„Šta to beše?“, zapitaće se i profesionalci sa dugim iskustvom u pravosuđu kada im pomenete član 133. Krivičnog zakona Republike Srbije. On u stavu 1 predviđa da će se svako „ko kršenjem propisa o zaštiti, čuvanju i unapređenju životne sredine zagadi vazduh, vodu ili zemljište u većem obimu ili na širem prostoru kazniti zatvorom do tri godine“. Međutim, ovom kaznom do sada nije kažnjen – niko. Znači li to da je Srbija ekološki raj bez i trunčice zagađenja, ili da ima nešto što ne funkcioniše u pravosudnom sistemu. „U našem sistemu pravosuđa i u našoj potpuno zapušenoj koncepciji ažurnosti ili mnogo toga zavisi od ‘veze’ preko koje će sud da reaguje ili je sud toliko zatrpan da sudska operativa ne stiže da reaguje“, kaže za „Vreme“ Branislav Božović, sekretar za zaštitu životne sredine grada Beograda.
SISTEM: Osnov za podnošenje tužbe za naknadu štete prouzrokovane zagađenjem nalazi se u nekoliko zakona. Zakon o obligacionim odnosima reguliše pitanje naknade štete uopšte, a to pravo detaljno uređuju Zakon o osnovama zaštite životne sredine SRJ (1998) i Zakon o zaštiti životne sredine RS (1992). Plaćanje naknade ipak ne isključuje odgovornost prouzrokovača štete. Novi zakon o zaštiti životne sredine (2004), koji je zajedno sa još tri pravna akta iz iste oblasti stupio na snagu 29. decembra prošle godine, sadrži celo jedno poglavlje kojim se uređuje pitanje odgovornosti za zagađivanje. „Kazne su novim zakonom povećane, ali neko mora biti i osuđen“, kaže za „Vreme“ direktor Uprave za zaštitu životne sredine Ministarstva nauke i zaštite životne sredine Miroslav Nikčević i dodaje da je Zakonom regulisano i informisanje građana o stanju životne sredine. Anđelka Mihajlov, prvi i poslednji ministar ekologije (2002–2003), tvrdi da je jedan od sistemskih problema upravo nedovoljna informisanost građana. „Da bi građanin ili bilo ko mogao da interveniše, on mora prvo tačno da zna kako stoje stvari“, kaže Anđelka Mihajlov. Ona podseća na Arhusku konvenciju koja je usvojena 25. juna 1998. godine na Četvrtoj ministarskoj konferenciji „Životna sredina za Evropu“ održanoj u Danskom gradu Arhusu, a stupila na snagu 30. oktobra 2001. godine. Konvenciju su do danas potpisali Evropska unija i još 39 država. Među njima nije SCG, iako je ratifikacija konvencije jedan od bitnih koraka za pristupanje Evropskoj uniji.
KLONIRANI ZAKONI: Arhuska konvencija podrazumeva tri stvari: informisanje građana, učešće građana u odlučivanju i pravosuđe. U Zakonu o zaštiti životne sredine predviđena je, između ostalog, i obaveza da nadležno ministarstvo jednom godišnje objavi izveštaj o stanju životne sredine. Prvi i poslednji takav izveštaj objavljen je za 2002. godinu… Kada je drugi segment Arhuske konvencije u pitanju, Miroslav Nikčević tvrdi da po novom zakonu lokalna samouprava ima veće nadležnosti. Branislav Božović, međutim, kaže da uprkos toj činjenici lokalna samouprava u većini slučajeva ne može da učini ništa. „Mi smo brzo reagovali na većinu zahteva da zaštitimo građane od, na primer, neprijatnih mirisa, od prosipanja nečega u njihovoj okolini, ali za druge stvari nismo nadležni. Za hemijske akcidente, na primer, nadležna je Republika.