Najmlađi ustanik je imao jedanaest godina

Ćele-kula je jedinstvena građevina sa uzidanim ljudskim lobanjama iz Prvog srpskog ustanka, svedok burnog istorijskog događaja, hrabrosti i žrtve ustanika. U toku je naučni projekat “Novo lice Ćele-kule”, koji uključuje antropološku analizu, digitalizaciju i rekonstrukciju lica palih ustanika.

Tokom Prvog srpskog ustanka, 31. maja 1809. godine, Turci su napali srpski šanac na Čegru blizu Niša gde se odigrala jedna od najpoznatijih bitaka. Borba je trajala ceo dan. Kad je vojvoda Stevan Sinđelić video da je veliki broj Turaka ušao u šanac, otišao je u magacin i zapalio barut. Digao je u vazduh sebe, svoje vojnike, ali i Turke koji su uskočili u šanac. Smatra se da je ovim strašnim poduhvatom stradalo između 3.000 i 4.000 ustanika.

Nakon boja na Čegru, turski zapovednik Niša Huršid-paša naredio je da se sazida kula u kojoj će biti uzidane glave palih srpskih vojnika kako bi se zastrašili Srbi i ugušio njihov ustanički polet. Pre nego što će biti uzidane u kulu, sa njihovih glava je odrana koža. Zatim su ispunjene pamukom i poslate sultanu u Carigrad kao simbol pobede. Srpske ćurčije bile su primorane da obave ovaj gnusni posao, za šta su bile plaćene po 25 groša. Do kraja godine užasavajuća četvrtasta građevina od lobanja bila je izgrađena na otvorenom da je svi vide, a sa svih strana bile su uzidane odrane lobanje i okrenute ka spolja, učvršćene krečom i peskom.

Kroz Niš je prošao francuski pesnik Alfonso de Lamartin, zahvaljujući kome je Evropa čula za Ćele-kulu. U delu Put na istok 1833. godine zapisao je: “… Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo ući sada je slobodna, i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov: neka sačuvaju ovaj spomenik! On će njihovoj deci pričati šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju cenu su je njihovi očevi platili”.

Decenijama kasnije, austrougarski putopisac Feliks Kanic, koji je više puta posetio Niš, ostavio je značajne zapise o nastanku, izgledu i stanju Ćele-kule. Prema beleženju srpskog autora Isidora Stojanovića iz 1846. godine, u kuli se nalazilo 952 lobanje u 56 redova. Meštani su kasnije, zbog humanih i religioznih razloga, pod okriljem noći skidali lobanje sa kule i pohranjivali ih na groblje, svesno rizikujući bes Turaka. Zna se da su prolaznici i putnici uzimali zube i delove kosti kao amajliju, misleći da će im čuvati život, zdravlje i doneti sreću. Kula je poslednjih decenija vladavine Turaka propadala, a lobanje su, uprkos zabranama, odnošene.

Oslobođenje Niša 1878. godine dočekala je u stanju u kakvom je danas znamo. Od tada počinje da joj se posvećuje pažnja. Podignuta je kapela 1892. godine, decenijama kasnije biva ograđena, postavljen je spomenik sa bistom Stevana Sinđelića i reljefom sa prikazom bitke na Čegru. Od 1982. godine Ćele-kula dobija status kulturnog dobra od izuzetnog značaja.

Danas je sačuvano samo 58 lobanja, od kojih je jedna izdvojena pošto se pretpostavlja da je pripadala vojvodi Stevanu Sinđeliću. Te lobanje su predmet istraživanja naučnika u projektu “Novo lice Ćele-kule”. Projekat su pokrenuli fizička antropološkinja dr Nataša Šarkić i politikolog Milan Simonović, vodi ga Društvo za akademski razvoj iz Beograda, a podržava ga Narodni muzej u Nišu. Projekat se sprovodi zahvaljujući donacijama: za 45 dana kampanje, prikupljeno je nešto manje od milion dinara, što je više od očekivanog.

