Medicinska edukacija na srpski način

Lekarska komora Srbije obavlja od strane države Srbije takozvane poverene poslove, među kojima je jedan od najvažnijih licenciranje, relicenciranje i oduzimanje licenci. U Srbiji danas mogu raditi samo lekari sa licencom, odnosno dozvolom za rad.

Licencirani lekar ima obavezu da poštuje Kodeks medicinske etike, koji je propisala Lekarska komora Srbije i da leči pacijente prema pravilima savremene medicinske struke i nauke. Znanja iz oblasti savremene medicinske struke i nauke svaki lekar stiče u procesu stalnog učenja, ili u procesu Kontinuirane medicinske edukacije (KME), kroz razne oblike, počev od svakodnevnih stručnih sastanaka u bolnicama i domovima zdravlja, preko domaćih sastanaka, kurseva pa do međunarodnih kongresa i simpozijuma, studijskih putovanja i specijalizovanih obuka u zemlji i inostranstvu.

Godišnje preko tih aktivnosti učenja neophodno je da se prikupi 24 boda, za sedam godina 168 bodova, što je jedan od neophodnih uslova da mu Lekarska komora produži licencu.

To je tako u teoriji, a tako je i u svim zemljama Evrope, u Americi, Kanadi, u zemljama Zapadnog Balkana i zemljama bivše Jugoslavije. Međutim, postoji srpska specifičnost procesa KME, a to je da Lekarska komora Srbije ni na koji način ne može da učestvuje u ovom procesu, niti može da ga kontroliše. Istovremeno, mora na osnovu tako sakupljenih bodova u toku sedam godina da obnovi licencu lekaru.

Pravilnik o edukaciji, kojim se reguliše ko može da je obavlja, i ostali uslovi donosi ministar zdravlja lično, a programe bira i boduje telo koje se zove Zdravstveni savet Srbije. To je telo koje bira Skupština Srbije i koje je u svemu savetodavno, a samo u bodovanju programa edukacije donosi odluke. Inače, takva se tela u drugim zemljama bave donošenjem nacionalne strategije za razvoj zdravstvenog sistema i politike u oblasti zdravstva.

Lekarska komora Srbije čak, po tumačenju svemoćnih pravnika iz resornog ministarstva (zdravlja), usmenom doduše, ne može sama da predlaže i izvodi obuke vezane za teme lekarske greške, obuke sudija časti, etičkih pitanja, za koje je Komora predvidela da budu besplatne i dostupne svakom zainteresovanom lekaru.

Posle ovih činjenica, možemo preći na odnos farmaceutskih kuća i Lekarske komore Srbije, najpre uopšteno, a potom vezano za proces KME.

Lekari koji rade u farmaceutskim kućama nemaju pravo na licencu, i mogu biti dobrovoljni članovi Lekarske komore Srbije. Takvih kolega nema mnogo, i sve ih je manje, jer moraju, kao i svi drugi lekari da plaćaju 0,8 odsto neto plate za mesečnu članarinu. Prvi put smo se tu susreli sa odredbom o tajnosti podataka vezanih za njihove plate.

S druge strane, farmaceutske kompanije mogu pod podjednakim uslovima, kao i sva druga pravna lica (banke, osiguravajuća društva, auto-kuće i slično), kupiti oglasni prostor u našem komorskom glasilu, koje se besplatno distribuira na adresu svakog pojedinačnog lekara člana Komore. Do sada nijedna od farmaceutskih kompanija nije iskoristila tu mogućnost.

Baza podataka lekara koju Komora poseduje ne može se ni pod kojim uslovima dati nikome drugome osim organima države kojima Komora odgovara.

Da se vratimo na proces KME i stavove Lekarske komore u vezi sa farmaceutskom industrijom.

Lekarska komora Srbije se zalaže da farmaceutske kompanije ne mogu biti organizatori KME-a, već da to mogu biti fakulteti, stručna udruženja, privatna praksa, bolnice, domovi zdravlja.

Takođe, Lekarska komora Srbije se zalaže za to da svaki predavač u programima KME-a koji su akreditovani mora da da izjavu o nepostojanju konflikta interesa, pravno valjanu (overenu u sudu ili opštini), to jest da nije plaćen od farmaceutske kompanije ili druge zainteresovane strane.

Na Samitu lekarskih komora i udruženja, koji je, doduše nezasluženo, ostao neprimećen i nezabeležen u javnosti, i kome je Lekarska komora Srbije bila domaćin u septembru mesecu ove godine, glavna tema bila je KME, a veliki deo diskusija bio je posvećen upravo konfliktu interesa predavača na akreditovanim kongresima.

Jedno želim da istaknem, a to je da se bodovi ne moraju skupljati na egzotičnim mestima. Lekarska komora Srbije se zalaže da 50 odsto programa edukacije mora da dođe do svakog lekara u Srbiji, do Bele Palanke, do Žagubice ili Lapljeg Sela, da bi lekari mogli da prikupe bodove.

Neophodno je da svaki lekar u toku godine planira kako će skupiti bodove, da to stavi u plan, i da po tom planu poslodavac omogući vreme i troškove edukacije, što je predviđeno zakonom. Takođe, treba usavršavati edukaciju uz kompjuter, onlajn, i popunjavanje testova, čime se takođe mogu dobiti bodovi.

Edukacija po jasnom stavu Lekarske komore Srbije ne sme biti skupa i mora biti dostupna svakom lekaru. Jedino tako ona opravdava cilj –sticanje saznanja o najnovijim dostignućima medicinske struke. Time bismo i pacijente lečili bolje. Tako neće biti opravdanja za letovanja, zimovanja i turističke ture, a pod firmom KME-a.

Odbor za medicinsku etiku Lekarske komore posebno se bavi svim problemima vezanim za istraživanja, uključujući i kliničke studije, i o tome će izvestiti stručnu javnost preko glasila Komore.

Ovi redovi predstavljaju odgovor na poziv gospođe Vukajlović, ali uz jedan komentar. Svaki činilac, ili stub zdravstvenog sistema, ima svoje mesto u diskusijama i akcijama vezanim za sistem uopšte, ali u granicama svojih ovlašćenja i stručnosti. Lekarska komora Srbije kao regulatorno telo i esnafska organizacija, kao odgovorna institucija traži mesto koje joj pripada u sistemu KME-a. Lekarska komora Srbije spremna je da preuzme i odgovornosti koje idu uz proces obnavljanja licence lekarima, a na korist našim pacijentima. To joj zasad nije omogućeno. Zbog toga i rešenja koja nudimo nisu prihvaćena i umrežena u sistem.

Uvođenje reda i sistema u Srbiji dvadeset prvog veka, pogotovo u oblasti zdravstva, nije lak zadatak. I da parafraziram misao jednog velikog čoveka: da je lakše, ne bi nama bilo dato…