Seks
Mitovi i istina o misionarskoj pozi: Kako su se domoroci smejali belom čoveku
„Misionarska poza“ je poznata širom sveta, ali priča o tome kako je nastala nema mnogo veze s misionarima, već je splet kulturnih nesporazuma i istorijskih mitova
"Pre ću biti u miru sa samim sobom nego sa celim svetom"
Duško Vujošević se ponovo vratio na mesto trenera KK Partizan, sa kojim je u prvoj deceniji ovoga veka uspostavio standarde koje će teško dostići bilo koji klub u Srbiji i na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Za dve godine njegovog izbivanja izgledalo je kao da je i dalje u klubu. Iako je bio samo navijač, Vujošević je sve vreme bio viđen kao ikona kluba i kod navijača i kod onih koji ne podnose Partizan. On je za vreme svog poslednjeg mandata izgradio status koji nema niti jedan bivši igrač i trener u Partizanu i verovatno je samo Dragan Džajić u svoje vreme imao takvu poziciju u srpskom sportu. Kad je odlazio rekao je da ostavlja klub na zdravim nogama i to je bilo tačno jer je zadržana dominacija u srpskom prvenstvu i u regionalnoj ligi, a u Evropi se uradilo ono što je bilo moguće s obzirom na sveukupni potencijal KK Partizan. Vujošević je pristao da razgovara za „Vreme“ iako je ranije najavio da će za štampane medije davati samo pisane odgovore. Razgovarali smo u nedelju u bašti na stadionu FK Partizan, u danu u kome se topio asfalt. Vujošević pažljivo sluša pitanja i odgovara pošto promisli. Ne libi se da kaže sve što misli, ali ima rezervu prema tome kako će biti interpretiran. U nekim ranijim razgovorima sa novinarom „Vremena“ tvrdio je da smo tendenciozni i navijački raspoloženi, da preterujemo u prikazivanju negativnih stvari nasuprot onim dobrim koje se mere sportskim rezultatima. Izgleda kao čovek koga je teško pridobiti i koji neće odstupiti od svojih stavova, ali koji ceni čestitost kod onih sa kojima se ne slaže. Kada vidite sa koliko strasti „brani“ Partizan jasno vam je zašto je možda u ovom trenutku on veći i od samog kluba. Po njemu, mediji imaju neverovatnu ulogu i odgovornost i zbog toga je često ogorčen zbog raznoraznih priča i pogrešnih interpretacija nekih događaja. Smatra da mediji mogu da pokrenu važne stvari u društvu a ne samo da se bave skandalima.
„VREME„: Šta je presudno uticalo da se vratite u Partizan još jednom? Da li su to sportski ili neki drugi motivi? Sa ovim klubom niste bili samo prvak Evrope.
DUŠAN VUJOŠEVIĆ: Odlučila je činjenica da ja najbolje radim u Partizanu. Možda zato što je tu najveća emocija, a možda i zbog toga što se u Beogradu najbolje osećam. S druge strane, služim se italijanskim i razume se srpsko-hrvatskim, a ispostavilo se da je znanje engleskog neophodno da bi se negde napolju radilo. To je posebno važno u mom načinu rada sa igračima, pa ako ne mogu da uspostavim komunikaciju na pravi način, onda je teško raditi onako kako sam zamislio. Takođe, iz nekog psihološkog ugla, svaki uspeh bi trebalo da smanjuje motivaciju pa bi to značilo da ja nemam motiv da radim u klubu u kome sam već toliko trofeja osvojio. Ipak, ja sam sportista i kao takav ne mogu da utolim glad za uspehom samim uspehom, već želim da se iznova suočim sa novim izazovima koje donosi nova sezona, novo takmičenje. Uvek postoji obaveza da se bude još bolji tako da sportskog motiva u ovom slučaju ne nedostaje. To je motiv za stvaralaštvo koje najbolje realizujem u Beogradu i Partizanu. Opet, postojao je i „tržišni razlog“ posle mog angažmana u CSKA jer sam došao u situaciju da sam interesantan za neke klubove koji mene nisu zanimali a da neki drugi timovi koji bi meni bili zanimljivi nemaju potrebu za novim trenerom. Takođe, smatram da sam u najboljim trenerskim godinama i da je pauza od dve sezone maksimalna koju sebi mogu da dozvolim ako želim i dalje da se bavim ovim poslom.
