Na Torlaku, ispovest jednog vojnog sudca

…“Mislio sam da o ovoj stvari nikome ne kažem ni reči, jer to što sam ja proživeo čisto je moja stvar i samo se mene tiče. Ja nisam ratnik, niti se od mene tražilo da pokazujem svoje junaštvo i hrabrost, pa se sa njim nisam nikad ni razmetao. Bio sam sudac u puku i ulazio iz rata u rat kao sudac, izbegavajući ne samo da vidim sve grozote njegove nego i da ih čujem. Slabih sam nerava i sve su me nesreće našeg puka uvek toliko uzbuđivale da sam više puta odležao ni sam ne znajući od kuda mi bolest dođe.“

Tako mi jedne večeri u izgnanstvu poče pričati sudac moga puka kad mu ja pomenuh strahote koje smo proživeli braneći 1915. godine Beograd.

„Kao što ti rekoh, nastavio bi da sam se rešio da ćutim, ali bio menjam svoju odluku. Tumači sve to kako hoćeš, smej mi se, sada mi je sve jedno. Ja ću biti iskren, i ako što prećutim Bog me ubio.“

Sećam se da sam ja sa pukovskom komorom ostao kod mehane „Trešnje“ na Kovioni, kad vi sa pukom iskrcani u Ripnju žurno odoste na Torlak u pomoć skoro uništenoj Beogradskoj Odbrani. Odmah sutradan po odlasku vašem naredi mi komandant pismeno da i ja dođem na Torlak. Šta ću mu tamo, nisam znao, i još manje sam znao šta je kod vas. Odmah po ručku, dignem se, strpam u džepove moje zakone i nekoliko tabaka hartije pa hajd polako ka Torlaku, drumom što vodi ispod Avale. Pažljivo koračam po blatu podštapajući se svojim štapom i nikako da se pomirim sa samim sobom.

„Eto, govorim sam sebi, došao je dan da đavola tražiš. Puk ti je sto puta valjda bivao u borbi, ali se ti nisi interesovao njegovim podvizima. O tome su uvek vodili brige komandanti, ađutanti i mitralježdžije. Tvoje je bilo da sudiš i da sediš s mirom u trupnoj komori.“

Koračam i neprestano se ubeđujem da sam ja i danas onaj isti čovek, koji i pre, bez ikakvih novih patriotskih uzbuđenja, i da ovo danas što radim mora da je čista radoznalost, da preko brega zavirim i vidim svoj Beograd. U varoši imam malu kućicu, malu ali za mene milu što sam u njoj rođen, u njoj odrasao i proveo toliko i toliko godina. Ona se sa Torlaka dobro vidi. Ko zna? Može biti nije porušena od bombardovanja, niti da je požar zahvatio. To sam želeo znati, i to je dovoljno bilo da ne grdim sebe, čak šta više da se počnem gorditi na ovu drsku posetu. Inače da nije toga bilo, našao bih sto razloga i sto nagovora da po pozivu komandantovom ne odem.

BIJU PA SATIRU

Kad obiđoh Avalu, preda mnom se pojavi strahovit crn oblak na mestu gde sam trebao da ugledam Torlak. Gruvanje više nije udaljeno već mi od njega igraju bubne opne i drhti zemlja pod nogama. A kroz crni oblak sijaju munje kao u najburnijoj noći. Počinjem osećati strahotu položaja onih koji su tamo. Koračam lagano i premišljam se treba li da istrajem do kraja u svojoj nameri. Već se kolebam. „Idi natrag, čoveče, govorim sebi, tvoje mesto tamo nije.“

Odjednom preda me ispada gomila oficira koji žure drumom. Napred je jedan đeneral.

– Kuda ćete vi, gospodine kapetane? – pita me sa neke visine, bez sumnje da mi ne bi dao da o njima razmišljam.

– Idem na položaj, gospodine đenerale!

