Mi smo tu, a gde su svi drugi

Da li među vašim Fejsbuk prijateljima ima vanzemaljaca? Da li ih posećujete, na zidu im čestitate rođendane i pitate se koliko zaista liče na svoje fotografije, a koliko na astralne projekcije popularnih Marsovaca? I da li je došlo vreme da ih i stvarno upoznate? Po sasvim novoj hipotezi Majkla Lamptona sa Univerziteta u Berkliju u SAD, prva komunikacija sa vanzemaljskom civilizacijom bi pre mogla da liči na upoznavanje na društvenim mrežama, nego na susret koji podrazumeva stvarnosni, fizički kontakt. U radu koji je pre dva meseca objavljen u Međunarodnom žurnalu za astrobiologiju, Lampton iznosi tezu da će vanzemaljske civilizacije, ako su već dostigle dovoljan tehnološki napredak da sa nama uspostave kontakt, mnogo više biti orijentisane ka informacijama, njihovom prikupljanju i umrežavanju, nego ka fizičkom istraživanju svemira i direktnom kontaktu sa dugim civilizacijama.

Ovakva teza je jedan od više desetina naučnih radova o vanzemaljcima koji se gotovo dnevno objave u svetu i samo još jedan u nizu pokušaja da se odgovori na oko šezdeset godina staro centralno pitanje potrage za malim zelenim bićima – na Fermijev paradoks. Preispitujući nelogičnost da u galaksiji sa 400 milijardi zvezda još nismo zapazili nijednog jedinog živog i bar donekle pametnog vanzemaljca, paradoks je kao pitanje „Gde su svi oni?“ prvi postavio američki nuklearni fizičar i nobelovac Enriko Fermi (1901–1954), čime je presudno podstakao pola veka uporne i za sada neuspešne potrage za vanzemaljskim životom.

Kakva je danas prognoza, odnosno situacija sa vanzemaljcima? Ovog leta i definitivno ugašeni svemirski teleskop Kepler više ne lovi planete pogodne za život u dubokom svemiru, ali je zahvaljujući ogromnom broju nedavno otkrivenih planeta (od kojih su neke gotovo sasvim zemljolike), naše poznavanje zgodnih kutaka za život u galaksiji znatno je bolje nego pre samo deset godina. Uprkos problemima sa finansiranjem i uporedo sa brojnim NLO zaverama, sasvim naučni projekti potrage za vanzemaljskom inteligencijom (SETI, Search for Extra–Terrestrial Intelligence) okupljaju na milione dobrovoljaca. Opservatorije poput divovskog radio-teleskopa Aresibo u Portoriku i Velikog niza u Nju Meksiku, skeniraju deo po deo neba, a tone informacija se neprekidno analiziraju na računarima širom sveta, u potrazi za nečim što bi mogao biti inteligentni signal.

Neke kosmičke sonde, poput Vojadžera, sa Zemlje poslate sedamdesetih godina, odavno su stigle do ivice Sunčevog sistema i uz radio-signale upućene u svemir javljaju svakom ko bi mogao da čuje da smo mi tu. I da čekamo. Uz to, dublje razumevanje strukture materije, gena i bioloških sistema, ali i ljudskog društva, vratilo je potragu za vanzemaljcima u naučne krugove, iz kojih je donekle bila izgnana sa širenjem „mita modernog doba“, kako je ideju o vanzemaljcima nazvao švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung (1875–1961). No, njih i dalje nema. Da li ovu veliku potragu zato treba zaustaviti?

MIT MODERNOG DOBA: Najjači argument protiv obustavljanja potrage za vanzemaljskim životom je starost Univerzuma, koji na osnovu snimanja kosmičkog pozadinskog zračenja postoji bar trinaest milijardi godina. Ako bi taj teško zamisliv vremenski period predstavili kao samo jednu godinu od 365 dana, onda bi se moglo reći kako u toku te godine ljudi postoje samo u poslednjih deset minuta novogodišnjeg dočeka, 31. decembra. U istom poređenju, potraga za vanzemaljskim životom traje samo jednu sedminu sekunde, neposredno pred ponoć. Možda bi vanzemaljcima ipak trebalo dati malo više od delića sekunde da se oglase.

Uobičajeno se smatra da je savremena NLO istorija započela 1947. godine, kad je, uoči prvih svemirskih ekspedicija, naglo poraslo interesovanje medija za vanzemaljske civilizacije. U junu te godine nastao je pojam „leteći tanjiri“ kao sinonim za NLO, nakon što je biznismen i pilot Kenet Arnold (1915–1984) stekao svetsku slavu posle objavljivanja kontroverzne fotografije devet čudnih objekata koji lete u formaciji iznad planine Rajner na zapadu SAD. Upravo u julu te godine dogodio se i kultni slučaj „Rozvel“, verovatno najpoznatiji NLO incident svih vremena, koji je potpuno zaboravljen sve do sedamdesetih godina, kad se proširio mit o tajnom projektu u Oblasti 51, gde vlada SAD navodno krije tela vanzemaljaca koji su pali kod Rozvela.

