Mnoštvo izlomljenog može da postane celina

Smatra se da retko gde u Evropi ima toliko akademski obrazovanih umetnika koji se bave mozaikom, tom dragocenom, starom umetničkom tehnikom, koliko ih ima u Srbiji. Samo što se ovde o tome ne zna.

Šta je savremeni mozaik? Odgovor na to pitanje nije u temi, materijalu a ni u formi dela. Reč je o želji da se otkrije ono iza umetnosti, ona unutrašnja sila koja daje smisao postojanja, šta je bit stvaralaštva.

Kako to izgleda u praksi, pokazao je nedavno održani IV Beogradski festival mozaika u Kući legata u Beograda, pod nazivom Bolji svet je moguć, koji je okupio domaće i svetske mozaičare, slikare, vajare i druge vizuelne umetnike, istoričare umetnosti i razne dodirne profesije, geologe, tehnologe, muzičare, reditelje.

Festival je osnovan 2016. godine sa željom da se skrene pažnja na savremeni mozaik, koji nema ni publiku ni tržište. Osnivač projekta je Petar Vujošević koji je još 2000. sa kolegama započeo borbu za njihovu zapostavljenu profesiju:

foto: marija janković

“Svi su ovde verovali da mozaik pripada samo dalekoj prošlosti, nisu shvatali da je to dragocena, savremena likovna tehnika. Zato smo u grupi Ametist pokrenuli projekat Mozaik malog formata, izložbu koja traje do sada. Istraživali smo prošlost mozaika na Balkanu, izlagali smo u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, na starim lokalitetima Romulijani, Medijani, Justinijani Prima, Herakleji…kombinovali smo naše radove sa antičkim i starohrišćanskim mozaicima, počeli da se bavimo teorijom mozaika zato što uopšte nije postojala i otkrili da nas ima mnogo više nego što smo verovali, i da smo zaista dobri u svom poslu”.

A onda su im se pridružili umetnici koji su van likovnog stvaralaštva, muzičari, režiseri, montažeri. “Otkrili smo veliku sličnost sa autorima kolaža i montažerima. Na jednom pratećem predavanju o montaži pokazalo se da su dodiri između filmskih kadrova nalik dodorima između tesera. Montažeri prave pauze kao što mi deliće mozaičkog materijala odvajamo fugama. Andrej Tarkovski je rekao da je film zapravo mozaik u vremenu, za mene je to najbolja definicija filma. Narasli smo i jedna izložba godišnje više nam nije bila dovoljna, festival nam je omogućio da se okupimo, razmenimo ideje i pokažemo koliko smo napredovali.”

Na pomenutoj izložbi bili su prikazani slike i predmeti od raznobojnih pravilnih i nepravilnih kockica kamena, keramike, stakla, sedefa, metala ili plastike. Savremeni mozaik mogu biti ornamentalne, figuralne ili apstraktne kompozicije sa kolorističkim kontrastima i detaljima uklopljenim u celinu tako da se naglase i na najbolji način izraze ideje i emocije autora dela.

foto: marija janković

“Naziv izložbe Bolji svet je moguć potekao je iz uzaludnosti bavljenja mozaikom. Od mozaika ne može da se živi. Samo trošite vreme, snagu, novac, pa zašto se onda toliko umetnika uporno bavi njime? Oni veruju da za sebe i ljude koji žele da ih otkriju stvaraju bolji svet. Traže neku ličnu unutrašnju vezu i kada je nađu, spajaju nespojive materijale, papir i kamen, staklo i plastiku u jednu sliku. Kada se odmaknete iz sveta umetnosti, vidite da je to princip po kome se može boraviti na ovoj planeti. Suprotnosti ne moraju da vode u sukobe; kada prihvatimo sebe i druge takve kakvi smo, možemo biti skladna celina. To je nešto što je drevna tradicija Balkana i područja koje je pokrivala Vizantija. Jer duh Vizantije je duh kamena uzvišenih boja. Uz sve uticaje raznih pravaca moderne umetnosti, sve pokušaje da se uklopimo u savremenost, uticaj duboke tradicije, iako ga ponekad nismo ni svesni, jako je važan. On nam daje čvrstu, tvrdu osnovu za rad.”

