Lančana reakcija u Moskvi

Povodom šezdeset godina od eksplozije prvih nuklearnih bombi u Nju Meksiku, Hirošimi i Nagasakiju, „Vreme“ u šest nastavaka objavljuje kratku istoriju tajnih nuklearnih istraživanja koja su tokom Drugog svetskog rata simultano vršena u SAD, Nemačkoj, Japanu, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Sovjetskom Savezu.

U avgustu 1949. jedna američka „leteća laboratorija“ u B-29 bombarderu nadletela je reku Irtiš u srednjoj Aziji, istočno od planine Ural. Na uobičajenim špijunskim snimcima načinjenim sa velike visine primećeno je nešto krajnje neočekivano. Na negativima fotografija pojavile su se bele trake mnogo šire od onih koje izazivaju čestice kosmičkog zračenja. To je bio pokazatelj da se nivo radijacije u ovoj zoni drastično povećao. Kako bi se ovi tragovi jakog radioaktivnog zračenja proverili, poslata su dva RDaviona, specijalno opremljena za detekciju radijacije. Njihovi radiohemijski nalazi pokazali su da se u Sovjetskom Savezu dogodila nuklearna eksplozija. Bilo je jasno da se desilo nešto što nisu nagoveštavali ni najpesimističniji izveštaji američkih obaveštajnih službi. Sovjetski Savez je napravio atomsku bombu.

Četiri godine posle atomskih napada na Hirošimu i Nagasaki, SAD su bile jedina atomska sila na svetu. Posle pobede u atomskoj trci nad Nemcima, samopouzdanje među fizičarima i vojnim stručnjacima na Zapadu bilo je ogromno. Niko nije verovao da bi pod totalitarnom Staljinovom vladom ratom razrušeni Sovjetski Savez bio u stanju da i za čitavu deceniju izvede takav tehnološki korak kakav je učinjen tokom četiri godine projekta „Menhetn“. Obaveštajni izvori su govorili da Sovjeti razvijaju sopstveni nuklearni program, ali je procenjeno da će napraviti bombu tek između 1956. i 1960. godine, ako u tome uopšte uspeju. Neke pretpostavke da će Sovjetski Savez izgraditi A-bombu do 1952. odbačene su kao „preterane“.

Kada su Sovjeti već 1949. izvršili probu svoje prve nuklearne bombe, to je dočekano sa šokom i zebnjom. Ministar odbrane Lindon Džonson bio je protiv objavljivanja ove vesti, ali je američki predsednik Hari Truman 23. septembra ipak izdao škrto saopštenje o tome da SSSR poseduje atomsku bombu. Posle prvog iznenađenja, Pentagon je zaključio ne samo da su se ruski agenti dokopali njihovih atomskih tajni već i da je fisioni materijal prokrijumčaren u SSSR sa Zapada. Ove neuverljive pretpostavke godile su američkoj javnosti pedesetih godina, ali su kasnije odbačene. Radilo se o pogrešnim procenama, zasnovanim na potcenjivanju stanja u kome su se nalazile prirodne nauke u Sovjetskom Savezu.

TIŠINA NA ZAPADU: Takva slika sovjetske nauke nastala je tokom velikih Staljinovih čistki 1936–1938. kada su, uz hiljade drugih ljudi, bili uhapšeni i mnogi ugledni naučnici. Partijski stručni organi su kvantnu fiziku i teoriju relativnosti pogrdno nazivali „ajnštajnizam“ i povremeno ih napadali kao idealistička i reakcionarna učenja zbog svojih nedovoljno materijalističkih pogleda na svet. No, za razliku od biologije i genetike, gde je bilo zabranjeno sve što se suprotstavljalo dogmi opskurnog biologa Lisjenka, sovjetska fizika nesmetano se razvijala, bez obzira na sve kritike koje je trpela. Zahvaljujući Staljinovim ličnim simpatijama za ovu nauku, fizička istraživanja dobijala su veliku materijalnu potporu. Biti fizičar u Sovjetskom Savezu omogućavalo je niz povlastica. Sa neuobičajeno visokim platama, fizičari su imali pravo na privatni automobil, kuću i razne druge pogodnosti nedostupne većini građana.