– Kakav položaj? Šta ste vi? – pita me još oštrije.

– Gospodine đenerale, ja sam sudac i pozvan sam od komandanta moga puka…

– Dobro, dobro! Možete ići – reče on, ali to „možete ići“ više se na njih odnosilo jer oni odoše pre mene i žurnije na Kovionu, a ja ostadoh na istom mestu gledajući za njima.

Gledam i mislim: „Kad im ni Avala nije zgodna, mora da ima nešto krupno.“ Znao sam međutim iz ranijih ratovanja da je komandantima odbrana pojedinih gradova uvek mesto u kom daljem selu, da se nisam bunio. „Ako braniš Šabac, sediš u Vranjskoj; ako braniš Beograd, sediš u kafani ‘Trešnja’ na Kovioni.“ Kad sam izveo ovaj duhovit zaključak onda se setih sebe i čestitah sam sebi na mudrosti: „Sad ste se izjasnili pred ovim ljudima kuda ste pošli, pa izvolte sudče, produžite. Nazad ne možeš više jer ćeš na njih naići.“

Gru!, gru! gru! gruuu!… Odjekuje, brda i doline a zemlja se čisto njiha pod nogama. Preplašene tičice na svaki pucanj odskaču u vis i spuštaju se na drugu granu. Rep im nervozno igra a glava se okreće na sve strane vrebajući odakle li se to puca.

Strašna crna linija pružela se od Torlaka preko Rakovice, Žarkova do bestraga ka Obrenovcu i Šapcu. Gledam kolutanje dima od eksplozija i mislim (misli same od sebe dolaze): „Tamo sada umiru ljudi. Užas! Nema života. Ako danas ne pogineš, poginućeš sutra; ako sutra ostaneš, onda prekosutra, naksutra, druge nedelje, drugog meseca. Bože zdravlje, to ti se mora desiti za dve, tri, četiri godine.“

Pored mene prolazi veliki broj ranjenih vojnika. Toliko ih je da mi se čini da ceo puk maršira rasturen. Krvave glave, krvave ruke, noge, krvavi šinjel i čakšire. Čak i opanci puni krvi, idu tihi, nemi, bledi i ispijeni. Povodeći se posrću, padaju u razgaženo blato, pa se sa mukom dižu i nastavljaju svoj mučen put.

Svako nosi svoju pušku, bilo preko leđa, bilo da se s njom poštapa. Tiho ječanje prati im svaki korak.

– Kako je tamo? – zapitah jednog od njih.

– Teško, gospodine kapetane – odgovori on.

– Biju li mnogo?

– Biju pa satiru.

– Ima li mrtvih oficira? Znaš li?

– Ne znam da li je još koji živ. Zatrpaše nas sve.

– Znaš li gde je komandant?

– Znam, znam! Eno gore kod one meane što se vidi.

– Može li lako da se nađe?

– Može, brate! Držte samo drum pa ćete pravo pred njega.

– Dobro, hvala! Ti, vojniče, produži polako put, hrabrim ga, pa ćeš za malo naići na poljsku bolnicu.

– Je li blizu? – zastenjaše svi koji su čuli moje reči.

– Pa i nije tako daleko, polako samo, stići će te.

Žurim a neprijatno mi je što rekoh da će verovati da je bolnica blizu. Šta sam upravo hteo sa tim hrabrenjem nisam znao. Ja sam kanda sebe kuražio i hteo da pokažem svoje spokojstvo. Produžujem put i već čujem frčanje parčadi granata. Stao sam kraj puta i odlučio dalje da ne idem. Nek ide dođavola i kuća i sve!