“ U selu Vreoci, nadomak Lazarevca, Ekološko društvo godinama vodi borbu protiv lokalnih zagađivača i realizovalo je preko 40 projekata. No, kao i većina ekoloških organizacija aktivnih na terenu, ovo društvo nikada nije podnelo krivičnu prijavu ili tužilo zagađivače. „Oni to najviše vole, podnesete tužbu i deset godina su mirni“, kaže za „Vreme“ Radomir Marinković iz Ekološkog društva „Vreoci“. Kako je Marinković objasnio, postoji efikasniji recept: ekološkoj inspekciji se podnese zahtev, na lice mesta se dovedu mediji, pa onda inspekcija pod pritiskom javnosti izda rešenje odgovornom licu ili se u pregovorima dođe do nekog drugog rešenja. Ali, niko se ne poziva na odgovornost po osnovu Zakona o zaštiti životne sredine, niti se podnosi prijava po članu 133. Krivičnog zakona. „Ne ide to tako. Svaki zakon je dobar, ali izvršioci ne valjaju“, tvrdi Marinković, „No, ni mi nismo sedeli skrštenih ruku. Borili smo se onim sredstvima koja su nam bila na raspolaganju.“ Anđelka Mihajlov ističe da je problem u tome što nevladine organizacije i lokalna samouprava nisu imali mogućnost da utiču na donošenje nova četiri zakona o zaštiti životne sredine. Treći aspekt Arhuske konvencije – rad pravosudnih organa – odvija se na tri nivoa: kroz inspekcijski nadzor, rad tužilaštva i rad sudova. S druge strane, tu je i nadzor nad odredbama zakona koji se tiču zaštite životne sredine.
INSPEKCIJA: Uprava za zaštitu životne sredine unutar Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine Srbije u postupku vršenja nadzora izriče upravne mere. Tokom prošle godine pokrenuta su dva takva postupka koja su završila pred nadležnim sudovima. Poslove inspekcijskog nadzora obavljaju inspektori raspoređeni u sedištu Uprave u Beogradu i u još 19 gradova u Srbiji. Ti poslovi su organizovani u tri odseka: u odsek za zaštitu i korišćenje prirodnih dobara i resursa; odsek za zaštitu životne sredine i odsek za ekološko-inspekcijski nadzor na granici. Ekološki nadzor na granici obavlja se na 26 graničnih prelaza. S obzirom na to da Protokol o vršenju inspekcijskog ekološkog nadzora na granici između Republike Srbije i Republike Crne Gore još nije usvojen, kontrola se ne vrši na četiri granična prelaza prema Crnoj Gori. Ekolozi često ukazuju na neefikasnost inspekcijskog nadzora, a i objektivnost inspekcije ume da bude ugrožena, ponekad i zbog loše opremljenosti. Inspekcija koju zagađivač svojim kolima doveze na uviđaj, pošto ekološki inspektori uglavnom nemaju prevoz, teško može biti potpuno nezavisna. Ipak, u periodu od januara do novembra 2004. godine izvršeno je, prema podacima iz Uprave za zaštitu životne sredine, 115.148 inspekcijskih pregleda, od čega je 110.328 pregleda izvršeno na graničnim prelazima, 3268 u oblasti zaštite životne sredine i 1552 inspekcijska pregleda u oblasti zaštite i korišćenja prirodnih dobara i resursa. U istom periodu doneto je 829 rešenja, podneto je 11 krivičnih prijava, 77 prijava za privredni prestup, kao i 261 zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Međutim, dalja sudbina svih ovih prijava nije poznata Upravi za zaštitu životne sredine. „Mi nemamo informacije“, kaže Miroslav Nikčević, „znači, to je ili zakočeno, ili usporeno, ili se ništa ne dešava.“ „Vreme“ je u Upravi dobilo spisak krivičnih i prijava za privredni prestup podnetih tokom 2004. godine (vidi okvir). Ovaj dokument pripremila je Uprava za zaštitu životne na zahtev ministra pravde Zorana Stojkovića, ne bi li on u okviru svojih nadležnosti ubrzao rad tužilaštva.