Prva nuklearna istraživanja u Sovjetskom Savezu započela su početkom tridesetih godina, u isto vreme kada je u ovoj oblasti na Zapadu načinjen revolucionarni proboj. Krajem 1942, u vreme kada je u SAD pokrenut projekat „Menhetn“, sovjetski fizičari su primetili da se radovi iz oblasti nuklearne fizike više uopšte ne objavljuju na Zapadu. Fizičar Georgij Flerov zaključio je da ta tišina znači kako su Amerikanci i Britanci pokrenuli tajni projekat izgradnje nuklearnog oružja. U nameri da utiče na sovjetsku vladu, Flerov je napisao pismo o neophodnisti pokretanja nuklearnog programa i uputio ga lično Josifu Staljinu. Nalik na pismo koje je nekoliko godina pre toga Ajnštajn poslao američkom predsedniku Ruzveltu, obično se misli da je Flerovljevo pismo podstaklo Staljina da pokrene sovjetski atomski projekat. Međutim, kao što Ajnštajnovo pismo nije bilo presudno za projekat „Menhetn“, tako ni upozorenje Flerova nije bilo ključni motiv za izgradnju sovjetske bombe.

Zapravo, jedan isti naučni izveštaj pokrenuo je oba nuklearna programa. Reč je o izveštaju britanskih fizičara, okupljenih u takozvanoj MAUD komisiji. Ova komisija zaključila je da je proizvodnja A-bombe moguća i napravila procenu o količni izotopa uranijuma koja je potrebna da se izazove lančana reakcija. Taj podatak je poslužio da se proceni broj godina i visina troškova potrebnih za pripremu dovoljno fisionog materijala. MAUD komisija je svoj finalni izveštaj napisala u julu 1941. posle čega je raspuštena. Ovaj izveštaj je u SAD stigao u oktobru, ali su njegove kopije sovjetski agenti uspeli da nabave i proslede u zemlju već u septembru.

Na osnovu tog izveštaja, ali i drugih do tada prikupljenih obaveštajnih podataka, sovjetska tajna služba NKVD pripremila je 1942. memorandum kojim je preporučeno pokretanje nuklearnog programa u Sovjetskom Savezu, uprkos teškom stanju u kome se zemlja u tom trenutku nalazila. Staljin je odobrio pokretanje istraživanja, ali mu se višegodišnji rok za izgradnju bombe činio suviše dug, tako da je ustanovljen program malog obima. Za direktora projekta izabran je Igor Vasiljevič Kurčatov (1903–1960), fizičar koji je tada bio angažovan na istraživanju mornaričkih magnetnih mina, ali je pre rata bio jedan od pionira nuklearnih istraživanja u zemlji. Sličnih godina kao Robert Openhajmer, rukovodilac američkog projekta, Kurčatov je takođe bio harizmatična ličnost, čovek širokih pogleda, sklon umetnosti i, takođe, naučnik u potpunosti posvećen misiji koju je dobio. No, za razliku od Openhajmera, Kurčatov u svoj projekat nije uložio sudbine ljudi koji su ga okruživali, već je u zalog stavio sopstveni život, pošto je bio svestan da će u slučaju neuspeha biti streljan.

LOS ARZAMAS: Kurčatov je 1944. imao na raspolaganju oko 100 fizičara, inženjera i tehničara koji su radili na proizvodnji atomske bombe, ali je to i dalje bio projekat malih razmera. Projekat „Menhetn“ je u tom trenutku po broju angažovanih ljudi bio bukvalno 1000 puta veći. Kurčatov je u nekoliko navrata pokušavao da preko svojih pretpostavljenih interveniše i ubrza nuklearna istraživanja, ali bez većih uspeha. Kada je u Los Alamosu 16. jula 1945. izvršena uspešna proba prve američke bombe, Staljin se nalazio na konferenciji u Postdamu, na sastanku sa Trumanom i Čerčilom. Kada je Truman rekao Staljinu da SAD poseduju jedno novo vrlo razorno oružje, sovjetski lider se napravio nezainteresovan i neupućen u snagu atomskog oružja. Samo se osmehnuo i rekao: „Nadam se da ćete ga pametno upotrebiti protiv Japanaca.“

No, po povratku u zemlju, Staljin je odmah pozvao Kurčatova na sastanak. „Druže, morate da napravite atomsku bombu u najkraćem mogućem roku“, rekao mu je u neuobičajeno srdačnom razovoru. „Tražite šta god vam treba. Ako dete ne zaplače, majka ne zna šta ono želi.“ Posle ovog sastanka, Kurčatov je inicirao veliku akciju iskopavanja rude uranijuma, ubrzao izgradnju reaktora na kome će se proizvoditi plutonijum i pokrenuo izgradnju velikih industrijskih postrojenja za pripremu fisionog materijala. Uporedo sa ovim, vodio je naučni tim koji je konstruisao bombu. Tajne laboratorije izgrađene su u manastiru Sarov, u blizini grada Semipalatinska, na reci Irtiš u Kazahstanu. Dotadašnje naselje je iseljeno, opasano bodljikavom žicom i opkoljeno vojskom. Lokacija je nazvana šifrovanim imenom Arzamas-16, ali su joj fizičari dali nadimak Los Arzamas, po ugledu na središte američkog istraživanja.