Pratim pogledom svet koji gamiže tamo amo kraj mene. Vojnici, kola, kare, žene, deca zakrčili drum. Jedni beže, drugi idu borbi. Dok komordžije sa praznim konjima žure za municiju, drugi natovareni teraju korak po korak ka Torlaku. Za zapregnutim konjima lenjo se okreću glomazni točkovi punih kara. Sa zaprege puši se para i znoj curi čak do kopita. Gledam na one što ne žure i mislim: „Ovi su moji, i njima se ne ide tamo. Pametni ljudi – kome se gine?“

Kraj mene seda jedan ranjeni potporučnik. Izlomljena mu leva ruka više lakta. Od istekle krvi došao u licu bleda kao vosak. Žao mi je ovog deteta, ali mi je u isto vreme neprijatna njegova blizina.

– Kuda ćete vi, gospodine kapetane? – pita me on.

– Pa izašao sam da gledam ovo čudo, odgovaram mu ravnodušno i rešavam se hoću li mu reći pravu istinu. Zašto da mu ne kažem? Golica me malo ponos i malo i strah da me ne gleda sa omalovažavanjem. Kazah mu. Ispričah kako je rđav put, a ja malo ostario pa seo da se odmorim. Posle idem dalje u ime Boga.

Pitah ga i za komandanta gde je i može li se bez velike opasnosti doći do njega. Ovo „velike“ naročito naglasih.

– Bolje bi bilo – reče on – da pričekate mrak jer se tada sve smiri. Sada vam ne bih savetovao da idete.

On ustaje i polazi a ja blenem u njega. Zbuni me sa svojim savetom.

– Zbogom, gospodine kapetane.

– Zbogom, gospodine potporučniče, srećan vam put!

Ode praćen mojom zavišću. Blago njemu! Sad će u bolnicu. Nekoliko meseci nege i mira, i to fizičkog i duševnog mira. Meni je sve to tako potrebno. Gubim se u ovim mislima i već stvaram kombinacije šta bih ja radio da budem ranjen.

Kroz gurnjavu drumom ide pukovski ordonans konjanik. Sigurno nosi nekakvo saopštenje odredu. Rešim se da ga zovem jer bez sumnje znaće mnogo štošta da mi kaže.

– Hej, Kuzmanoviću! Dimitrije! Dimitrije! Ordonans!

– Izvolite, g. kapetane – jedva se odazva kroz lupu kola.

– Kuda ćeš?

– U odred. Nosim izvešće!

– Nosiš izvešće, a?

– Jes, od komandanta!

– A gde je komandant? pitam i njega jer prosto počinjem verovati da će mi neko najzad reći da komandanta ne mogu naći nikako, ili da će i on doći ovamo gde sam ja pa da ne moram ići na Torlak.

– Na Torlaku, gore – odgovara ordonans.

– Hoće li stići ovamo? – pitam ipak ne gubeći nadu.

– Boga mi, ne znam.

– Znam da ne znaš, ali onako kako ceniš po situaciji?

– Po situaciji ne bih rekao da će sići. Tamo im je odneta večera.

– Dakle odneta večera?

– Jes, odneta!

– E dobro, onda. Zbogom!

– Zbogom g. kapetane!

– Čekaj, čekaj bogati – povikah za njim setivši se spasa. – Je li tamo naš doktor?

– Nije. Evo doktora ovde, odmah iza ovog brežuljka, do prvih kuća Belog Potoka.

– Baš ti hvala!

Sad je i za mene jasna situacija: idem doktoru pa kad se smrkne produžiću za Torlak. „Noću se sve smiri“ tako reče ona potporučnik. Pa ću i ja biti mirniji.

foto: velikirat.nb.rs, narodna biblioteka srbije / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Brzo sam ugledao previjalište kraj koga trpahu ranjenike u dvokolica. Približavajući se, prisetih se nečega što mi zadade nove brige. Ja sam sa našim doktorom Milutinovićem kao u nekom nesporazumu, zavadi. Čak smo prestali i da opštimo. Istina, da je povod bila obična sitnica na kartama za vreme pukovske blagodeti, ali kako će on sada razumeti ovu moju posetu? Ima li smisla svraćati? Da mi se ne smeje docnije? Gluposti! Otkud može i pomisliti da sam iz straha svratio kad zna da ne moram ostavljati komoru? Pored toga vidim ga već u kakvom je poslu. Krvave mu ruke i ceo beli ogrtač crveni se od krvi. Raširio prste da se ne lepe, odmakao ruke od tela i čeka da vojnik donese da se umije pa da druge previja. Oko njega gomila zgrčenih tela mrtvih i živih a tako isto i silna razbacana krvava fata i zavoji.