TUŽILAŠTVO: Za privredne prestupe na teritoriji grada Beograda nadležno je Drugo opštinsko javno tužilaštvo. Ovom tužilaštvu je 6. aprila 2004. godine Uprava za zaštitu živote sredine podnela dve prijave zbog privrednog prestupa iz člana 102, stav 1 i 2 Zakona o zaštiti životne sredine. „U oba slučaja ušlo se u dalju proceduru“, kaže za „Vreme“ opštinski javni tužilac Snežana Bogdanović. „Prvi slučaj je prijava protiv Instituta za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina (ITNMS) kao pravnog lica i odgovornog lica, gde je tužilaštvo podnelo predlog za sprovođenje istrage. Druga prijava je podneta protiv AD Zaštita na radu i zaštita životne sredine ‘Beograd’ kao pravnog lica i odgovornog lica. U ovom slučaju tužilaštvo je podiglo optužni predlog. Oba ova procesa su u toku.“ Drugo OJT je nadležno i za krivične prijave na teritoriji opština Savski venac, Rakovica i Čukarica, što znači da se sve krivične prijave za prestupe iz člana 133. Krivičnog zakona Republike Srbije sa ove teritorije podnose Drugom OJT-u. Međutim, bez obzira na to što je u ovim opštinama koncentrisana gradska industrija, nije bilo podnošenja krivičnih prijava. „U 2004. godini ovom tužilaštvu nije podneta nijedna krivična prijava“, kaže tužilac Bogdanović i dodaje da prijava možda nema jer velika industrijska postrojenja iz ovih opština poslednjih godina ne rade punim kapacitetom. No, situacija se ne razlikuje ni u drugim delovima Beograda. Za krivične prijave sa teritorija centralnih gradskih opština nadležno je Prvo opštinsko javno tužilaštvo. Međutim, tokom poslednjih godina u ovom tužilaštvu stiglo se do optužnice samo u jednom slučaju koji se ticao životne sredine. „Primljeno je nekoliko prijava iz članova 126, 131. i 133. Krivičnog zakona Republike Srbije“, kaže javni tužilac Goran Ilić. „Ustanovljeno je da je samo jedna iz naše nadležnosti. Tu prijavu je 30. decembra 2003. godine podneo MUP Republike Srbije i to po članu 133. Krivičnog zakona. Sproveden je istražni postupak i podignut je optužni predlog. Trenutno je taj postupak u sudskoj fazi.“
SUDIJE: Ekološki aktivisti uglavnom ističu da u Srbiji ne postoji efikasan pravosudni mehanizam. Naše sudstvo još uvek ne smatra važnim predmete koji se odnose na životnu sredinu, kako tvrdi Anđelka Mihajlov. Pojedine analize su pokazale da većina naloga koji odu do suda bude ostavljena po strani sve do zastarevanja predmeta. Tokom obuke koju su 2003. godine Ujedinjene nacije organizovale za sudije koji bi bili orijentisani na životnu sredinu, pokazalo se da ni ta izabrana grupa nema osnovna znanja o ekološkim pitanjima i njihovoj važnosti. Uz to, mali broj sudija je bio zainteresovan da se u ovoj sferi podučava. „To samo pokazuje gde je nivo naše svesti u sudstvu i koliko su ovi predmeti u suštini ‘nevažni'“, zaključuje bivša ministarka. S ovim stavom slaže se i aktuelni direktor Uprave za zaštitu životne sredine Miroslav Nikčević. On smatra kako sudije nemaju osećaj da je ekologija problem – na primer, da je neko nešto uzeo iz prirode i da to nema komercijalnu, već neku drugu vrednost. „Pre nekoliko godina je ribolovno udruženje u Valjevu tužilo nekog krivolovca, pa je sudija tražio da se nadoknadi ekonomska vrednost pastrmki. Trebalo je da dođe neko sa pravnog fakulteta i objasni da je naneta šteta životnoj sredini, da se ta riba gajila dve godine da bi imala toliko i toliko potomaka, pa da sudija shvati da sudi u predmetu koji se tiče životne sredine.“ Sličnu ocenu efikasnosti našeg pravosuđa dao je i Branislav Božović: „Možda bi u sudskoj praksi trebalo da se napravi presedan pa da se neka presuda i donese.“ U nekim zapadnoevropskim zemljama od pre dvadesetak godina postoje sudovi koji se bave isključivo slučajevima zagađenja životne sredine. Mogućnost uvođenja ovih takozvanih ekoloških sudova u Srbiji razmatralo je i nekadašnje ministarstvo ekologije. Iako evropska iskustva nisu bila sjajna, postojalo je viđenje da bi zbog specifičnosti našeg pravosudnog sistema ekološki sudovi u Srbiji bili efikasno prelazno rešenje. Ovaj projekat nikada nije zaživeo. Pored ove, ostala je nerealizovana i ideja o uvođenju ekološke policije. Poslednji neuspeli pokušaj uvoženja ekoloških policajaca nalazio se u Predlogu zakona o lokalnoj samoupravi, ali, kako kaže Anđelka Mihajlov, Predlog je odbijen u Skupštini, navodno i zbog ugrožavanja i ometanja građanskih sloboda.
