“ovo nisu poruke. ovo nije penkalo. ovo je noć bez sna; bez-san-a noć; beograd bez sna; realnost – bez – bez – bez”. Ovo je jedno od pisama Margite Stefanović koja su, uz fotografije Srđana Vejvode, objavljena u knjizi MAGI:JA
Knjiga MAGI:JA, u izdanju beogradskog Makarta, donosi nam do danas sačuvana pisma legendarne klavijaturistkinje benda Ekatarina Velika – Margite Magi Stefanović (1959–2002), upućivana tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka njenom večnom mladiću, ljubavniku, vernom prijatelju, ličnom fotografu i doživotnom obožavaocu Srđanu Vejvodi.
U jednom od odabranih pisama Margita Stefanović izjavljuje: “Ja ne mogu da verujem dok ne vidim”. I čuvši je veoma dobro kroz decenije, Srđan i dramaturškinja Katarina Pejović – divna Magina drugarica od časa kada je naša glavna junakinja sa bendom Katarina II prvi put kročila na rok scenu SKC-a krajem decembra 1982 – napravili su, u saradnji sa dizajnerom Željkom Serdarevićem, potresno hodočašće jednom romantičnom odnosu bez granica.
Magine sveže i direktne rečenice, pune bezazlenog zanosa, ali i oštroumnog promišljanja, stupaju ovde u strastven dijalog sa originalnim snimcima Srđana Vejvode, nastalim mahom u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, toj utopijskoj domovini ovdašnjeg novog talasa i kolevci bezbrojnih autentičnih devojaka i mladića, što su svojim talentom u ono euforično doba 1980-ih zbilja menjali sve(s)t. Upravo takvi su bili i Margita i Srđan.
Margita Stefanović, izdanak cenjene klavirske škole profesorke Miroslave Lili Petrović i izvrsno obrazovana arhitektkinja – stoji ovde naspram Srđana Vejvode (r. 1952), romaniste, prevodioca i inventivnog fotografa, koji ju je ovekovečio u njenim, bez ikakve sumnje, najblistavijim danima. Oboje obeleženi darovitošću i fizičkom lepotom, ovo dvoje naročitih ljudi susreli su se potpuno prirodno u novotalasnom Beogradu, pretvorivši – zahvaljujući Srđanovom virtuoznom foto-umeću – vreme zajedničke ljubavi u niz ekspresivnih prizora Maginog dozrevanja kao osobe, zapanjujuće čulnosti, dinamičnosti i modernosti, kao da su došli iz budućnosti.
Isprva, na Srđanovim fotografijama, Margita je još uvek samo njegova opčinjavajuća devojka, čarolika dvadesetogodišnjakinja, čapkun i femme fatale, gamen i neodoljiva nimfeta u isti mah. Ubrzo potom, Magi tek što nije postala ključna članica slavnog sastava EKV, što će se nedugo zatim i dogoditi. Njena astralna metamorfoza – zabeležena u knjizi MAGI:JA – od deteta-žene, preko veoma francuski predznačene šik gospođice na pariskim bulevarima, do senzualne crnokose beogradske verzije Niko iz benda The Velvet Underground, kakvom je kao obožavaoci uglavnom pamtimo sa muzičke pozornice – poseban je kvalitet ove zbirke vizuelnih i pesničkih uspomena, koje kao da sve vreme emituju zvuke što ih svaki čitalac za sebe čuje u svojoj mašti.
Na stranu Magini jezički obrti i kalamburi koji nam prikazuju i jednu talentovanu pesnikinju, osim vanserijski obdarene pijanistkinje i obećavajuće arhitektkinje retke likovne kulture, kao i rokenrol superzvezde ovih prostora. Njene otmene vizije izrečene u pismima, osim širenja bezuslovne ljubavi, sadrže i onaj predosećaj izvesne metafizičke pretnje što se nadvija nad čitavo pokolenje, opominjući mlade gradske žitelje, putem mistične nesanice, na tragediju koja se sprema.
I kao da kroz svoje male ljupke crtice naslućuje baš taj skori krah velike iluzije o slobodi, jednakosti i solidarnosti među ljudima – Magi piše Srđanu kako: “ovo nisu poruke. ovo nije penkalo. ovo je noć bez sna; bez-san-a noć; beograd bez sna; realnost – bez – bez – bez”.
Bila je to prava Strava u ulici brestova u svojoj beogradskoj varijanti.
U knjizi MAGI:JA, celokupna Magina vera vidljiva je jasno kroz reč i sliku. Vidljiva, kažemo, za one koji imaju dovoljno dobrote da u njenoj epistolarnoj poeziji – nastajaloj kroz negovanje jednog emotivno i intelektualno izuzetno intenzivnog, a životno verovatno i najznačajnijeg odnosa koji je ikad sa nekim uspostavila – prepoznaju svetlost i oduševljenje sa kojim je Margita pristupala sebi i stvarnosti, sa Srđanom Vejvodom kao idealnim tumačem.