Primačem se a koža mi se ježi.

– Pomaže Bog, doktoracijo!

– Bog ti pomogao, sudče naš! Od kuda ti ovde?

– Pošao sam do komandanta!

– Bravo, sudcu! Tako, brate! Alal neka ti je vera, junače! – Poče doktor staru šalu, ali mu ja ne dadoh da dovrši.

– Znaš li, Boga ti, doktore, gde je komandant? Niko ne zna da me tačno uputi, te svratih kod tebe kao najmerodavnijem – izgovorih drsko i ne trepnuh.

– Kako da ne znam! Gore je na Torlaku, njega je sad lako naći. Tu se bar ne može pogrešiti i otići dalje.

– E baš ti hvala. Je si li u velikom poslu?

– Kao što vidiš.

– Mogu li sesti da se odmorim?

– O molim, molim – izvinjava se doktor zbog nepažnje i okreće se posilnom: – Stanko, daj sanduk ovamo! Sedi ovde!

– Neću ti smetati?

– Ni najmanje.

– Baš sam se umorio pešačeći. Malo samo da odanem pa odoh dalje.

– Dobro, dobro, brate. Sedi koliko ti srce želi. Hoćeš li cigare, kafe?

– I jedno i drugo, doktore! Gladan sam kao vuk, ali se nadam da će kod komandanta biti dobra večera. Baš sam se rešio da mu pokažem šta je apetit i ako treskaju nemačke fučije.

– Šteta što malo pre nisi došao, ne bi se kuražio tako. Eno tamo je pala jedna. Umal od nje ne povratih sve što sam sinoć pojeo.

– Šta? Zar i ovde?

– Zalutaju i ovuda. Eno one rupe tamo. Sreća te prebacuju.

– Dakle i dovde čak?

– Ja šta, rano!

– Strašno! Užasno! Sve će izginuti! Sve! – Govorim razleđen doktoru, a sebi naređujem: „Odavde da se čistiš što pre! Što pre!“

foto: velikirat.nb.rs, narodna biblioteka srbije / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

POKRIJTE ME NEČIM, MOLIM VAS:

Odozdo nose jednog mrtvog oficira na šatorskom krilu. Ja gledam kako mu se uvija telo prema hodu vojnika koji ga nose, pa me nešto guši i steže u grudima.

Poznajem odelo, poznajem čizme, poznajem čak vrlo dobro i lice, ali opet ne znam zašto pitam doktora: „Ko je to?“

– Zar ne vidiš da je ađutant Stojković? – odgovara doktor i briše suze videći mrtvog druga koga je neobično voleo.

– Milan? – pitam ja. – O, o, o! Majko moja, Gle, jeste! Ej, Milane, Milane! Jadni mladiću! – Lomi se sam jezik, bez moje volje.

Vojnici što ga donesoše, spustiše šatorsko krilo kraj doktora, izvukoše puške ispod mrtvog ađutanta, izvukoše i šatorsko krilo pa pođoše nazad.

– Čekajte, stanite! – vičem ja za njima. – Vi ste doneli ađutanta?

– Jes, mi smo!

– A odakle ga nosite?

– Tamo gore, na one bele kuće. Tu je poginuo. Pogodilo ga je zrno iz puške kroz prozor…

– Šta kažete?

– Sedeo kraj prozora i držao slušalicu od telefona na ušima. Odjedared „cak“ pršte prozor, i on pade licem na patos. Ni reč nije progovorio – raspričao se jedan od vojnika.

