Lepo je kad je sunce

Knjiga MAGI:JA, u izdanju beogradskog Makarta, donosi nam do danas sačuvana pisma legendarne klavijaturistkinje benda Ekatarina Velika – Margite Magi Stefanović (1959–2002), upućivana tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka njenom večnom mladiću, ljubavniku, vernom prijatelju, ličnom fotografu i doživotnom obožavaocu Srđanu Vejvodi.

U jednom od odabranih pisama Margita Stefanović izjavljuje: “Ja ne mogu da verujem dok ne vidim”. I čuvši je veoma dobro kroz decenije, Srđan i dramaturškinja Katarina Pejović – divna Magina drugarica od časa kada je naša glavna junakinja sa bendom Katarina II prvi put kročila na rok scenu SKC-a krajem decembra 1982 – napravili su, u saradnji sa dizajnerom Željkom Serdarevićem, potresno hodočašće jednom romantičnom odnosu bez granica.

foto: srđan vejvoda

Magine sveže i direktne rečenice, pune bezazlenog zanosa, ali i oštroumnog promišljanja, stupaju ovde u strastven dijalog sa originalnim snimcima Srđana Vejvode, nastalim mahom u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, toj utopijskoj domovini ovdašnjeg novog talasa i kolevci bezbrojnih autentičnih devojaka i mladića, što su svojim talentom u ono euforično doba 1980-ih zbilja menjali sve(s)t. Upravo takvi su bili i Margita i Srđan.

Margita Stefanović, izdanak cenjene klavirske škole profesorke Miroslave Lili Petrović i izvrsno obrazovana arhitektkinja – stoji ovde naspram Srđana Vejvode (r. 1952), romaniste, prevodioca i inventivnog fotografa, koji ju je ovekovečio u njenim, bez ikakve sumnje, najblistavijim danima. Oboje obeleženi darovitošću i fizičkom lepotom, ovo dvoje naročitih ljudi susreli su se potpuno prirodno u novotalasnom Beogradu, pretvorivši – zahvaljujući Srđanovom virtuoznom foto-umeću – vreme zajedničke ljubavi u niz ekspresivnih prizora Maginog dozrevanja kao osobe, zapanjujuće čulnosti, dinamičnosti i modernosti, kao da su došli iz budućnosti.

Isprva, na Srđanovim fotografijama, Margita je još uvek samo njegova opčinjavajuća devojka, čarolika dvadesetogodišnjakinja, čapkun i femme fatale, gamen i neodoljiva nimfeta u isti mah. Ubrzo potom, Magi tek što nije postala ključna članica slavnog sastava EKV, što će se nedugo zatim i dogoditi. Njena astralna metamorfoza – zabeležena u knjizi MAGI:JA – od deteta-žene, preko veoma francuski predznačene šik gospođice na pariskim bulevarima, do senzualne crnokose beogradske verzije Niko iz benda The Velvet Underground, kakvom je kao obožavaoci uglavnom pamtimo sa muzičke pozornice – poseban je kvalitet ove zbirke vizuelnih i pesničkih uspomena, koje kao da sve vreme emituju zvuke što ih svaki čitalac za sebe čuje u svojoj mašti.

Na stranu Magini jezički obrti i kalamburi koji nam prikazuju i jednu talentovanu pesnikinju, osim vanserijski obdarene pijanistkinje i obećavajuće arhitektkinje retke likovne kulture, kao i rokenrol superzvezde ovih prostora. Njene otmene vizije izrečene u pismima, osim širenja bezuslovne ljubavi, sadrže i onaj predosećaj izvesne metafizičke pretnje što se nadvija nad čitavo pokolenje, opominjući mlade gradske žitelje, putem mistične nesanice, na tragediju koja se sprema.

I kao da kroz svoje male ljupke crtice naslućuje baš taj skori krah velike iluzije o slobodi, jednakosti i solidarnosti među ljudima – Magi piše Srđanu kako: “ovo nisu poruke. ovo nije penkalo. ovo je noć bez sna; bez-san-a noć; beograd bez sna; realnost – bez – bez – bez”.

Bila je to prava Strava u ulici brestova u svojoj beogradskoj varijanti.