VEŠTACI: Jedan od suštinskih problema u slučajevima naknade za štetu nanetu životnoj sredini jeste pitanje sudskog veštačenja. Ovo se posebno odnosi na zagađenje jonizujućim zračenjem, odnosno narušavanje ljudskog zdravlja radijacijom iz vodova visokog napona i radioaktivnih gromobrana. Naučne analize za ovu vrstu štete su isključivo statističke i mogu biti poznate za veće teritorije, ali su neupotrebljive kao dokaz u pojedinačnim slučajevima kada treba pokazati da je zagađenje neposredno izazvalo narušavanje ljudskog zdravlja. „Ako pokušavate na sudu da dokažete da je neko stradao od jonizujućeg zračenja, nema šanse da uspete“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Ostoja Dražić iz Eko-pravne zaštite u Novom Sadu. On tvrdi da veštačenje nije moguće izvesti jer je nemoguće pronaći stručnjaka, kao i da u Srbiji nema nezavisnog instituta koji bi potpuno odgovorno sproveo istragu u slučajevima ekološke štete. Eko-pravnu zaštitu je 1995. godine pokrenuo Ekološki pokret grada Novog Sada kako bi građanima omogućio pravnu pomoć u zaštiti od zagađenja životne sredine. Ovo je jedina organizacija te vrste u Srbiji, tako da joj se sa žalbama javljaju građani iz cele zemlje. Dražić kaže da postoje dve vrste pritužbi – jedna se tiče konkretnih zahteva za direktnu zaštitu od zagađenja, a druga inspekcijskog nadzora. U ovom slučaju Eko-pravna zaštita, preko svog formulara, podnosi zahtev inspekciji da izađe na teren i potom prati dalji tok procedure. U nekim od ovih slučajeva prijava ipak dospeva i do tužilaštva, ali tada se zagađivači obično povuku i saniraju štetu. „Vrlo retko dobijamo povratnu informaciju i građani gube poverenje u pravosudni sistem“, kaže Dražić i navodi da su pre deset godina primali od dvadeset do pedeset prijava mesečno, ali da je sa godinama taj broj dramatično opao. Očigledno, efikasan mehanizam ekološke pravne zaštite u Srbiji – ne postoji. U sprezi neinformisanosti, inercije nadležnih organa i nedovoljne ekološke edukacije, član 133. Krivičnog zakona, ali i svi ostali pravni mehanizmi zaštite životne sredine ostaju terra incognita. Po novom zakonu do 2015. godine u Srbiji se mora uspostaviti „zelena tehnologija“. Rokovi će se prekoračivati ukoliko država i društvo stvarno nemaju sredstava da zadovolje te uslove, kaže Branislav Božović i zaključuje da je „pitanje je smo li stvarno robovi svog siromaštva i da li nam je siromaštvo u džepovima ili u glavi“.