– A gde je komandant bio?

– U istoj sobi. Baš mu kraj nogu pao, sve mu čizme okrvavio… – nastavlja vojnik priču, ali ja ne slušam. Mislim sasvim o drugim stvarima. Mislim šta bi bilo da sam ranije stigao do komandanta i stao kraj prozora… Ne treba nikad žuriti!

Izgubih volju za sve. Sedeo sam, ćutao i mislio celo vreme do mraka ne gledajući ništa oko mene, jer svuda bejaše užas.

Jedva sačekah mrak i onda krenem drumom ka Torlaku. Svuda je mirno. Nigde pucnja, nigde treska. Čisto čujem kako se jesenje lišće otkida od grančica i pada kraj puta.

Put je dugačak čitav sat. Želeo sam da se što pre svrši, jer ovako sam, hteo ne hteo, ne mogah se odvojiti od misli na ništavilo ljudsko. Na svakom koraku kao da gledam krvave ruke doktorove, rasturenu fatu, zavoje i zavaljenu bledu glavu ađutantovu kome se crna kosa slepila sa krvavim čelom. U duši mi nekakvo mrtvilo, koje nikako ne mogu da objasnim od kuda je. Verovatno odtuda što je užasna pucnjava topova prestala i što su napregnuti živci osetili slobodu.

Idem a izgleda mi da sam pijan. Kraj mene promiču kao duhovi vojnici koji iznose mrtve i ranjene. Tiho ječanje meša se sa šljapkanjem nogu po blatu. Međusobna grdnja odjekuje u noć pustim jarugama.

– Stani, budalo, stani, gde vučeš?

– Stao sam, pa šta hoćeš?

– Tako; udesi sad korak i ne secaj nosila u stranu. Odvali mi rame…

– Čekajte, ljudi, spustite me. Ne mogu više! Jaoj! Polako, braćo. Izmaknite me u stranu. Spustili ste me u vodu.

– Šta ću ti, prijatelju! Svuda je voda. Nema suvote nigde. Pretrpi se malo, pa ćemo dalje.

– Hladno mi je. Pokrijte me nečim, molim vas.

– Evo šinjela! – žure oba nosača, hitajući da se oslobode suvišnog tereta, koji im pri nošenju smeta.

– Vode! – jauče drugi.

– Odakle da ti nađemo?

– Oh, izgoreh! Kao Boga vas molim…

– Slušajte vi, magarčine jedne, umete li pažljivije da koračate a ne kao slonovi? – grdi jedan ranjenik koga nose četiri vojnika, stupajući korak po korak.

– Mi pazimo, gospodine kapetane, ali noć je, ne vidi se ništa. Posle i ovo prokleto blato – pravdaju se vojnici.

– Daću ja vama blato. Otvoriću vam oči dok siđem dole, stoke jedne! Glupaci, trapavi – grdi kapetan i dalje, a po rečima mu se vidi da je teško ranjen.

„Eto“, govorim sebi, „kako ovaj laže samog sebe. Sigurno ne može ni maći s mesta, a ovamo priča koješta. Koliko da olakša muke.“

Počeo sam da raspitujem redom za svakoga koga nose. Tako sretoh mrtvog potporučnika Đurovića, potporučnika Acu Stojkovića bez glave, potporučnika Gruju Canovića, poručnika Miodraga Milojkovića – poboravio sam već imena sviju. Posle svakog susreta prisećam se hiljadu sitnica koje me opominju ovih ljudi. Setih se čak da je jedan od ovih, Canović, osuđen na deset godina robije. To me ozlojedi još više na moju struku. Mi smo ti koji merimo krivice učinjene u ovom paklu što se zove borba. Mi smo ti koji tražimo od njih prisebnost, opreznost, uviđavnost, razmišljanje, dok oko njih sve vri, a međutim nijedan od nas ne bi primirisao rov. Komandir trupne komore, komandir provijant komore, pukovski pop i sudac, to je zaseban rod oružja, zaseban svet u ratu. Ovi drugi bar se ne mešaju u tuđe stvari, ali mi sudci ispadamo najgadnija sorta ljudi i bez naše krivice. Tešim se što sam uvek spasavao svakoga kao da mi je brat bio.