I ove sezone umnogome menjate tim. Koji vam je cilj u predstojećoj sezoni?
Partizan uvek ima obavezu da napravi dobar takmičarski rezultat. Ovo je sada stvaranje jednog tima koji možda nije po dometima šampionski ali po mogućnostima tih igrača, to će biti šampionski tim. Nova ekipa i mlada ekipa nas ne amnestiraju od obaveze da idemo na dobar rezultat u svim takmičenjima.
Kakva su očekivanja u Evroligi? Ranije ste uspevali da postignete dobre rezultate uz tim koji se menjao iz sezone u sezonu i sa budžetima koji su drastično niži od drugih pretendenata na titulu. Ove godine je Olimpijakos uspeo da uradi ono za šta je vama nedostajalo malo sreće pre dve sezone i da osvoji titulu prvaka Evrope sa dramatično umanjenim budžetom.
Rezultat Olimpijakosa niko nije očekivao i to je fantastična stvar, ali i tamo jedan igrač, Spanulis, košta više od celog našeg tima. Mi živimo u „novčanim vremenima“ i onaj ko ga ulaže želi da opravda investiciju, ali na sreću, u sportu još uvek nije tako da ti uloženi ogromni novac garantuje vrhunski rezultat. Još uvek je prisutan i faktor talenta, kvaliteta rada, izazvane sreće… Olimpijakos ne može da bude dokaz da je bez enormnog budžeta moguće osvajati titulu prvaka Evrope. To je više izuzetak koji potvrđuje pravilo, baš kao što je bilo i Partizanovo učešće na Fajnal foru. Oni su ove godine na kvalitetniji način uradili ono što je godinama radio Partizan. Bez ekstra zvezda, bez igrača koji čašćava svojim prisustvom, to je bio pravi tim, odlično vođen i napravili su čudo. A znamo da se čuda ne dešavaju svakoga dana.
Šta je cilj Partizana u Evroligi ove godine?
Mi najpre moramo da nađemo još tri igrača koji nam u ovom času nedostaju. Teško je biti odgovoran čovek i prognozirati u takvoj situaciji. Činjenica je da pravimo mlad tim koji će imati priliku da igra značajne utakmice sa velikim protivnicima. Ove godine startuje novi sistem koji omogućava dodatne utakmice ukoliko se ekipa plasira među 16 najboljih i tako obezbeđuje i povećan značaj svake pojedinačne utakmice. Ako to ne shvatimo samo kao privatno pitanje onih koji su u klubu, već želimo da razumemo da Partizan reprezentuje grad i državu na pravi način na tako velikom takmičenju, očekujem da će ovoga puta biti puno više spremnih ljudi da u pripremama za takvo takmičenje učestvuju. Ne samo spremnih da dele uspeh ako do njega dođe.
Kakva su vaša očekivanja po pitanju mogućnosti da i grad i država u većoj meri pomognu taj projekat?
Ovde su klubovi i dalje udruženja građana i finansiranje sporta nije rešeno. Ranije je postojao neki sistem, a danas ne postoje konsolidovana pravila. Naročito u oblasti vrhunskog sporta. Osim fudbala nijedan sport nije isplativ, ne može sebe da finansira, baš kao i školstvo, zdravstvo ili kultura. Naročito što ovde još nema ljudi koji bi potpomognuti nekim zakonima bili voljni da neki svoj višak novca ulažu u klubove. Mi smo u situaciji gde država ne uspeva da brani kvalitet i da održava kvalitet u nekoj oblasti. U sportu se kvalitet vidi kroz rezultat, a država to ne štiti.