U međuvremenu, broj prijava neobičnih objekata na nebu rastao je širom planete, pa je američko ratno vazduhoplovstvo 1948. godine pokrenulo projekat „Plave knjige“ i počelo da evidentira slučajeve neobičnih nebeskih fenomena. U narednih dvadeset godina zabeleženo je više od 12.000 raznovrsnih opažanja, od kojih je najmanje 90 odsto objašnjeno prirodnim uzrocima. U to doba sprovedeno je više javnih i tajnih naučnih studija o poreklu NLO. Verovatno najuticajnije naučno istraživanje ove vrste objavljeno je 1969. godine pod rukovodstvom poznatog američkog fizičara Edvarda U. Kondona (1902–1974), kada je više od trideset naučnika detaljno analiziralo 59 različitih NLO slučajeva i u svakom od njih zaključilo da nije reč o poseti vanzemaljaca.

Uprkos tome što se iza NLO euforije krila samo mešavina podvala pojedinaca željnih slave, masovne histerije i lako objašnjivih optičkih iluzija, ideja o dolasku vanzemaljaca je nastavila da živi kao mit. Budući da je u SAD mreža NLO ljubitelja najrasprostranjenija, u ovaj mit danas veruje natpolovična većina Amerikanaca, ali taj broj nije zanemarljiv ni u ostatku sveta. No, vanzemaljci nisu prestali da kopkaju ni naučnike.

Sve je počelo u maju 1950. godine, dok je tada već dobro poznat kao jedan od očeva „američke bombe“ i jedan od najuglednijih fizičara svog vremena, Enriko Fermi boravio u Los Alamosu, čuvenoj bazi u kojoj se tokom Drugog svetskog rata sprovodio atomski projekat „Menhetn“. Fermi je otišao na ručak u jedan od paviljona sa fizičarima Edvardom Telerom, Herbertom Jorkom i Emilom Konopinskim. Kao i svi tih dana, diskutovali su o novinskim izveštajima o letećim tanjirima, da bi ideju o takvoj pojavi NLO odbacili kao očiglednu besmislicu.

Kada je razgovor na ovom ručku krenuo u drugom smeru, Fermi se najednom zagrcnuo i uzviknuo: „Gde su svi?!“ Ovo pitanje će u raznim varijacijama ostati poznato kao Fermijev paradoks. Naime, Fermi je upravo tada zapazio da, ako u galaksiji postoji više milijardi zvezda, a da Sunce među njima nije ništa posebno, onda se oko neke od njih morala razviti civilizacija koja je milionima godina starija od ljudske i koja je za tako puno vremena neminovno morala razviti međuzvezdana putovanja, pa tako za manje od milion godina pokoriti i osvojiti celu Galaksiju. Kako je onda moguće da takva civilizacija još nije dosegla Zemlju?

Kasnije će ovo pitanje biti razmatrano na čuvenoj konferenciji u Grin Benku o postojanju života izvan Zemlje. Astronom Frenk Drejk će 1960. godine predložiti malo precizniju procenu broja mogućih civilizacija u Galaksiji, što će postati poznato kao Drejkova formula, ponekad i kao formula iz Grin Benka. Iz nje se može izračunati broj razvijenih civilizacija u našoj Galaksiji na osnovu parametara kao što su procene broja zvezda, broja planeta i raznih verovatnoća o životu i pojavi tehničke inteligencije. U zavisnosti od vrednosti tih parametara, dobijaju se procene od nijedne, preko deset koliko je dobio sam Drejk, do nekoliko hiljada mogućih civilizacija. I nijedna od njih do sada nije „zvanično“ posetila Zemlju. Zašto?

GALAKSIJA LEMINGA: U knjizi Gde su vanzemaljci autora Stivena Veba, koju je na srpskom jeziku u prevodu Dejana Smiljanića izdala kuća Heliks razmatra se čak pedeset odgovora na to pitanje. Odmah po objavljivanju tumačen kao kontroverzan, pre svega zbog izbora rešenja za Fermijev paradoks, Veb je potencijalne odgovore razvrstao na tri kategorije – one koji objašnjavaju da su vanzemaljci već ovde ili su na Zemlji bili u davnoj prošlosti (paleoastronomska teza koja se vezuje za problematičnog Eriha fon Denikena i koja se ovih dana naširoko i nadugačko analizira na kablovskim televizijama), zatim one koji tvrde da vanzemaljci postoje, ali se nisu još javili iz tehničkih i drugih razloga (što je najbliže mišljenju većine naučnika), kao i poslednje, prilično jezive – da oni ne postoje i da je čovek potpuno sam u svemiru.

Paradoksalno, mada iz činjenice da vanzemaljci još nisu viđeni, a toliko ih istražujemo, proističe da ih uopšte nema, objašnjenja koja to potkrepljuju su izrazito antropocentrična i na momente gotovo uronjena u religijske dogme. Neke od tih ideja počivaju na scenarijima da je svemir napravljen samo za nas, da smo mi prva od inteligentnih civilizacija, da je svemir ipak premlad da bi se razvio život na raznim mestima, da je Zemlja suviše idealno mesto za život, da je Mesec jedinstvena pojava u svemiru, da je inteligencija retkost, da su se neki koraci u evoluciji na Zemlji mogli desiti samo jednom, kao i da su jezik i nauka svojstveni samo čoveku, a ne bilo kojoj drugoj civilizaciji u svemiru.