Ukupan broj zagađivača i ekoloških havarija u Srbiji može se samo nagađati. Akcidenti koji su dobili veću medijsku pažnju mogu se pribeležiti na jednoj cedulji:
– Ukradeni automobil ispred Instituta „Kirilo Savić“ u Beogradu sa aparatom u kome je bio enkapsulirani iridijum u avgustu 2004. godine
– Emisija sumpor-dioksida iznad dozvoljenih vrednosti u Rafineriji Pančevo u martu 2004. godine
– Izlivanje benzina na mostu Gazela 2. juna 2004. godine
– Izlivanje amonijaka iz železničkih cisterni na Dorćolu u julu 2002. godine
– Izlivanje amonijaka iz železničkih cisterni na Topčideru u avgustu 2002. godine
– Isticanje vinil-hlorida iz prevrnute cisterne u Beogradu u avgustu 2003. godine
– Prevrtanje cisterne u Feketiću kod Bačke Topole u oktobru 2003. godine
Zrenjanin
Zagađenost vazduha i vode za piće u Zrenjaninu stalno je na granici dozvoljenih vrednosti. Kroz mrežu kanala ispod sedam zrenjaninskih mostova protiče tamna tečnost naročito neprijatnog mirisa. Međutim, za stanje životne sredine u gradu još niko nije odgovarao na sudu. Dejan Jovanov, član Strateškog saveta predsednika opštine Zrenjanin, u razgovoru za “Vreme“ kaže da u gradu nije bilo tužbi koje su građani podneli. Građani se često samoorganizuju i potpisuju peticije protiv velikih zagađivača, kao što je to bilo u slučaju zrenjaninske Kaučukare, no, ovakve akcije nikada ne završavaju podizanjem optužnice. Postoji samo jedan slučaj koji je okončan na sudu, ali je i taj proces bio simboličan. “Veterinarska inspekcija je tužila Opštinu Zrenjanin i mene lično zbog nepostojanja sistema za zaštitu pasa i mačaka“, kaže Jovanov. “Doneta je presuda i Opština je platila simboličnu kaznu od 1000 dinara.“
Kladovo
Stevan Stanojlović iz Ekološkog društva “Kladovo“ kaže za “Vreme“ da je ekološka situacija u gradu dramatična, posebno u pogledu jonskog zagađenja. Međutim, njemu nisu poznati slučajevi u kojima je na sudu dokazana šteta nastala ovim, kao ni drugim vrstama zagađenja. Kako “Vreme“ nezvanično saznaje iz Zavoda za onkologiju i radiologiju u Kladovu, incidenca karcinoma povećana je od 1998. godine, ali su uzroci nepoznati. Iako je vidno povećan broj obolelih od raka u nekoliko kritičnih opština Istočne Srbije, nema naučnih istraživanja koja bi to pouzdano mogla potvrditi. Ukupan broj melanoma kože je porastao, verovatno zbog jonskog zagađenja, ali je to teško dokazati, naročito u pojedinačnim slučajevima. “Nije to tako očigledno“, kaže izvor „Vremena“, “možda je neko ko je oboleo, celog života radio u Hidroelektrani, ali je uz to, pušio 50 godina i zato dobio rak.“
Bor
Opština Bor, jedna od crnih tačaka na ekološkoj mapi Evrope, poslednjih godina radi na informisanosti svojih građana. Svakodnevno preko medija građani dobijaju podatak kolika je zagađenost vazduha u njihovom gradu, a taj podatak gotovo uvek ukazuje na – prekoračenje. Ma kako bila očigledna, kauzalna veza između zagađenja životne sredine i nastalih posledica teško je dokaziva i u Boru. Utvrđivanje nivoa i uzroka zagađenosti realno je ostvarivo samo kada je reč o oštećenjima biljnog sveta, ali i to, samo u pojedinim slučajevima. Toksikolog Jasmina Tričković iz Bora kaže u razgovoru za “Vreme“ da je učestvovala u radu komisije koja je ispitivala prisustvo sumpor-dioksida (SO2) u atmosferi. U avgustu 2004. godine, Topionica u Boru je pojačano emitovala SO2 zbog čega je u okolini grada došlo do oštećenja na biljkama. Posle žalbi meštana, Opština Bor je sazvala komisiju da ustanovi da li je koncentracija SO2 bila iznad dozvoljenih vrednosti. “Na osnovu dnevnih merenja koja vrši SUPEC institut“ objasnila je Tričković, “ustanovili smo da je u konkretnom slučaju koncentracija bila iznad dozvoljenog nivoa.