Kako je Emilija Benjaminja, baveći se novinskim izdavaštvom u maloj Letoniji, postala jedna od najbogatijih žena Evrope između dva rata i šta možemo da naučimo iz burne istorije gradova na južnim obalama Baltika
Nedaleko od letonske prestonice Rige, okrenute ka peščanoj plaži Jurmale, carskog letovališta koje su podjednako cenili i komunistički lideri – primetio sam veliku modernističku vilu sakrivenu zelenilom i raskošnom metalnom ogradom sa floralnim motivima.
Malo istraživanje na internetu i razgovor sa letonskim kolegama otvorili su mi stranice uzbudljive istorije vile i njene vlasnice – koja je između dva rata bila najbogatija Letonka i jedna od najbogatijih žena Evrope.
Emilija Benjaminja bila je srednja od tri sestre u porodici Andrisa i Ede Simsons. Za razliku od svojih sestara koje su bile umetnice, Emiliju je od rane mladosti privukao svet medija. Već u 17. godini radila je kao prodavac oglasa i pozorišni kritičar u listu na nemačkom jeziku „Rigaer Tageblatt“ koji je u to vreme izdavala poznata jevrejska porodica Blankenštajn. Letonija je tada bila deo Ruskog carstva sa velikim udelom Rusa, Nemaca i Jevreja u stanovništvu.
HERSTOV KOMPLIMENT: Udala se mlada, ali njen prvi brak nije bio bajka – suprug je bio alkoholičar i tukao je. Napustila ga je i ubrzo upoznala čoveka po imenu Anton Benjaminš, kolegu novinara koji je bio 21 godinu stariji od nje, oženjen sa troje dece. S vremenom je par preuzeo vođenje lista „Rigaer Tageblatt“. Ona je vodila posao, a on je uređivao novine.
Godine 1911. odlučili su da žive zajedno, Emilija je konačno dobila razvod i ubrzo su pokrenuli prve novine na letonskom – „Jaunākās Ziņas“ („Najnovije vesti“). Angažovali su novinare koji su pisali na letonskom, a do tada radili u listovima na ruskom i nemačkom jeziku. Biznis je cvetao a list je izlazio i tokom Prvog svetskog rata, kada je stekao posebnu reputaciju objavljujući besplatno oglase izbeglica koje su tražile svoje izgubljene članove porodica.
Neposredno pred rat, Emilija i Anton su naručili najnoviju štamparsku mašinu iz Nemačke. Rat je izbio, račun nije plaćen a firma koja je isporučila štampariju je bankrotirala i nestala. Boljševici su tokom revolucije kratko vreme koristili štampariju za propagandne letke, a kada su otišli ostavili su na tone hartije, što je Emiliji i Antonu omogućilo da lagodno obnove izdavački biznis posle rata. Anton je 1922. konačno dobio razvod i par je mogao da se legalno venča. Pokreću prvi magazin na letonskom – „Atpūta“ („Uživanje“). U veliku kuću u centru Rige uselili su se 1928. i dali joj ime „Fabu Palace“. Posedovali su i veći broj drugih nekretnina u gradu i na baltičkoj obali.
Tokom posete Parizu tridesetih godina, Emilija je srela Vilijema Randolfa Hersta, čuvenog američkog novinskog magnata po kojem će Orson Vels nešto kasnije snimiti Građanina Kejna. Herst joj je udelio kompliment uz komentar kako bi voleo da on u svojoj zemlji ima isti udeo na tržištu štampe kao Emilija u Letoniji.
„PRVA DAMA LETONIJE„: Pošto nije imala dece ni iz prvog ni iz drugog braka, Emilija se dogovorila sa svojom mlađom sestrom da usvoji njenog sina Georga, koji je tako postao Juris Benjaminš.
Kako to biva, sa poslovnim i finansijskim uspehom došao je i društveni položaj. Raskošni prijemi koje je Emilija organizovala okupljali su krem mlade letonske države. Pošto je predsednik Karlis Ulmanis u to vreme bio neoženjen, Emilija je na različite načine smatrana „prvom damom“ Letonije.
Na jednom od tih prijema, Emilija je pozvala svetski čuvenog „čitača sudbine“ Eugena Finksa. Kada joj je pogledao u dlan, Finks je rekao: „Umrećete od gladi na drvenim daskama.“ Ovu epizodu u životu tada najbogatije žene Letonije svi su protumačili kao „lošu šalu“ jednog šarlatana.
Emilija i Anton su 1938. počeli izgradnju velike vile u Jurmali. Vilu je sagradio arhitekta Lev Vitlin. Anton nije dočekao da se u nju useli, umro je 14. juna 1939. ostavivši oporučno Emiliji 51 odsto svega što je imao. Prema nekim procenama, radilo se o imovini vrednoj 50 miliona švajcarskih franaka u zlatu, što su njegova deca iz prvog braka na sudu osporila. Tragičan splet istorijskih okolnosti prestigao je konačnu odluku suda. Pakt Ribentrop–Molotov od 24. avgusta 1939. presudio je Letoniji i ostalim baltičkim republikama stavivši ih pod kontrolu Sovjeta. U junu 1940. trupe Crvene armije umarširale su u Rigu i sva Emilijina imovina bila je konfiskovana. Poslednji broj lista „Jaunākās Ziņas“ objavljen je 9. avgusta 1940.