Mada se ni za jedno od rešenja Fermijevog paradoksa ne može reći sa sigurnošću da li je tačno ili ne, izvesne ideje iz ovog skupa nisu nimalo naivne. Naime, moguće je i da civilizacije prekratko traju, da su sklone samouništenju i da su i galaksija i bilo koji planetarni sistem suviše opasna mesta da bi ijedna vrsta poživela dovoljno dugo tako da se njihov boravak u Galaksiji poklopi sa naših nekoliko minuta trajanja. Možda smo sami u svemiru i zato što živimo u računarskoj simulaciji koju su vanzemaljci napravili za nas. Ova ideja, poznata kao „hipoteza planetarijuma“ ima mnogo poklonika među savremenim naučnicima i misliocima.

Drevna ideja o panspermiji spada među hipoteze koje podrazumevaju da su „Oni već ovde“ – da smo i sami vanzemaljci, potekli od vanzemaljskog semena koje je na Zemlju stiglo iz svemira. Na sličnim osnovama počiva i ideja koju je 1973. godine predložio Džon Bol, a koja je poznata kao „hipoteza zoološkog vrta“. Po Bolu, vanzemaljci su sveprisutni, ali su toliko napredniji od nas da čitavu Zemlju, pa i Sunčev sistem održavaju ko zoološki vrt u kom istražuju i posmatraju kako se vrste razvijaju. Ovaj scenario je u raznim varijantama predstavljao snažan motor za brojne SF zaplete, pa i teorije zavere o NLO otmicama i laboratorijskim proučavanjima ljudi.

U skupu onih ideja koje tvrde da su „Oni tamo negde“, ali da ih nismo još čuli, niže se lista tehnoloških prepreka sa kojima se svaka potraga u svemiru suočava – svemir je preveliki da bismo ih samo videli, ne čujemo ih jer slušamo pogrešne frekvencije, nismo ih dovoljno dugo slušali, oni koriste drugačiju matematiku i ne možemo ih razumeti iako nam se javljaju, a nije bez osnova ni ideja da su nas posetili i da sa nama uopšte nisu ni želeli da ostvare kontakt. Sama zamisao o potrebi uspostavljanja kontakta je u dubini antropocentrična i dobro je pitanje da li bi vanzemaljska civilizacija uopšte htela da opšti sa nama na bilo koji način. Ako su bazirani na drugačijoj hemiji ili su mnogo manje materijalni, zašto bi vanzemaljci uopšte poželeli da komuniciraju sa „komadom mesa“, kako bi im čovek mogao izgledati.

U diskusijama iz osamdesetih godina Robert Frajtas je izneo „hipotezu o leminzima“ kojom je pokušao da ukaže na potencijalnu besmislenost Fermijevog paradoksa. Naime, leminzi su vrsta koja se izuzetno brzo razmnožava, tri okota sa po osam mladunaca godišnje, i ako bi se sledila Fermijeva logika, oni bi morali tako brzo da se razmnožavaju da bi začas potpuno naseli čitavu planetu. Međutim, ko je ikada video leminga izvan zoološkog vrta? Tek poneki istraživač biolog. Na sličan način, Frajtas tvrdi da bi vanzemaljci sasvim fino mogli biti tu, u asteroidnom pojasu ili ko zna gde, a da ih nikada ne primetimo. U vezi s tim je i NLO entuzijastima omiljeni Kolumbov paradoks, po kom navodno stanovnici američkog kontinenta nisu ni primetili španske brodove na pučini, jer zbog nedostatka iskustva nisu mogli da pojme šta bi to moglo biti.

U priči „Sumrak“ Isaka Asimova, tamo negde u dubini svemira postoji planeta koja se nalazi u sistemu sa šest zvezda umesto jedne. U tom svetu, zbog tolikog broja sunaca, mada se planeta okreće, dnevna svetlost nikad ne nestaje. Stanovnici ovog sveta nikada nisu videli noćno nebo, dubinu galaksije, a ne znaju ni da se u njihovoj blizini kreće i jedan mesec. I onda dolazi do fenomena koji na ovom svetu nikad nije prethodno viđen – pomračenja svih zvezda istovremeno. I nebo se otvara. Ako ste sa amaterskim teleskopom sedeli u tami dvorišta i čekali da se oblaci uklone kako bi pogledali daleko gore, razumete osećaj. To je bledi nagoveštaj onoga što bi moglo da se desi kad se jednom uklone „oblaci“ zbog kojih danas, jednako kao u Fermijevo doba, ne vidimo ima li još koga gore.

FERMIJEV PARADOKS: Američki nuklearni fizičar i nobelovac Enriko Fermi (1901-1954)

NEISCRPNI IZVOR MAŠTE: Motiv iz Rat svetova H. Dž. Velsa