Posle dugog pešačenja sretoh najzad opet jednog ranjenog oficira kapetana Jovovića.

– Gde je ranjen? – pitam vojnike.

– U nogu – odgovaraju vojnici.

– Ko pita to? – javi se Jovović, dižući se sa nosila.

– Ja sam, sudac.

– Sudac?! – čudi se Jovović. – Kud ćeš tamo, nesrećniče? Kog vraga tražiš?

– Idem, dragi moj, komandantu.

– Vrati se natrag, budalo.

– Ne mogu, ne mogu, Boga mi. Zbogom, srećan ti put!

– U zdravlju, kad si lud – čuh Jovovića gde viče gubeći se u mraku.

Već se bojim da stupam u razgovore i da se raspitujem. Čak sam počeo i da obilazim ljude, čudeći se zašto su baš ove noći priredili ovu povorku…

foto: velikirat.nb.rs, narodna biblioteka srbije / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

ŠTA ĆEŠ OVDE

Došao sam najzad blizu one bele kuće. Njena belina mrska mi je jer mi se čini da je i neprijatelj mora nazirati. Jedan prozor skrenut meni svetli se. Uputim se pravo njemu gazeći blato do kolena. Oko kuće gužva, još veća nego kod doktora. Puno je i prepuno teških ranjenika koji čekaju na nosila. Psovka, jauci i larma meša se sa… pušaka ispod sela. Učini mi se da je front na sto koračaja ispod mene. Počeće mravi da mi podilaze uz leđa.

Fić! Fić! Cak! Fić!

Šta je to sada? Mahinalno se prilepih za blato. Disanje zaustavih i slušam napregnutih živaca. Sada se već čuje jasno kako fijuču kuršumi više moje glave. Srce mi se sledilo, ne znam gde ću ni šta ću. Propao sam se do zemlje i počeh drhtati. Oni ranjenici i ostali vojnici ne obraćaju pažnju na fijuk zrna. „Oni bez sumnje ne čuju ovo, mislim u sebi, inače bi radili isto što i ja.“

Došavši malo k sebi gdim se sa puno prava: „Ako, tako ti i treba. Čuči sad u blatu, matora budalo. Šta ćeš ovde? Ko te je terao da se penješ na ovo brdo? Ako sada ne pogineš, poginućeš kada se budeš vraćao.“

Fijuk zrno se malo razredi i ja iskoristih taj trenutak. Skočih sa zemlje i trčeći preskočih sve stepene, uleteh u kafanu i brzo zatvorih vrata za sobom. Stražar pred štabom iznenađen mojom žurbom proviri kroz vrata za mnom i kad me vidi pritvori ponovo vrata i stade se kretati po tremu ispred kafane.

Stao sam, koliko da se smirim i grdim sebe: „Eto, vidiš li ti, bogati, da ovaj pred kućom stražari neprestano a nije poginuo?“. Znači da sve ovo nije tako strašno kako se meni priviđa.

Posilni mi pokazaše vrata komandantova i ja udešavajući lice i usta na smešenje zakucam i otvorim vrata.

– Pomozi Bog, gospodo! – uzvikujem i čisto ne poznajem svoj glas. Obrazi se stegli a mišići se jedva razvlače. Od osmejka ni pomena.

– Bog vam pomogo, auditore! Od kuda vi u nevreme ovde? – pita komandant i pokazuje mi rukom na stolicu kraj stola. – Sedite. Ako niste večerali, izvolite odmah. Živko – okrete se komandant posilnom – daj tanjire.