Mere bezbednosti bile su veće nego u američkom programu. Svi fizičari bili su pod neprestanom kontrolom, a ponekad su izveštaji pisani rukom, pošto nije bilo poverenja ni u daktilografe. Mada je rukovodećim naučnicima bila nagoveštena likvidacija, što je trebalo da ubrza istraživanja, većina stanovnika Arzamasa radila je sa puno entuzijazma, uverena da je njihova misija da spasu svet od imperijalističke dominacije. Za razliku od učesnika projekta „Menhetn“ koji su sa približavanjem završetka rata postajali svesni da Nemci neće napraviti A-bombu, sovjetski fizičari su tokom 1945–1949. živeli sa realnom pretnjom da SAD bilo kad mogu upotrebiti bombu protiv Sovjetskog Saveza. Dva sovjetska posmatrača prisustvovala su američkoj demonstraciji eksplozije nuklearne bombe na atolu Bikini u julu 1946.

Kurčatov je zaista na raspolaganju imao hiljade stranica špijunskih izveštaja, ali ih je samo selektivno koristio. U prvom takvom izveštaju koji je dobio kada je postao direktor programa pronašao je grešku u računu, tako da potom nijedan rezultat nije koristio bez provere. Uvid u obaveštajne podatke imali su samo Kurčatov i nekolicina njegovih najbližih saradnika. Tokom diskusija i javnih konferencija, Kurčatov je povremeno sasvim neočekivano iznosio poneku od ideja iz špijunskog materijala, očekujući od svojih kolega da je potom analiziraju. Kurčatov je svaki korak u razvoju bombe podvrgavao sovjetskim proverama, ali je ipak imao značajne smernice. Smatra se da je to ubrzalo rad na bombi za oko godinu do dve.

Prvi rezultati su brzo stigli. Samo godinu dana posle pokretanja većih aktivnosti, u Moskvi je izazvana prva sovjetska lančana reakcija u reaktoru sa uranijumom. Kada je reaktor F-1 proradio 25. decembra 1946, Igor Kurčatov je uzviknuo: „Atomska energija je u službi sovjetskog čoveka!“ Nešto veći reaktor, Čeljabinsk-40, izgrađen je do juna 1948. na Uralu, kako bi na njemu bio proizveden izotop plutonijuma Pu239 potreban za bombu.

DŽOOV BljESAK: Posle eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju, Staljin je odredio šefa tajne policije Lavrentija Pavloviča Beriju da nadzire atomski projekat. Okrutan i bezobziran, Berija se u policijskom aparatu uzdigao do samog vrha tokom velikih čistki tridesetih godina. Kao najodaniji Staljinov poslušnik, Berija je bio odgovoran za likvidaciju mnogih Staljinovih neprijatelja, za organizovanje koncentracionih logora i širenje terora u zemlji. Već na početku svog angažmana na atomskom projektu, Berija je pokazao sve svoje policijske odlike. Neprestano ih požurujući, uopšte nije imao poverenja u sovjetske naučnike. Sumnjao je da mu podmeću lažne izveštaje o napredovanju istraživanja, a nijedan rezultat koji mu je Kurčatov pokazivao nije ga impresionirao. No, Staljin ga nije podržavao u tolikoj obazrivosti. Kada je Berija zatražio od svog šefa da zabrani jednu konferenciju, Staljin mu je odgovorio: „Slušaj, Lavrentij, ostavi fizičare na miru. Oni za sada rade posao. Kasnije uvek možemo da ih streljamo.“

Berija je delio sva viđenja tvrde komunističke struje i pitao se da li su ideje moderne fizike zaista reakcionarne. Kada je pronicljivo upitao Kurčatova da li su „ajnštajnizam“ i kvantna mehanika suviše idealistički da bi bili uspešni, Kurčatov mu je navodno odgovorio: „Ako su one neuspešne, i atomska bomba će biti neuspešna.“ Analizirajući ovo direktno suprotstavljanje sistemu, pojedini ruski istoričari nauke smatraju da je atomska bomba spasila sovjetsku fiziku tokom Staljinove ere. Berijino nepoverenje prema naučnicma zapravo je bilo kontraproduktivno. Insistiranje na doslednom kopiranju američkih rešenja usporavalo je rad na bombi. Ugledni fizičar Pjotr Kapica je u novembru 1945. o tome obavestio Staljina, dovodeći u pitanje Berijino rukovođenje projektom. Međutim, Kapica je ovaj potez skupo platio. Sledećih osam godina proveo je kućnom pritvoru i to zahvaljujući Staljinovoj zaštiti. Berija je zahtevao njegovu neodložnu likvidaciju.

