Krajem 2001. godine, u bombardovanju demolirana bivša zgrada Centralnog komiteta saveza komunista Jugoslavije prodata je tek osnovanom konzorcijumu Juropijan konstrakšen, koji su sačinjavali MK Komerc iz Novog Sada, kompanija MPC iz Beograda, Internešenel trejding partners iz Londona te Junion intertrejd ltd. sa britanskih Devičanskih ostrva. Ustupanje šest hektara zemljišta i građevinski solidnog, mada ruiniranog objekta, za svega deset miliona danas nevažećih nemačkih maraka pobuđivalo je onda, kao i sada, posebnu pažnju javnosti iz prostog razloga: mnogo je bilo tajnovito. Kako onda tako je i sada.
Jedini široj javnosti poznati član konzorcijuma, vlasnik MK Komerca Miodrag Kostić, izjavio je tada da je njihova ponuda bila najbolja i da je zato prihvaćena negirajući spekulacije da je njegova bliskost vlastima bila odlučujući faktor, a ne kvalitet ponude. Rekao je, takođe, da je u pitanju velika i dugoročna investicija koju prati odgovarajući rizik. „Ne radi se ovde o deset tona šećera koje možeš da naplatiš odmah“, slikovito i vizionarski opisao je ovaj aranžman i najavio da će na tom mestu biti izgrađen reprezentativni poslovni objekat površine veće od 20.000 „kvadrata“, kao i da će radovi biti okončani za dve godine.
U okviru internet prezentacije MK Komerca, na strani posvećenoj građevinskom sektoru ove kompanije piše da će se izgradnja i sanacija PC Ušće odvijati u dve faze. Prva, koja podrazumeva sanaciju i dogradnju postojećeg objekta, trebalo je da bude okončana do aprila, a izgradnja novih objekata za prateće sadržaje – hotel, restorani, tržni centar i bioskop – trebalo je da se završi do decembra prošle godine. O sebi inače kažu da se bave poslovima koji obuhvataju projektovanje i izgradnju betonskih, armirano-betonskih i čeličnih konstrukcija i da realizuju i sve vrste instalaterskih i zanatskih radova, da su tehnički opremljeni i specijalizovani i za izvođenje radova niskogradnje, kako infrastrukturnih instalacija tako i najsavremenijih saobraćajnica te da se pri projektovanju i izvođenju radova primenjuju savremeni, visokokvalitetni materijali i najnovija tehnička rešenja. Navedeno je nekoliko projekata koji su, kao, u toku. Jedan od njih je i zgrada o kojoj je ovde reč.
Za razliku od najavljenog, do sada su radnici Komgrapa ogolili betonsku konstrukciju i sanirana su oštećenja od bombardovanja. Konstatovano je, post festum, da je građevina u mnogo boljem stanju nego što se pretpostavljalo. Sve što se moglo prodati, za šta je zainteresovanih bilo, prodato je: vrata, prozori, tapisoni, stolovi, stolice, ormani… brzo, tiho i za keš. Aluminijum kojim je ovo zdanje bilo opšiveno, a bilo ga je ohoho, takođe je prodat i koliko se od krčmljenja zatečenog prihodovalo, kao i koliko je aluminijumski kontingent iznosio, saznati se ne može, ali je sigurno da nije zanemarljiva svotica. Tačnije, vrednost tog „otpada“ veća je od cene dosadašnjih radova.
Šta koga briga, zapitao bi se neko dobrodušan, šta neko radi sa svojom imovinom koju je pošteno platio? Neko maliciozan odgovorio bi da je to važno zbog cene po kojoj se do vlasništva došlo: za pet miliona evra dobijena je više nego solidna betonska konstrukcija i šest hektara zemljišta, sa regulisanim komunalnim doprinosima za više od dva hektara poslovnog prostora. Da je gradnja od ledine započeta, kao što je građen Merkator, samo komunalni doprinosi bili bi blizu plaćenog iznosa. Ne treba zaboraviti, takođe, da je zgrada Merkatora davno završena, a da ova čestito nije ni započeta.
Na panou ispred gradilišta, ispod grafičkog prikaza budućeg objekta na kome dominira reklama Hypo banke, piše da je izvođač radova PMC inženjering d.o.o., član investitorskog konzorcijuma koji je iznikao iz vojne uvozno-izvozne firme, Savezne direkcije za promet oružjem i drugom osetljivom robom. Na panou je naveden i datum završetka: poslednji dan oktobra (prošle godine).
„Najteži deo posla je okončan“, rekao je za „Vreme“ čuvar gradilišta. „Sad je ostalo samo da se objekat opšije staklom, postave pregradni zidovi, instalacije, liftovi… brzo će to.“ Za više informacija uputio je na direkciju.
U direkciji kažu da radovi dobro napreduju, da je Energoprojekt postavio kran na gradilištu, kako bi već u narednom periodu bila nadograđena čelična konstrukcija 24. i 25. sprata i da su već u toku radovi na fasadi i svim instalacijama. Predstoje još, kažu, zanatski radovi na celoj zgradi i nadaju se da će sve biti gotovo u drugoj polovini ove godine. Za pano ispred gradilišta i ono što na njemu piše rečeno je da su u pitanju informacije samo o jednoj fazi izgradnje objekta – o grubim građevinskim radovima koji su se, doduše, malo razvukli. To je razumljivo, objašnjavaju, jer je u pitanju rekonstrukcija, mnogo zahtevnija od izgradnje novog objekta. Procenjuju da će celokupna investicija biti zaokružena na 25 do 30 miliona evra, višestruko manje od svote o kojoj je vlasnik MK Komerca govorio. Zna se i cena budućeg poslovnog prostora: 30 evra po metru kvadratnom mesečno, što, na godišnjem nivou čini nešto više od osam miliona evra. Za nekoliko godina investicija će biti pokrivena i od tada pa nadalje će ulagačima donositi čist prihod.
U međuvremenu i investitori su se delimično izmenili. Junion intertrejd ltd. je svoj udeo prodao kompaniji Kalvins internešenel ltd., takođe sa Devičanskih ostrva i sa istom adresom kao i firma koja je iz investicije istupila, a MK Komerc je svoj deo prodao slovenačkom biznismenu Mirku Tušu, vlasniku treće po veličini trgovinske grupacije Engrotuš. Kao što je prvobitna kupovina bila maglovita i ova transakcija je obavljena u tišini: onda se nije mogao saznati ni pravi identitet investitora, a kamoli veličina pojedinačnog uloga; ni sada se ne zna koliki je udeo u ovoj investiciji promenio vlasnika i za koliko novca. Jedino što se pouzdano zna je da se ništa od onoga što je nekrunisani „kralj šećera“ pre dve i po godine rekao o „najvećoj investiciji u Srbiji“ nije obistinilo.