Otuda, kad Magi Srđanu saopšti: “lepo je kad je sunce i kada i kada i kada i kada je lepo”, vi ste tronuti pred tom ljupkom detinjarijom što u sebi skriva mnogo dublji smisao. Margitina žudnja za lepotom i da prosto bude lepo svima, onda kad zasija sunce nekog maleckog svakodnevnog podviga u ovom gradu koji nikada nije napustila, čijim je ulicama do kraja revnosno hodala, na putu suza koji je prolazila bez žaljenja i ne žaleći se na bilo koga… morala bi već sama po sebi da posrami sve one što su kaljali njen ugled u mnogim nedobronamernim prilikama predstavljajući se lažno kao njeni intimusi i poštovaoci dok svejedno iznose krajnje neukusne, navodne detalje o Maginom kratkom i blistavom boravku među nama.
Ovde vidimo Margitu kako nagnuta nad stolom nešto pažljivo proučava, prelepih prstiju i toliko nesputane kose, dok reči teku: “Ja volim da crtkam, piskaram i sviram – piano player…”, što je tipičan znak njenog šaljivog minimiziranja sopstvenih talenata. Ali, kada samo malo kasnije ove naivne rime prerastu u uznemirujući košmar imaginacije što napada njeno krhko dečje biće odasvud, spolja i iznutra, gotovo da se zaledite pred sledećim iskazom: “Redovi se krive, a i slova postaju nekako sve više… kao da se osamostaljuju od reči, a i reči postaju nekako… kao da se osamostaljuju u odnosu na mene, prvo olovka, pa ja, pa na hartiji reči, pa u rukama hartija, pred očima reči”.
Ili kad kaže ono: “Nema ljubavi, nema istine, nema sreće, nema prijatelja. nema novca, nema posla, nema budućnosti osim one koju izmislim i svojom ludom snagom ne ostvarim”, nema vam druge nego da pomislite kako je sunce ponekad zaista umelo da zađe u njenoj tananoj duši, što se strpljivo borila za svaki tračak svetlosti.
Jer za Margitu: “Sreća je reč iz pisama, filmova i neuramljenih fotografija. ILI samo jedan puzzle-san u kojem se smeješ”. Iako na drugom mestu sa optimizmom tvrdi: “Ovo ispod slova jeste naša kuća, a ispred/ispod naše kuće – je lađa kojom ćemo osvojiti svet”.
Kad god da su ovi zapisi nastali, oni predstavljaju svojevrsni testament jednog žrtvovanog naraštaja, prokockanog budzašto i potom brutalno izloženog dolazećim vremenima u kojima je čovek čoveku definitivno bio vuk. Ali u njima, zapravo, uopšte nema pesimizma. Margita je bila ponosna ratnica koja je zakoračila u nepoznato već samim svojim rođenjem, čvrsto verujući da sopstveni život može da se provede u umetnosti i postane konačno jedno sa njom: “Spinoza je smatrao da sve stvari žele da istraju u svom biću – kamen večno želi da bude kamen, tigar – tigar… ja moram ostati… u sebi? ako sam”.
I zato, kad na stranici br. 43 vidite ispisane reči: “novo ne pismo da”, odjednom pomislite na Viktora Šklovskog i njegova Pisma ne o ljubavi. Samo što su ovo pisma apsolutno da o ljubavi, o jednoj ljubavnoj vezi, o ljubavi za grad, za unutrašnjost soba koje bi mogle biti dom, o ljubavi za svoj bend, za bezbrižno lutanje ulicama, za čitav svet, čovečanstvo, svakog pojedinog čoveka, kao i za to kako se ovde izgledalo, volelo i živelo bez ostatka, u neka, sada već davno prošla vremena.
Pčele su postojale mnogo pre nego što je čovek počeo da ih gaji. Sada je Međunarodna unija za zaštitu prirode proglasila divlje medonosne pčele ugroženim na nivou Evropske unije
MTV je bio više od televizijskog kanala, bio je kulturni fenomen koji je stvorio Madonu, dao glas MTV generaciji, i pretvorio muzičke spotove u umetničku formu. Neka mu je večna slava
Kijanje je spontano izbacivanje vazduha kroz nos i usta koje telo koristi da se zaštiti od prašine, virusa i alergena. Dok neki ljudi potiskuju kijanje, lekari upozoravaju da to može dovesti do zdravstvenih problema.
Nekadašnji komandant Treće armije Vojske Jugoslavije i načelnik Generalštaba preminuo je u Srbiji, nakon što je u septembru pušten iz finskog zatvora zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Pred Haškim tribunalom bio je optužen za ratne zločine
Troje ljudi je poginulo nakon što se autobus sa radnicima firme "Healthcare" prevrnuo kod Sremske Mitrovice. U bolnici je zadržano 39 ljudi, sedmoro je na intenzivnoj nezi
Svetislav Bule Goncić, koji podržava SNS i Vučića, solidarisao se sa zaposlenima Narodnog pozorišta koji traže smenu Dragoslava Bokana, uprave, i ministra kulture Nikole Selakovića
Od pouzdanog stabilokrate, Aleksandar Vučić je postao najveća pretnja stabilnosti u vlastitoj zemlji i time, čitavom regionu. Sada mu je to i Ursula rekla
Predsednikova savetnica za medija Suzana Vasiljević je kao novinarka „izmislila rat“ kako bi se što duže brčkala u moru u Crnoj Gori. Zato sada, kada je na drugoj strani, ima rešenje za sve one koji mora izmišljaju kao što je to ona činila
Kako je pukla Vučićeva politika vrdanja I: Srbija–SAD
Pet znakova neuzvraćene Trampove ljubavi Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