“ RTB Bor je na osnovu tog izveštaja isplatio odštetu poljoprivrednicima čiji su usevi stradali od sumpor-dioksida. U opštini Bor, inače, postoji uhodani mehanizam kada je isplaćivanje odštete u pitanju. Kako “Vreme“ saznaje u SO Boru, nakon prijave poljoprivrednika da usevi stradaju, na teren izlazi tročlana komisija sastavljena od po jednog predstavnika iz SO Bor, katastra i iz RTB-a Bor. Ukoliko komisija ustanovi da je uzrok zagađenja RTB Bor, ovo preduzeće, kažu u Opštini, uredno isplaćuje odštetu poljoprivredniku. Odšteta se isplaćuje “na ruke“ – bilo u utvrđenom iznosu pričinjene štete, bilo kroz plaćanje poreza na poljoprivredno zemljište. Međutim, koliko god budi optimizam to što bar negde u Srbiji sistem obeštećenja donekle funkcioniše, s obzirom na to da prijave gotovo nikada ne stignu do suda, ovakav mehanizam poprilično efikasno onemogućava pozivanje na odgovornost zagađivača. “Vreme“ iz RTB-a Bor nije dobilo nikakve informacije kada je o ovoj temi reč, ali kako nezvanično saznajemo, isplatama su zadovoljne obe strane – i oštećeni i ovo preduzeće.
Novi Sad
U Novom Sadu je izuzetno aktivan Ekološki pokret, udruženje koje često organizuje akcije protiv zagađivača ili protiv njih podnosi krivične prijave. Nedavno je Ekološki pokret grada Novog Sada ustanovio da neke odredbe u novom zakonu omogućuju podizanje nuklearnih elektrana u Srbiji, što nije dozvoljeno po važećem zakonu o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SRJ (1995). Ovaj pokret je 31. januara 2005. godine podneo krivičnu prijavu protiv ministra za nauku i zaštitu životne sredine Aleksandra Popovića i direktora Uprave za zaštitu životne sredine, Miroslava Nikčevića, zato što rade na „stvaranju uslova za izgradnju nuklearne elektrane“. Nikola Aleksić iz Ekološkog pokreta objašnjava u razgovoru za “Vreme“ kako se polako priprema teren za podizanje nuklearne elektrane, da je neko predsedniku Tadiću u Vašingtonu već obećao četiri miliona za izgradnju, a da su ministar i njegovi saradnici uhvaćeni u kršenju zakona in flagranti. U međuvremenu, Ekološki pokret grada Novog Sada podneo je i dopunu krivične prijave posle nekih spornih televizijskih izjava ljudi iz Ministarstva. “Nuklearne elektrane su suviše ozbiljna stvar“, kaže Nikola Aleksić, “ta grupa ljudi pokušava da proda budućnost ove zemlje.“ U Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine ovu prijavu smatraju neozbiljnom i kažu da niko ne namerava da gradi nuklearnu elektranu u Srbiji, ukazujući upravo na Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SRJ. “Nikola Aleksić je legenda u okviru nevladinog sektora“, sa osmehom kaže direktor Uprave Miroslav Nikčević, „on je napadao i ministarku Mihajlov, pa je posle tih napada od Ministarstva nekako dobijao pare za svoje projekte, a onda se navikao.“ Za sada je Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine odgovorilo Ekološkom pokretu grada Novog Sada najavom tužbe za klevetu.
Pančevo
Skupština grada Beograda je pre četiri godine, prilikom pojave gasa merkaptana iz Rafinerije Pančevo, podnela krivičnu prijavu protiv rukovodstva Rafinerije. Na prijavu niko nije reagovao, niti je gradska vlast obnavljala postupak. U maju 2003. godine između Rafinerije i Skupštine grada Beograda sačinjen je sporazum koji potom nije sproveden. Sporazum se ticao obrade ekološkog mazuta sakupljenog iz Save i iz kanalizacije u Rafineriji Pančevo. U Sekretarijatu za zaštitu životne sredine grada Beograda kažu da se plan izjalovio jer je lokalna uprava bila protiv toga.