Na stolu se puši vruće jelo, ispunjavajući primamljivim mirisom celu sobu. Glad zinu iz mene i taman da se zahvalim i privučem tanjire, a jedan jezovit jauk pisnu iz druge sobe.

– Uh! – viknuh prestravljen; kao da mi neko zabi nož u telo. Srećom niko nije obradio pažnju na to, ili se bar pretvarahu da me nisu čuli.

Komadant, raspoložen kao i uvek, govoraše nešto ađutantu Petroviću a ovaj beležaše u ratni blok.

Jauk otegnut, leden, pun užasa, ispuni ponovo celu sobu.

– Šta je to? – pitam uzbuđen.

– Šta pitate? – okrete se komandant.

Ko jauče ovo tako?

– To je onaj novi kapetan. Kako se ono zvaše, Petroviću? – okrete se komandant ađutantu.

– Voja Popović, g. potpukovniče – odgovara mirno ađutant.

– Jeste! Siromah, kapetan Voja, ranjen je teško i sada leži u ovoj sobi do nas. Mučno da će ostati u životu.

– Pa zašto ga ne nose doktoru?

– Nemamo dovoljno nosila. Ranjenika puno i prepuno. Čuli ste valjda kakav je ovde danas bio okršaj? Dobiše Nemci dobru lekciju.

Jauk ponovo zatreperi.

– Nisam čuo ništa, gospodine potpukovniče, ne znam ništa.

– Užasan dan, grozni prizori. Izvolte čorbe, auditore, služite se. Nemojte da se nudimo i sada. Ima čini mi se i pohovane pilećine, a biće kanda i palačinaka – nudi me komandant i nastavlja ravnodušno: u 8 sati poče se dizati magla. Čim se vazduh očisti, stadoše nas Nemci zasipati uzažnom vatrom iz topova. Nismo do sada nikad trpeli takve. Nova taktika. Prvo pronađoše naše baterije pa ih isprevrtaše kao neku igračku. Kad sa njima svršiše okrenuše se na pešadiju u rovovima. Rov po rov samo se zatrpava i gubi kao da nije bio. Sva utvrđenja formalno rastresoše kao vunu. Strašno je bilo gledati. Ceo ovaj vis gori kao da se vulkan otvorio. Kad bi u jedan sat evo i njihove pešadije… Šta je to? Pa vi se i ne služite…

– Molim vas, pričajte vi samo. Mene to tako interesuje…

Za jelo ima vremena, pravdam se na sve moguće načine, jer gde bih smeo reći da nisam u stanju ni hleb da zagrizem a kamo li koji zalogaj da progutam?

– Navališe sa sviju strana – nastavlja komandant birajući parčad od pilećine – negde dva, negde tri reda streljačkog stroja. Idu kao na svadbu. Misle sve je kod nas mrtvo. Bože, da ste bili da ih vidite kad se otvori pešačka i mitraljeska vatra! Artiljerija im ćuti jer ne zna šta se ovamo dešava… Zapamtiće nas dobro. Zapamtiće majci. Ali i mi skupo platismo… Skupo…

Iz druge sobe sada jaukanje, izmešano sa ropcem, nikako i ne prestajaše.

Komandant se okrete ađutantu:

– Koliko je gubitaka prijavljeno do sada?

Ađutant preturi neke hartije, zagleda i odgovori:

– Devet mrtvih oficira, 22 ranjena, i oko 2500 koje mrtvih koje ranjenih vojnika. Njihov broj još nije tačno proveren.

Komandant se okrete meni:

– Gospodine kapetane, vi baš nećete da okusite ništa. Živko, daj čašu za g. kapetana. Donesi i tri palačinke. Hoćete li sa pekmezom ili šećerom? – pita me komandant, nalivajući mi čašu sa vinom, ali ga ja više ne čujem i ne razumem.