Kroz koridor koji su nacisti prilikom ulaska Sovjeta obezbedili za prolazak građana nemačke nacionalnosti i viđenijih Letonaca, Emilija je „evakuisala“ neke od dragocenosti koje je porodica posedovala, poput zlatnog servisa za ručavanje ruskog cara Nikolaja koji je dvadesetih godina kupila u Parizu od princa Feliksa Jusupova, čoveka koji je ubio Raspućina. Kolekcija je kasnije ukradena u Beču i nikad nije pronađena. Ona je ostala u nadi da će tako sačuvati svoj biznis i nekretnine. Par nedelja kasnije je već bilo kasno.
Švedski ambasador u Letoniji ponudio je Emiliji fiktivni brak kako bi na taj način stekla diplomatski status i bila u prilici da napusti Rigu, međutim, ona je to odbila jer se ta povlastica nije odnosila i na njenog usvojenog sina kojeg nije želela da ostavi.
NA DRVENIM DASKAMA: Kako je to često slučaj, njenu sudbinu zapečatio je čovek koji je nekada bio zaposlen u njenom listu, redovan gost na partijima i njen lični prijatelj – Vilis Lacis, sada novi ministar unutrašnjih poslova socijalističke Letonije. Sovjetska policija pojavila se 17. juna 1941. na vratima njene zgrade sa spiskom imena ljudi koje treba privesti. Emiliju su odveli sa jednim koferom. Juris je takođe bio na spisku ali nisu uspeli da ga pronađu.
Nekada najbogatija Letonka umrla je 23. septembra 1941. u sovjetskom radnom logoru Solikamsk, nedelju dana nakon svog 60. rođendana. Njeno od hladnoće i gladi zgrčeno telo pronađeno je na drvenim daskama u logorskoj baraci.
Emilijina i Antonova vila sa početka priče više od 50 godina služila je za odmor komunističkim funkcionerima Sovjetskog Saveza, a 1995. je u restituciji vraćena naslednicima.
Čitava južna obala Baltika, od Talina na severu do Gdanjska na jugu, bila je tokom celog 20. veka poprište dramatičnih dešavanja: bombardovanja u kojima su sravnjeni sa zemljom celi gradovi (poput Kenigsberga, današnjeg Kalinjingrada u Rusiji); Holokausta koji je gotovo potpuno zbrisao ogromnu jevrejsku populaciju Poljske i Litvanije; teritorija koje su prelazile iz ruke u ruku na osnovu tajnih sporazuma velikih sila; bogatstava koja su nestajala u konfiskacijama ili ratovima; radničkih pobuna koje su menjale tok istorije, poput one 1980. u brodogradilištu u Gdanjsku… U Kaunasu, nekadašnjoj prestonici Litvanije koja će 2022. biti Evropska prestonica kulture, obišao sam obnovljenu sinagogu. Do 1941. u gradu je bilo 40 sinagoga i preko 100 jevrejskih društava, Jevreji su činili 25 odsto populacije. Akcijama nemačkih nacista uz veliku podršku lokalnih litvanskih fašista, gotovo svi Jevreji su završili u gasnim komorama Aušvica. U letonskoj prestonici Rigi satima sam obilazio blokove zgrada građenih u stilu secesije početkom 20. veka koje svedoče o velikom bogatstvu i napretku baltičkih luka u tim decenijama.
U Kalinjingradu, nekada prestonici Istočne Pruske, gradu kojem je rođen i sahranjen Imanuel Kant, setio sam se priče o najvećoj pomorskoj katastrofi u istoriji ljudskog roda. Reč je o potapanju broda MV Wilhelm Gustloff, kojim se u januaru 1945. iz Istočne Pruske povlačilo 10.600 nemačkih civila (od toga 5000 dece) koji su bežali pred nadirućom Crvenom armijom. Dva torpeda iz sovjetske podmornice potopila su pretrpan brod. Poginulo je njih 9600 i to se smatra do sada nenadmašenom tragedijom na moru. Ginter Gras je ovoj tragediji posvetio svoj roman Korakom raka.
Iako na granici između zemalja NATO-a i Rusije, naseljen katolicima, protestantima i pravoslavcima, danas je ceo ovaj region jedan od najprosperitetnijih u Evropi: Poljska, Litvanija, Letonija i Estonija su u Evropskoj uniji sa visokim stopama rasta i respektabilnom IT industrijom, dok je Kalinjingradska oblast, iako u njoj više nema Nemaca, sasvim sigurno jedan od najnaprednijih i najuređenijih delova Rusije. „Novi Baltik“ je dokaz da, bez obzira na to koliko vam istorija bila burna, treba je koristiti samo u turističke svrhe, a ne za otvaranje starih rana.
Nakon smrtonosne nesreće svi mediji se upuštaju u statičke probleme železničke stanice u Novom Sadu, mada se retko upotrebljava ili objašnjava pojam „statika“. A upravo statičari treba da pronađu razlog urušavanja nadstrešnice
Zbog sve toplijeg vremena, ove godine je em kasnio kupus, em ga valja kasnije kiseliti. Evo zašto
„Misionarska poza“ je poznata širom sveta, ali priča o tome kako je nastala nema mnogo veze s misionarima, već je splet kulturnih nesporazuma i istorijskih mitova
Očekuje se da će do kraja godine UNESKO prihvatiti nominaciju Srbije kovačičkog naivnog slikarstva za Listu nematerijalnog kulturnog nasleđa sveta. Osim ovog, drugi povod za tekst koji sledi je sto godina od rođenja Zuzane Halupove
“Nije cilj da se ljudi osećaju kao u muzeju kada gledaju istorijsku dramu. Važno nam je da mogu da osete odnos sa problemima svog vremena, da se poistovete sa situacijama i junacima”
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
