Dvadesetak mladih ljudi, intelektualaca, sedelo je u jednoj kafani. Bio je četvrtak, 14. mart 1848. godine. Nisu bili zadovoljni sa vlašću, sa situacijom u svojoj zemlji. Napisali su svoje zahteve u 12 tačaka, pre svega su insistirali na slobodi štampe, ukidanju cenzure, oslobađanju političkih zatvorenika, na više autonomnih prava za Mađarsku unutar Austrougarske, da se vojska više ne zaklinje na cara, nego na ustav, da se osnuje narodna banka za Mađarsku, da se ukinu kmetovski odnosi. Bučno su se savetovali, gotovo svađali da li da ih pošlju caru u dalekoj metropoli ili samo mesnim vlastima u glavnom gradu Ugarske u kome su se nalazili.
Predveče je uleteo mladi pesnik, saopštio im da je upravo napisao jednu rodoljubivu pesmu. Odmah im je pročitao vatrene stihove. Oni su njemu ispričali o čemu su diskutovali, a on im je rekao da je to koješta.
„Sutra dižemo ustanak. Štampaćemo vaše zahteve i moju pesmu. Ja ću je pročitati narodu!“
„Ali cenzura…“
„Ukinućemo cenzuru. Sutra ujutro svi se nalazimo ovde u kafani i krećemo!“
Revolucija pod kišobranom
Sutradan ujutru je pljuštala kiša. Bio je pijačni dan, na ulicama i trgovima mnogo ljudi pod kišobranima. Zbog toga će se događaji koji su usledili nazvati i „revolucijom pod kišobranom“. U kafanu su ujutro došla samo šestorica od sinoćnih diskutanata.
Šestorka je otišla do narodnog muzeja, pesnik star 25 godine je pročitao svoju pesmu, jedan romanopisac star 23 godine zahteve upućene caru.
Krenuli su dalje, nekoliko desetina mladih ljudi ih je pratilo. Zastajali su na svakom većem trgu, pesnik bi recitovao, romanopisac čitao onih 12 tačaka. Kad ih se nakupilo nekoliko stotina stali su pred jednom štamparijom i zahtevali da se pesma i zahtevi štampaju. Vlasnik štamparije je podsetio da je za to potrebno pismeno odobrenje cenzure. Pesnik mu je objasnio da ima dve opcije: ili da dozvoli štampanje i da bude junak, ili da ne dozvoli pa da mu silom zauzmu štampariju. Vlasnik je dao dozvolu.
Krenuli su dalje, ali sada deleći letke. Sa njima je bilo već preko pet hiljada ljudi koji su ponavljali refren pesme:
„U ime Boga Mađara se kunemo, kunemo, da robovi više biti nećemo, nećemo!“
Krenuli su preko velike reke, popeli se na brdo, gde su se nalazili palata, kasarne i vojni zatvor. Iz zatvora su oslobodili svog starijeg druga, ideologa.
Niko se nije usudio da im se suprotstavi, ni policija, ni vojska.
Pesnik i romanopisac
Što ovde ispričah nije bajka. Dogodilo se pre tačno 176 godina, 14. i 15. marta 1848. u Budimpešti. Kafana se zvala „Pilvaks“, pod tim imenom radi i danas. Mladi pesnik rodio se kao Srbin Aleksandar Petrović, ali bio je poznat po imenu sa kojim je nastupao prvo kao glumac, zatim kao poeta – Šandor Petefi. Mladi romanopisac bio je Mor Jokai, a kao starac postaće počasni građanin mog rodnog grada, tada Nađbečkereka, danas Zrenjanina, znači na neki način on i ja smo sugrađani. Revolucionar koga su pobunjenici oslobodili bio je Hrvat Mihajlo Stančić, ali potpisivao je svoje radove kao Tančič Mihalj.
Petefi i njegovi drugovi tada nisu još znali da je 13. marta izbila revolucija u Beču, tamo je vojska branila cara, otvorila vatru, ubijala. Vlasti u Budimpešti su to svakako znale i zbog toga nisu pokušavali da silom zaustave razjarene mlade ljude, bojali su se razvoja kao u Beču.
Zbunjeni Jovan Jovanović Zmaj
Nastavak ove priče nije veseo, nije bilo hepi enda. Mladi revolucionari su vlast koju su privremeno prigrabili prepustili advokatu plemićkog porekla Lajošu Košutu, bio je star 46 godina, zalagao se za reformu carstva, bio zbog toga već na robiji, ali nije bio za revoluciju. On je i posle izbijanja revolucije dosta dugo zapravo hteo da reformiše carstvo, tek je posle gotovo godinu dana borbe proglasio republiku.
Košut je bio mađarski nacionalista, nije shvatao da manjine u Ugarskoj zahtevaju određenu slobodu, nije se obazirao na Petefija, rodom Srbina, Tančiča, rodom Hrvata, a kamoli na Rumune, Slovake i druge narode. To je zbunilo Srbe i Hrvate. Njihove vođe su zaratile protiv mađarske revolucije, koju su smatrale usko nacionalnom.
Hrvatski ban Josip Jelačić slomio je revoluciju u Beču i krenuo protiv Mađara. Kada je aprila 1848. u Sremskim Karlovcima proglašeno obnavljanje Srpske Vojvodine, Košut je naredio da se vojno napadne. Srbi su se odbranili pod vođstvom Đorđa Stratimirovića i tako su se, hteli – ne hteli, našli na strani cara protiv mađarskih revolucionara. Austrijskim jedinicama su se pridružile armije carske Rusije.
Mladi srpski intelektualci, među njima i Jovan Jovanović Zmaj, koji je prevodio Petefija, bili su potpuno zbunjeni. Naravno da su bili za revoluciju, ali ne za Košutovu šovinističku politiku.
Historia magistra vitae est
Košut i Petefi su se mrzeli. Pošto nije uspeo da mu se suprotstavi, Petefi je krenuo u bitku kao major ustaničke vojske i poginuo kod Šegešvara u borbi protiv Rusa 31. jula 1848. u svojoj dvadeset i šestoj godini. Košut, koji je pred poraz pobegao u Tursku, je doživeo 92. rođendan u Italiji, slavili su ga u Engleskoj, Americi. Jokai je živeo 79 godina, objavio je preko 100 knjiga, neki njegovi romani prevedeni su na većinu evropskih jezika, našao sam neke njegove romane i na srpskom jeziku.
Da li se može zamisliti da se dvadesetogodišnjaci u Beogradu ugledaju na devojke i momke u Budimpešti pre 176 godina, da ostave simpatične starije istomišljenike da diskutuju i postavljaju neke uslove? Da pesmu zameni neki viralni video na TikToku? Da umesto pesnika revoluciju za „slobodu štampe i ukidanje cenzure“ povede neki influenser ili influenserka?
Verovatno nema ničega čega se Aleksandar Vučić pred beogradske izbore toliko plaši, kao da mladi ljudi upadnu u „revolucionarni mod“? Historia magistra vitae est.