Na ove prostore mozaik je u velikom talasu i formatu stigao u XX veku, posle Drugog svetskog rata iz SSSR-a, kao veoma pogodan medij za poruke novog poretka. Ali, naši mladi umetnici imali su drugačiji senzibilitet pa su uprkos ideologiji i temama koje su nametali poručioci, mozaikom počeli da se bave kao umetničkom tehnikom, podseća Vujošević i kaže: “Veliki deo Decembarske grupe oprobao se u ovoj tehnici. Mozaik Lazara Vozarevića u Domu omladine u Beogradu, veliki mozaički opus Mladena Srbinovića, iznad svega dela neverovatne snage i svežine Aleksandra Tomaševića, koji je dao najveći doprinos našem savremenom mozaiku, svedoče o tome. Tomašević je prvi započeo priču o fugama, praznom prostoru između tesera”.

Vujošević priča da je “njegov student a kasnije i prijatelj Borislav Boro Nježić, nastavio u tom pravcu. Kada na materijalu nema fuga, on ih je urezivao, ako postoje, naglašavao ih je debelim trakama stakla ili metalnim kanalicama koje je nagrizao kiselinama da lako zarđaju. Boja rđe iz senovitih udubljenja stvarala je veoma neobičan slikarski efekat u kontrastu sa bojom kamenih tesera. Tih godina stvarala je i prva slikarka koja se bavila ovom tehnikom Snežana Marinković. Uticaj antike u njenom radu je lako vidljiv, ali je suptilno transponovan u savremeni likovni jezik. Sa ovo dvoje afirmisanih mozaičara smo, kao mlađe kolege, Olivera Gavrić Pavić i ja prve godine ovog milenijuma osnovali pomenutu, za nas jako važnu grupu Ametist”.

Na Fakultetu likovnih umetnost, priča Vujošević, “program studija podrazumevao je prolazak kroz sve likovne tehnike, bez obzira na kom ste smeru bili. Tako sam na četvrtoj godini morao da idem i na mozaik, o kome sam imao predrasude i vrlo teško i nevoljno sam otišao na prve časove. Ali kada sam prelomio prvi kamen, sve čari mozaika su se otvorile. Od tada nisam prestao da se bavim ovom tehnikom. Ta mogućnost rada sa bojama neverovatne snage me je kao studenta slikarstva prosto opčinila. Pa i poslednjih godina kada sam u mozaiku koristio samo belu boju, to je u kamenu bilo lako izvodljivo zato što postoji čitava paleta belih boja kamena. Kroz rad se stiče i svest o formi, u mnoštvu izlomljenog materijala počinjete da raspoznajete oblike koji se međusobno slažu, kao što se polovi magneta privlače i idealno uklapaju. Tada imate utisak da slika nastaje sama od sebe”.

foto: marija janković

Ranije, mozaici su korišćeni najčešće u arhitekturi za ukrašavanje podova, zidova, svodova, kupola. U Jugoslaviji je urađen veliki broj mozaika po javnim ustanovama, hotelima, opštinskim salama, pozorištima. Josip Broz Tito je voleo mozaik, čak su mu jednom prilikom, mada on to nije tražio, lokalni moćnici poklonili originalni mozaik skinut iz Gamzigrada.

“Setimo se samo mozaika u nekadašnjem SIV-u, ili u fabrici ‘Prvi maj’ u Pirotu. Danas za te velike formate nema poručilaca. Od početka poslednje decenije prošlog veka prestalo je poručivanje i finansiranje takvih poduhvata. Zato se rade manje slike. Tačno je da se koriste i nove tehnologije, ali je princip rada mozaika u suštini ostao isti. Razlika je samo ta što su za savremeni mozaik materijali, postupak i teme u drugom planu, izražajni momenat je najvažniji”, kaže Vjošević.

“Postoje rimski reljefi gde su prikazani mozaičari koji koriste isti čekić i podlogu kakve i mi sada upotrebljavamo. Tehnika je jednostavna, verovatno najjednostavnija od svih ostalih slikarskih metoda. Oblikovanje kamena je najmanji problem, u tom smislu se može brzo napredovati. Zahtevniji je drugi nezanatski deo, on traži visok nivo koncentracije zato što je mozaička slika popunjena od ivice do ivice. I poslednji delić se mora obraditi tako da se uklopi u celinu. U slikarstvu možete i da zabašurite, prevučete malo boje, popravite utisak, a mozaik ne dozvoljava ni najmanju improvizaciju. Ovo što bismo mogli nazvati ‘beogradska mozaička škola’ nije ni tradicija ni modernizam nego sve zajedno i još nešto više. Šteta je što se za nas dovoljno ne zna. Ali, zato smo tu da to promenimo.”