Beograd
Protiv gradske uprave u Beogradu do sada nije vođen nijedan sudski spor. Kako za „Vreme“ objašnjava Branislav Božović, građani ne tuže grad, već gradskom Sekretarijatu za zaštitu životne sredine podnose prijavu, čije navode proverava gradska inspekcija. Inspekcija je dužna da gradonačelniku Nenadu Bogdanoviću, u roku od jednog dana, dostavi obaveštenje o podnetim prijavama, izuzev kada je reč o komplikovanijem slučaju koji treba ispitivati više dana. “Grad Beograđanima izlazi u susret na razne načine“, kaže za „Vreme“ Branislav Božović. Često se pribegava instrumentu zatvaranja određenih pogona dok se situacija ne popravi. Kako se prijave građana uglavnom odnose na lokalna zagađenja, zatvaranje najčešće usledi malim pekarama, ali i tu, ističe naš sagovornik, postoji jedna dublja problematika. Uprkos ažurnom izlasku inspekcija na teren i uprkos odlukama do kojih te inspekcije dođu, procedura zapinje kada dođe na red akcija izvršnih organa (milicije i suda), tako da problem opet tapka u mestu. Iako je sveprisutan i drugi problem (nedovoljno novca u gradskom budžetu), gradska vlast pokušava da sanira ekološke probleme i nerepresivnim metodama. Tako je prošle godine 20.000 stanova prikačeno na toplovod, to jest isključena su individualna ložišta i kotlarnice, čime je učinjen znatan pomak u smanjenju zagađenosti vazduha. Ima, međutim, sistema na koje grad ne može da utiče, što zbog novca, što zbog preplitanja nadležnosti sa Republikom. Jedan od takvih primera je zgrada tehničkih fakulteta, kojoj je grad do ložionice o svom trošku sproveo toplovod, iako su fakulteti republičke ustanove. Sekretarijatu za zaštitu životne sredine obično se podnose i prijave za gromobrane: „Grad nije u obavezi da ih menja, jer je za radioaktivno zračenje zadužena Republika. Onda nama u Sekretarijatu ne preostaje ništa drugo nego da upućujemo građane da tuže Republiku“, kaže Božović.
Zahvaljujući razvijenoj ekološkoj pravnoj zaštiti, međunarodne ekološke organizacije uspevaju da dobiju parnice ne samo protiv pojedinačnih zagađivača već i protiv država. Čuveni su slučajevi koje je Grinpis dobio protiv Sjedinjenih Država 1997. i protiv Francuske 1998. godine. U velikim procesima za štetu nanetu ljudskom zdravlju ili životnoj sredini obično se ujedinjuje više tužitelja kako bi u sporu protiv moćnih kompanija lakše dobili procese ili došli do pregovora. Tako se u julu 2004. godine u SAD udružilo na desetine manjih ekoloških udruženja, iz Njujorka i osam američkih saveznih država, u procesu protiv pet najvećih američkih energetskih kompanija. Proces je okončan u rekordnom roku – vlasnicima velikih termoelektrana sudski je naloženo da radi javnog interesa redukuju emisije gasova iz svojih postrojenja i nadoknade štetu koju su pričinili zagađenjem. U pojedinačnim građanskim parnicama često se isplaćuju velike odštete – isplaćene sume se kreću od nekoliko hiljada do deset miliona dolara. Međutim, ponekad i velike kompanije tuže ekološke pokrete. Poznat je primer iz jula 2000. godine kada je jedna od pet najvećih naftnih kompanija Eso tužila pokret Grinpis zbog objavljivanja internet sajta StopEsso. Tužba se odnosila na povredu autorskih prava, pošto se na sajtu nalazio logo kompanije. Međutim, sud je odbio ovu tužbu pošto je Grinpis upotrebio dva spojena znaka za dolar $$ umesto dva SS u imenu kompanije.