Plutonijumska bomba dovršena je u leto 1946. Atomska proba pod nazivom Prvi bljesak izvršena je 29. avgusta u 7.00 na lokaciji Semiplatinsk-21. Izazvala je eksploziju ekvivalentnu 10.000 tona eksploziva TNT-a, malo slabiju od bombe bačene na Hirošimu. Kada su priznali da su Sovjeti razvili atomsku bombu, Amerikanci su ovu probu nazvali Džo-1, po nadimku kojim je u SAD nazivan Staljin.

Berija i Kurčatov su zajedno sa još nekoliko naučnika posmatrali eksploziju iz bunkera. Kad se iznad horizonta podigla ogromna pečurka, a udarni talas zatresao bunker, naučnici su samo odahnuli i pogledali u Beriju. On je bio vidno radostan, ali i dalje nije verovao u uspeh. Sumnjao je da je sve nameštaljka. Kako bi bio siguran, unapred je na probu pozvao i dva posmatrača koji su prisustvovali američkom testu na atolu Bikini. Tek kad su mu oni potvrdili da se zaista radi o atomskoj eksploziji, Berija je pozvao Staljina. Mada je u Moskvi bilo pet ujutru, zahtevao je da odmah probude sovjetskog lidera. Međutim, pošto je Staljinu samozadovoljno saopštio da je proba uspela, šef mu je samo hladno odgovorio: „Već sam čuo.“

AFERA ROZENBERG: Zbog uspeha projekta, fizičari su bogato nagrađeni, proporcionalno kazni koja ih je čekala u slučaju neuspeha. U međuvremenu, na Zapadu se uzburkala javnost zbog razotkrivanja špijunske mreže preko koje su Sovjeti dobavljali informacije o nuklearnim sitraživanjima u SAD. Uhapšen je ugledni britanski fizičar Klaus Fuks, učesnik projekta „Menhetn“ koji je predavao kopije dokumenata sovjetskom špijunu Hariju Godlu. U vezu sa odavanjem atomskih tajni doveden je i Dejvid Gringlas, tehničar u Los Alamosu koji je nacrte postrojenja predavao Julijusu i Etel Rozenberg. Čuveni slučaj protiv bračnog para Rozenberg potresao je SAD i izazvao lov na „crvene veštice“ početkom pedesetih godina. Rozenbergovi su osuđeni za špijunažu i pogubljeni 19. juna 1953. Samo tri dana kasnije, na drugoj strani, u Moskvi uhapšen je Berija. Posle Staljinove smrti, tri njegova naslednika, Hruščov, Maljenkov i Molotov, udružila su se protiv Berije i optužila ga za izdaju revolucije. Beskrupolozni Berija pogubljen je 23. decembra 1945. u zatvorskoj ćeliji.

Zbog uspeha atomskog projekta kojim je odagnata pretnja od američkih bombi, Kurčatov se i danas smatra spaciocem Rusije. U duhu sovjetskog sistema nagrađivanja, tri puta je proglašen Herojom socijalističkog rada i dobio je nekoliko državnih premija. Grad Arzamas nazvan je po njemu, a sovjetski naučnici su 104. elementu periodnog sistema dali ime „kurčatovijum“, mada ono nikad nije prihvaćeno na Zapadu. Kurčatov je nastavio da se bavi nuklearnom fizikom i mada je učestvovao u potonjem razvoju sovjetskih fuzionih bombi, pomogao je i izgradnju prvih nuklearnih elektrana. Ne želeći da bude zapamćen samo kao čovek koji je napravio bombu, Kurčatov je više puta javno istupao protiv daljeg širenja nuklearnog oružja. Zahvaljujući svom autoritetu uspeo je da zaustavi atmosferske nuklearne probe, a sovjetsku nuklearnu nauku učini mnogo više javnom nego što je to režim želeo, a Zapad očekivao.

(U sledećem broju Trka sa Berlinom)