Realizacija projekta je počela prošle godine s ciljem da se antropološki analiziraju preostale lobanje i da se na osnovu toga rekonstruišu lica palih ustanika, ali i da se kula digitalizuje. Potrebno je istaći da su sprovedene analize na lobanjama nedestruktivne (dok bi analize stabilnih izotopa i drevne DNK oštetile osteološki materijal) i podrazumevale su posmatranje, merenje i fotografisanje.

Dr Nataša Šarkić objašnjava da je “sa jedne strane, problem bila visina kule jer se neke lobanje nalaze na čak 4,5 metara od zemlje, ali to smo nekako uspeli da savladamo. Mnogo veći problem je loša restauracija rađena 80-ih godina, ili možda čak i ranije (podaci su oskudni), gde su donje vilice ili oštećeni delovi lobanja pogrešno postavljani. Dešavalo se i da su vilice bile pomešane. Takođe, nismo mogli da pregledamo lobanje i zube sa svih strana, kao što se radi prilikom antropoloških analiza, pa nismo mogli da vidimo da li je neko imao udarac na potiljku”.

Antropološkom analizom lobanja, dr Nataša Šarkić otkrila je pol, starost, zdravstveni status osoba i povrede. Uprkos lošoj očuvanosti lobanja, dobila je značajne informacije o stradalima. U 78 odsto slučajeva uspela je da odredi pol osoba, saznavši da su svi bili muškarci stari od 11 do iznad 50 godina. Primetila je učestalost dentalnih oboljenja (karijes, gubitak zuba tokom života, parodontitis) i indikatore koji ukazuju na neuhranjenost, parazitske infekcije ili neke ozbiljne bolesti. Zanimljiva je pojava metopizama na lobanjama koja može ukazivati na to da su ovi muškarci bili u nekom bližem ili daljem srodstvu.

Uočene su povrede koje su nastale tokom života i one koje su predstavljale uzrok smrti ovih muškaraca. Posebno je tužno saznanje da je najmlađi poginuli ustanik na Čegru imao samo 11 godina. Na njegovoj lobanji primećen je smrtonosni udarac zadobijen tupim predmetom. Analiza doktorke Šarkić nije potvrdila istorijske podatke po kojima je srpskim vojnicima odrana koža s glava, odsečene uši i nosevi.

Najzanimljivija je ona lobanja koja nije ugrađena u Ćele-kulu, već je izdvojena i postavljena na postamentu, a za koju se veruje da pripada vojvodi Stevanu Sinđeliću. “Da bismo to mogli da potvrdimo sa 100 odsto sigurnosti, morali bismo da uradimo DNK analize. Naime, takve analize su destruktivne, pa samim tim nisu dozvoljene. Ono što znamo na osnovu antropološke analize jeste da se radi o muškarcu u kasnim tridesetim, koji je imao dosta fiziološkog stresa u detinjstvu i koji je više puta ranjavan u sukobima (možda bitkama?). Takođe, utvrđeno je da je ta lobanja bila odrubljena. Za Sinđelića znamo da je imao 38 ili 39 godina u trenutku smrti, kao i da je poticao iz skromne porodice. Nismo naišli na podatak da je bio ranjavan, ali znamo da je učestvovao u mnogim oružanim sukobima. Stoga postoji dosta poklapanja, ali za sada ostaje da sačekamo finalne rezultate rekonstrukcija lica, koji će biti predstavljeni ove godine”, rekla je doktorka Šarkić.

Izgradnjom Ćele-kule Turci su želeli da zastraše Srbe i stvore spomenik koji će narodu služiti kao opomena. Međutim, postignut je sasvim suprotan efekat – Ćele- kula u Nišu pre svega predstavlja simbol požrtvovanosti i hrabrosti srpskog naroda u borbama za slobodu.