Zašto je takva situacija? Partizan je u dvanaest godina izrastao u najznačajniji klub u regiji u ekipnim sportovima, ali i dalje nema razumevanja kod onih koji bi trebalo da pomognu. Da li je to zato što je u gradu i drugi, po imenu, veliki klub pa se uvek ide na to da se svakom da pomalo?
Mi smo siromašno, veoma siromašno društvo. Pored toga smo neuređeni i nema jasnih kriterijuma. Na primer, da li je vrhunski sport uopšte potreban? Opet kažem, potrebni su principi da bi se zaštitio kvalitet, a kvalitet u sportu se meri rezultatom. Uspesi Partizana u kontinuitetu sigurno izazivaju frustraciju onih koji vode komšijski klub i dela države koji su na toj strani. Država treba da pomogne onoga ko ima rezultat, a ne da se meša u sport. Ona treba da kontroliše kako se troše uložena sredstva, a ne da pretenduje da određuje ko će biti novi šampion i kome je tu i mesto. Mislim da su takve izjave opasne. Crvena zvezda je veliki klub, to je veliko sportsko društvo, poštujem navijače koji, bez obzira na rezultate koji postižu timovi, pokazuju ogromni entuzijazam i u velikoj meri prate svoje ljubimce. Ipak, opasno je da se politika meša u sport. Politika treba da obezbedi sredstva i da se ne meša u sport. Pojedini političari, nesvesni uzaludnosti veličine, žele i da određuju ko će biti prvak i iz tog razloga Partizan ne dobija sredstva koja su adekvatna rezultatima, pa je na neki način pastorče države.
Kada vidite da je u neki klub ušao neki političar ili neko ko je blizak onima u vlasti, da li je to za vas signal da se država okreće u potpunosti ka tom klubu? Videli smo da je nedavno brat Aleksandra Vučića ušao u rukovodstvo Crvene zvezde.
Nama takve situacije služe da još više obratimo pažnju, sa sloganom „samo vas gledamo“. Ne mislim da bi uništavanje Crvene zvezde iz konteksta celokupnog srpskog sporta bila dobra stvar, ali je još manje dobra uništavanje Partizana. Ogorčen sam kao građanin što je ovde jedino moguće praviti karijeru i biti zaštićen kao član stranke. Nemam ništa ni protiv koga lično. Mora država da bude organizovana tako da oni koji su na vlasti ne donose odluke na osnovu svojih simpatija i trenutnog raspoloženja. Funkcija države je da štiti kvalitet u svim oblastima.
U tom smislu, kakav je odnos kluba i Beograda, posebno što je gradonačelnik i predsednik Košarkaškog saveza Srbije?
Ne znam za poslednje dve godine sve detalje tog odnosa. Grad se principijelno držao. Ima svoj pravilnik o premiranju rezultata. Na osnovu postignutih rezultata stižu dotacije koje služe i za plaćanje sale i za funkcionisanje kluba. Normalno, u sportu je potreban novac i pre postizanja rezultata da bi se on i napravio. Grad nije ispunio samo pitanje sale za trening koja je bila obećana pre par godina. Neke stvari su završene oko tog projekta, ali se sa izgradnjom sale još nije počelo. Da li nešto van toga ide na drugu stranu na osnovu nekih simpatija, u to ne bih ulazio. Klubovi često žele i više nego što je moguće i mi smo saradnjom sa gradonačelnikom i njegovim timom zadovoljni.
U kojoj meri je nasilje koje je dolazilo sa tribina i od strane navijačkih grupa koje podržavaju Partizan zapravo ugrozilo čitavu stvar i smanjilo odlučnost države da značajnije pomogne? Da li smatrate da su navijači Partizana pravili veće probleme od navijača Crvene zvezde?
