Dnevnik motocikliste brazilskog reditelja Voltera Salesa i jeste i nije film o Čeu Gevari. Naime, iz dnevničkih putopisa ovog mladog čoveka može da se nasluti budući poznati revolucionar, ali i ne mora. Ovde nećete videti uzroke i objašnjenja koji će Gevarin životni put odvesti ka onom karipskom ostrvu na kome njegov prijatelj Fidel Kastro danas još uvek vlada. Ako ovom filmu oduzmete izraz “Če Gevara“ sa svim njegovim kontekstima, dobićete jedan melanholičan road movie, koji možete lako uporediti sa sopstvenim jednako neuzbudljivim mladalačkim iskustvima. Upravo to odsustvo Gevarinih militantnih prerogativa, koji su do sada bili jedini vidljivi aspekt njegovog lika, čini da ovo ostvarenje govori o skoro svakom gorljivom i osetljivom mladom čoveku. O revolucionaru koji to ne mora postati.
Dva lika čije putovanje pratimo, od rodne im Argentine po ostatku Južne Amerike, nisu ni po čemu izuzetni. Upravo to ih čini ne samo nezanimljivim, već i univerzalnim. Interesovanje za priču je nešto što gledalac unosi spolja. I u tome leži jedna fina podvala. Naime, jedan javni i mitomanski, popkulturni simbol dovodi gledaoca do bioskopskog sedišta, da bi on sa platna video jednog drugog, privatnog, ličnog, skrivenog Čea Gevaru, koji se pred njegovim očima pretvara u romantičarskog junaka u intimnom opštenju sa svetskim bolom. Trenutak kada ovaj postaje revolucionar nije kada uzme oružje u ruke, već kada preusmeri svoje preobimno saosećanje sa pojedinačnih objekata na ceo rodni kontinent. Kao što je Andrić nazvao Simona Bolivara ljubavnikom slobode, slično je naš filmski Če u tu istu slobodu nesrećno zaljubljen, a ceo film je samo fototip te preplavljujuće duševne patnje. Čeov život motivisan je pre negativnom estetikom nego socijalnim ili političkim razlozima. On, naime, ne može da gleda nepravdu. Njegovo srce ne kipti od besa, već se slama od empatije. On je lik koji je jednako mogao da postane pesnik kao i vojskovođa. A da je postao pesnik, film Dnevnik motocikliste izgledao bi do u kadar isto.
Šta je onda ovaj putopis? Razglednica socijalnog ugnjetavanja iz Južne Amerike, one Amerike u kojoj je Če Gevarino mesto rođenja i ona vrsta određujućeg i sputavajućeg prostora koji zovemo zavičaj. Vrednost ovog filma nije u politički korektnoj melodrami, zašećerenoj da bi se prilagodila upravo svemu onome protiv čega se Gevara borio, niti je njegova vrednost u tome da nam opiše ono što ovog revolucionara čini jedinstvenim, već upravo ono što ga čini običnim – sličnim sa prosečnim gledaocem koji se od Čea razlikuje samo po tome što nije išao do kraja, i nije stigao do svoje Kube.