U knjizi MAGI:JA, celokupna Magina vera vidljiva je jasno kroz reč i sliku. Vidljiva, kažemo, za one koji imaju dovoljno dobrote da u njenoj epistolarnoj poeziji – nastajaloj kroz negovanje jednog emotivno i intelektualno izuzetno intenzivnog, a životno verovatno i najznačajnijeg odnosa koji je ikad sa nekim uspostavila – prepoznaju svetlost i oduševljenje sa kojim je Margita pristupala sebi i stvarnosti, sa Srđanom Vejvodom kao idealnim tumačem.

foto: srđan vejvoda

Otuda, kad Magi Srđanu saopšti: “lepo je kad je sunce i kada i kada i kada i kada je lepo”, vi ste tronuti pred tom ljupkom detinjarijom što u sebi skriva mnogo dublji smisao. Margitina žudnja za lepotom i da prosto bude lepo svima, onda kad zasija sunce nekog maleckog svakodnevnog podviga u ovom gradu koji nikada nije napustila, čijim je ulicama do kraja revnosno hodala, na putu suza koji je prolazila bez žaljenja i ne žaleći se na bilo koga… morala bi već sama po sebi da posrami sve one što su kaljali njen ugled u mnogim nedobronamernim prilikama predstavljajući se lažno kao njeni intimusi i poštovaoci dok svejedno iznose krajnje neukusne, navodne detalje o Maginom kratkom i blistavom boravku među nama.

Ovde vidimo Margitu kako nagnuta nad stolom nešto pažljivo proučava, prelepih prstiju i toliko nesputane kose, dok reči teku: “Ja volim da crtkam, piskaram i sviram – piano player…”, što je tipičan znak njenog šaljivog minimiziranja sopstvenih talenata. Ali, kada samo malo kasnije ove naivne rime prerastu u uznemirujući košmar imaginacije što napada njeno krhko dečje biće odasvud, spolja i iznutra, gotovo da se zaledite pred sledećim iskazom: “Redovi se krive, a i slova postaju nekako sve više… kao da se osamostaljuju od reči, a i reči postaju nekako… kao da se osamostaljuju u odnosu na mene, prvo olovka, pa ja, pa na hartiji reči, pa u rukama hartija, pred očima reči”.

Ili kad kaže ono: “Nema ljubavi, nema istine, nema sreće, nema prijatelja. nema novca, nema posla, nema budućnosti osim one koju izmislim i svojom ludom snagom ne ostvarim”, nema vam druge nego da pomislite kako je sunce ponekad zaista umelo da zađe u njenoj tananoj duši, što se strpljivo borila za svaki tračak svetlosti.

foto: srđan vejvoda

Jer za Margitu: “Sreća je reč iz pisama, filmova i neuramljenih fotografija. ILI samo jedan puzzle-san u kojem se smeješ”. Iako na drugom mestu sa optimizmom tvrdi: “Ovo ispod slova jeste naša kuća, a ispred/ispod naše kuće – je lađa kojom ćemo osvojiti svet”.

Kad god da su ovi zapisi nastali, oni predstavljaju svojevrsni testament jednog žrtvovanog naraštaja, prokockanog budzašto i potom brutalno izloženog dolazećim vremenima u kojima je čovek čoveku definitivno bio vuk. Ali u njima, zapravo, uopšte nema pesimizma. Margita je bila ponosna ratnica koja je zakoračila u nepoznato već samim svojim rođenjem, čvrsto verujući da sopstveni život može da se provede u umetnosti i postane konačno jedno sa njom: “Spinoza je smatrao da sve stvari žele da istraju u svom biću – kamen večno želi da bude kamen, tigar – tigar… ja moram ostati… u sebi? ako sam”.

I zato, kad na stranici br. 43 vidite ispisane reči: “novo ne pismo da”, odjednom pomislite na Viktora Šklovskog i njegova Pisma ne o ljubavi. Samo što su ovo pisma apsolutno da o ljubavi, o jednoj ljubavnoj vezi, o ljubavi za grad, za unutrašnjost soba koje bi mogle biti dom, o ljubavi za svoj bend, za bezbrižno lutanje ulicama, za čitav svet, čovečanstvo, svakog pojedinog čoveka, kao i za to kako se ovde izgledalo, volelo i živelo bez ostatka, u neka, sada već davno prošla vremena.