Ne. To su problemi istog ranga.
Najpre, ne mislim da je potrebna ogromna organizacija da bi neko bio navijač. Nekad je taj rivalitet bio sportski, a danas se to promenilo. Evo, vezano za „Insajder“ serijal o navijačima. Činjenica je da organizovane navijačke grupe mogu da posluže kao maska za neke nelegalne poslove, ali to je manji deo pa se ne mogu svi svrstati u kriminalce. Drugo, ako se ta emisija bavi nečim i ne izazove ništa, već posle toga onaj ko je organizovao pevanje na tribini kao reakciju na tu emisiju bude osuđen, ispada da je reakcija na emisiju veći problem od problema o kojima se govorilo u emisiji. B92 je otvorio front protiv sporta, protiv navijača, protiv sponzorisanja sporta, a posle toga pokreće akciju „Bitka za bebe“ uz veliko učešće Crvene zvezde.
Vi sada meni kažete da je sve to bila medijska konstrukcija?
Hoću da kažem da je sve bilo veoma neprincipijelno osim onoga što je radila Brankica Stanković. Međutim, njeno istraživanje nije izazvalo bilo koga da se bavi onima koji su tu prikazani, nego su jedino imali hrabrosti da reaguju na pevanje koje je organizovao Kimi Radosavljević. Nisu isti kriterijumi prema navijačima Partizana i Zvezde. Inače, ne opravdavam nikakvo i ničije huligansko ponašanje, razume se. Ako je neko kriminalac, ne puca u crno-belom ili crveno-belom dresu i to nije navijač, već kriminalac koji navija za neki klub.
Mediji ne mogu da budu odgovorni što neki ljudi možda nisu procesuirani… Da li mislite da se nešto promenilo u poslednje dve godine?
Da li vi mislite da se nešto promenilo ako uzmete, na primer, onu utakmicu finala plej-ofa igranu u Železniku? Uprava Zvezde je raspoređivala navijače na toj utakmici i oni koji su bili iza klupe Partizana su iz Partera B hale Pionir, a ne Ultrasi. Pobeda Partizana na takvoj utakmici je gnostički dokaz da bog postoji i da ga košarka pomalo interesuje. Da li je moguće da niko u štampi ne posveti pažnju događajima sa te utakmice, koja je trebalo da bude prekinuta u petom minutu zbog neprestanog pljuvanja klupe Partizana? Znam Zvezdine navijače koji su zbog takvog ponašanja na toj utakmici počeli da navijaju za Partizan.
Zbog čega, po vama, ta utakmica nije prekinuta? Bile su sudije, bio je delegat…
Ovde nema hrabrosti da se povuku teški potezi u takvim situacijama. Da se uvede malo reda.
Ovo što vi sada govorite, govore i u Zvezdi, iz svog ugla. Oni će pomenuti deset drugih utakmica gde se dogodilo nešto suprotno. Moje je pitanje vama kao sportisti kako je moguće da se izađe iz takve situacije u kojoj su klubovi koji su nosili srpski sport sada njegov najveći problem?
Ne postoji u istoriji košarke utakmica slična ovoj i to su svi mogli da vide na TV prenosu. Naknadna prerada i reciklaža pojedinih drugih situacija spada u domen manipulacije. Do ovakve situacije je došlo zato što prethodno nije bilo adekvatnih sankcija za izgrede koji su bili „blaži“od onoga viđenog u Železniku. Sankcije moraju da budu oštre i srazmerne ozbiljnosti prekršaja. Mogu da budu: prekid utakmice, oduzimanje bodova, igranje pred praznom salom, prebacivanje u niži rang takmičenja, uskraćivanje sponzorstava.
Naravno da će svako imati svoj ugao gledanja. Mislim da sam pošten čovek, znam da nisam objektivan, ali ne bih sebe poštovao da pričam drukčije od onoga što mislim. Ovo je moje mišljenje.
