalnog nastavnika fiskulture Bazila Džozefa. Tatino bavljenje ovim pozivom rezultovalo je Mikovim prvim pojavljivanjem na televiziji već u trinaestoj godini kad je za emisiju „Seeing Sport“ prezentovao snalaženje u prirodi uz veranje i određene vežbe. Ko pamti njegove pokrete u spotu Start Me Up, pomisliće da ceo život nije radio ništa drugo nego pokazivao vežbe za fizičko. Mali Mik se isticao u trčanju na duge staze i u košarci. Prilikom jedne utakmice basketa, u žaru nadmetanja, odgrizao je sam sebi vrh jezika što je rezultovalo njegovim mumlavim govorom, a zatim i pevanjem. Zato su mnogi slušaoci bili ubeđeni da mesto If You Start Me Up I’ll Never Stop peva In Yugoslavia You’ll Never Starve. U slobodno vreme slušao je Američki vojni radio (AFN) i skakao po sobi pevajući Labambu. Omiljene ploče su mu bile one koje je izdavao studio „Chess“ iz Čikaga te je bio oduševljen kad je shvatio da ih od njih može naručiti poštom. Jednom prilikom, na železničkoj stanici, s pristiglim pločama pod miškom, sreo je druga iz detinjstva Kita Ričardsa. „Šta ima Kit?“, pitao ga je. „Evo hoću da postanem kauboj i da sviram gitaru.“ Miku se to učinilo kao dobar plan, kompatibilan s njegovim. „Ja hoću da kupim crveni kadilak.“ Moguće je da su tako začeti Rolingstonsi.
Džegerovi školski drugovi tvrde da nikad nisu primetili ni mrvicu buntovništva kod njega, već samo slepu poltronsku prilagodljivost na okolnosti, tako da mnogi i dan-danas veruju da je ceo njegov drski medijski nastup u stvari imitacija originalnog buntovnika Kita Ričardsa. Mnogi upoređuju njegove pokrete na sceni s pokretima Džejmsa Brauna. Mik ih demantuje: „Ne, ja u stvari sve vreme zamišljam da sam Merilin Monro i krećem se na sceni kao ona!“ Iako zahvaljujući takvom pristupu stiže na 16. stranu priručnika Sve o ljubavi i seksu Suzan Holrojd, kao primer za hermafroditski izgled koji privlači oba pola, Džeger ima za sobom povorku žena koje se utrkuju koja će začeti njegovo dete. I glumica Liv Tajler je dugo verovala da je jedna od tih trofejnih srećnica, dok nije shvatila da joj je otac u stvari Stiven Tajler iz grupe Aerosmit. Mik na sve to odgovara ironičnim stihom: Some girls give me children / I only made love to them once!
Nerafinirani stil neandertalaca, koji je grupu Rolingstons uspešno krasio od samog početka 1962. godine, potekao je od prvog foto-sešna s fotografom Geredom Mankovićem. „Zapazio sam kraj zgrade kavez kojim su cigle dizane na sprat, pa ih slikao oko njega kao divlje ljude s idejom da fotografiju prati naslov: Da’l biste svojoj ćerki dali da izađe s nekim od njih?“ Taktika je upalila, svi su poverovali da je reč o pravim Teenage Cavemen-ima, pa i Stenli Kjubrik, koji je prvobitno upravo Džegeru i Stonsima ponudio uloge Aleksa i njegovih razularenih drugara u Paklenoj pomorandži.
Prvi hit Stonsa koji osvaja vrhove top lista Its All Over Now, Mik snima u svom omiljenom studiju „Chess“. I Can Get No Satisfaction, pesma u koju niko nije verovao da je vredna trošenja trake, postaje himna cele generacije. Kad su ga novinari pitali da li je konačno zadovoljan, s obzirom da peva da traži zadovoljenje, odgovorio je: „Mislite seksualno ili filozofski? Seksualno da, ali filozofski još pokušavamo.“ Inspiracija za kultnu pesmu Sympathy For The Devil dolazi Miku kad mu je Merijen Fejtful dala da pročita Majstora i Margaritu Bulgakova. Takve pesme, koje istražuju tamnu stranu ljudskih nagona s ivice ekscesa, neumitno dovode i do ekscesa na koncertima. Tako je tokom njihovog koncerta u Altamonu ‘69. tada mladi kalifornijski kamerman Džordž Lukas snimio scenu ubistva u publici od strane obezbeđenja, a kasnije oživeo ovaj događaj u Povratku Džedaja prikazom žrtvovanja igračice u Džabinoj palati dok vanzemaljac s ustima nalik na logo Rolingstonsa peva svoju pesmu.
And I was rolled when I was stoned (I mene su prevrtali dok sam bio pijan) šalio se, najavljujući ih ovom igrom reči na TV-u, Din Martin uz primedbu da Stonsi u stvari i nemaju toliko duge kose koliko su im čela niska a obrve visoke. Ipak, ta slika čudnih čupavaca bila je toliko upečatljiva da na prednji omot svog prvog albuma pored nje nisu morali da napišu ni ime benda, ni naziv ploče. Svima je bilo jasno ko je i šta je to. Navek hladan ko špricer, džez bubnjar Čarli Vots upotpunio je tu čupavu ekipu, ali je izvesni Jan Stjuart izbačen iz benda jer je, za razliku od ostalih, delovao isuviše normalno!
Ključni vezni igrač u Rolingstonsima između Kita i Mika postao je multitalentovani instrumentalista Brajan Džons, koji je na prvih osam albuma dao grupi prepoznatljiv zvuk pre nego što je tragično preminuo u leto 1969. u dvadeset sedmoj godini. Iako su mnogi tvrdili da nema Stonsa bez Brajana Džonsa, čak je i jugoslovenska izdavačka kuća Jugoton nakon Brajanove smrti digla ruke od njih i prepustila prava za objavljivanje njihovih ploča kod nas kući Suzy, a ovi su nastavili punom parom, i tako evo već 57 godina. Bili su na ivici raspada više puta, čak i tragičnih, kao kad je 1989. navek mirnom Čarliju Votsu prekipelo, te je iznerviran Džegerovim neandertalski neuljudnim ponašanjem prema njemu gurnuo pevača kroz prozor hotela u Amsterdamu. Ričards ga je u poslednji čas uhvatio za nogu da ne padne. „Zašto si ga spasao?“, pitali su ga, a on je navodno odgovorio: „Ne zbog njega, već zbog mog odela koje je imao na sebi.“ U međuvremenu, neprimetno je iz benda nestao rezervni gitarista Mik Tejlor, potom i basista Bil Vajman. Džeger javno koketira s narkoticima, ali im ne podleže. Čak se izvlači od enormne apanaže za razvod s top modelom Džeri Hol, jer im je brak bio sklopljen na Baliju po hindu običaju. Kraljica mu daje titulu sera, a Kit Ričards izjavljuje: „Toliko je gluposti u životu uradio, to je samo još jedna.“
Nije teško uvideti da je u Miku moderni svet prepoznao svog šamana koji daje preko potreban odmak od razornog diktata sterilno intelektualnog ukalupljenja savremene civilizacije. Mik nas podseća da našu iskonsku pravu prirodu ne zatomimo preteranom ljušturom dekartovskog racionalizma, jer temelj bića, kako nas uči Niče, spontan je i iracionalan. Na jeziku sibirskih Tunguza reč ŝaman označava Onoga Koji Zna. Zato Džegeru želimo da nas što duže podseća na to, da bude ko kamen a da se ne otkotrlja.