I ovo užasno gruvanje i drmanje zemljom i ono jaukanje na zavojištu i putem i one grdnje, psovke i preklinjanja ranjenika, fijukanje kuršuma, i ovaj miris jela, praćen treskom tanjira, kašika i viljušaka i jaukom čoveka koji u drugoj sobi izdiše – sve se to zbilo i uplelp u mozak i misli moje pa sam prosto postao lud. Izgubih se. Ne znam ni gde sam, ni šta je samnom. Sedeo sam tako zablenut, osećajući da sam se potpuno izgubio.

Kanda i ovi u štabu primetiše moje stanje, jer komandant ustade i naredi da se skinu jedna vrata i da se na njima prenese kapetan Popović na previjalište.

To se časom izvrši. Uz bolno ječanje iznesoše u hodnik ranjenika položenog na vrata. Videh mu kapu zavaljenu na seno, koje mu mesto jastuka metnuše pod glavu, videh mu raskopčanu blizu iz čijeg unutrašnjeg džepa viraše ratni blok. Videh mu košulju na grudima i trbuhu iscepanu preko pola i svu umrljanu krvlju. Čakšire i čizme pune blata kako je do malo pre sedeo u rovu. Sve sam to video ne znajući ni sam zašto da baš na to obratim pažnju. Srce mi se steglo i sledilo i suze klize same iz očiju i kaplju na ruke. Ne smem da ih brišem da se ne bih izdao.

Kad odnesoše ranjenika, komandant se časom vrati u sobu, uze kapu i havelok i ode na telefon – zvao ga odred radi izveštaja o situaciji.

Ađutant Petrović, koliko da me zanima, poče mi pokazivati razbijenu parčad od prozora i umrljan patos od krvi poručnika Stojkovića koji je u ovoj sobi danas poginuo.

Moja se glava kreće tamo gde on pokazuje, moje oči mehanički i bezizrazno gledaju na sve te predmete, ali ja niti čujem štogod niti razumem. Klimam glavom u znak potvrde, a u pameti mi je ovaj tužan pisak, zavaljena kapa, krvava pocepana košulja i blatnjave čakšire i čizme.

Komandant me povrati iz ovog stanja držeći me za ruku, i pitajući me:

– Vama nije dobro. Šta vam je?

– Teško mi je, g. potpukovniče, i molio bih vas da me oslobodite da mogu odavde ići.

– Možete, možete slobodno. Ako je potrebno da vam se dovede jedan konj?

– Ne, ne, hvala. Moći ću ja i peške lagano… – Gazio sam ljutito po žitkom blatu niz drum, ne znajući ni sam na koga sam ljut.

„Nikad više, nikad više!“

Ponavljao sam neprestano, smatrajući se za najsrećnijeg čoveka što sam izašao iz čeljusti smrti i što se jednom sve svršilo. Nisam ni trenutka brinio šta će o meni misliti, svi oni koji su me ovakvog gledali. Osećaj života, osećaj slobode [cario] je po mojoj krvi i po mome razumu i ja sam sve drugo zaboravljao.

Pri dnu brega naiđoh na neke vojnike koji se kraj puta nešto muvahu oko jedne zapaljene svećice. Priđem bliže i vidim da su to nosila kapetana Popovića. Počeo je [tuna] umirati pa su ga spustili dole i čekaju da izdahne. U prekrštenim rukama na grudima sijala je mala svećica koju mu vojnici behu zapalili. Posilni čuči kraj nosiljke i plače. Ja ponovo pretrnuh. Krv mi stade. Stojim i gledam.

Gledam čas u ukočene crte kapetanove čas u otegnuto tužno lice njegovog vojnika koji jeca glasno. Mala svećica treperi i svetlost igra preko prljavih ruku i lica samrtnikovog i razliva se po sivo obojenim kafanskim vratima na kojima krupnim slovima stoji napisano: „Srećna vam nova 1915. god.“