Vi sada kažete da je čitavo takmičenje neregularno?
Ne, ne kažem to. Ne mogu loše ponašanje nekih ljudi i neuspeh jednog tima koji želi da u neregularnim uslovima ostvari uspeh da proizvedu neregularnost. Neregularno je zato što Partizan mora za onoliko koliko je neregularno da ulaže više kvaliteta i energije da bi tu neregularnost prebrodio. Hajde zamislite da ste vi onaj koga pljuju sve vreme i da nema nikakve sankcije? Gde to postoji? Zašto to nije makar moralno sankcionisano bar nekim tekstovima u štampi? Partizan ipak neku liniju nikada nije prelazio na tom terenu „specijalnog rata“. A mediji imaju obavezu prema istini, da pišu onako kako se zaista i dogodilo, pa će se možda i neka promena dogoditi.
Uveliko su u toku pripreme za novu sezonu pa ne bih govorio o takvim stvarima, o mogućnostima ili pozivima da vodim neki tim iz regiona. Što se tiče Zvezde, to su bila druga vremena kada je bilo moguće da neko iz Partizana pređe u Crvenu zvezdu i obrnuto. Nije bilo ovakve ostrašćenosti. Dogodilo se svašta u dvadeset godina, društvena je srozanost opšta i sada nema takvih uslova. To je bilo srećnije i drugačije vreme. Zvezda je bila veliki klub pa je mene uzela kao trenera iako se znalo da sam partizanovac. U tom trenutku sam završio jedan ciklus u Partizanu, dobio sam otkaz i gde sam mogao najbolje da se svetim nego u Zvezdi, u Beogradu. Tada sam mogao to da uradim, a danas bi to bilo nemoguće. Kao što je i nemoguće iz današnjeg ugla oceniti taj slučaj.
Mislim da su prerano otišli iz Partizana. Slava je teška, novac menja ljude, ali igrač treba da ide kada je u potpunosti sazreo. U njihovom slučaju oni su želeli da idu „napolje“ pa se to i dogodilo.
Šta mislite o promenama u vlasti?
Promene u vlasti ne želim da komentarišem, jer ne želim da klub koji vodim ima sinekure ili posledice. Da sam pesimista rekao bih da smo dotakli dno, ali pošto sam optimista mislim da može još i gore.
Ne sviđa mi se ova hajka na Tadića, za koga smatram da je elementarno pošten čovek i da je svoju funkciju obavljao misionarski. Naravno, i on mora da shvati da ima izvedenu odgovornost za ponašanje svog tima i da je ponašanje pojedinih „igrača“ i dovelo do promene vlasti.
Nisam član nijedne partije, mada naravno imam političku orijentaciju.
Da li biste održali nekoj stranci trening?
Bolje da me političke partije ne zovu da im držim treninge, mada bih njima održao jedan trening posle koga bi verovatno bili bolji ljudi.
„Misionarska poza“ je poznata širom sveta, ali priča o tome kako je nastala nema mnogo veze s misionarima, već je splet kulturnih nesporazuma i istorijskih mitova
Očekuje se da će do kraja godine UNESKO prihvatiti nominaciju Srbije kovačičkog naivnog slikarstva za Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa sveta. Osim ovog, drugi povod za tekst koji sledi je sto godina od rođenja Zuzane Halupove
“Nije cilj da se ljudi osećaju kao u muzeju kada gledaju istorijsku dramu. Važno nam je da mogu da osete odnos sa problemima svog vremena, da se poistovete sa situacijama i junacima”
Šta sve čovek mora da zna ako biciklom putuje oko sveta? Pitali smo Snežanu Radojičić koja već godinama to radi
Na najvišoj japanskoj planini Fudži još uvek nije pao sneg, što se dešava prvi put otkako je pre 130 godina počela da se vodi evidencija o tome
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve