Ovdašnji sportski mediji su na početku Olimpijade dramatično naglašavali da Srbija posle 96 godina ponovo nastupa kao samostalna država
U onom filmu Ja, Petko (Man Friday, 1975) engleski brodolomnik i džentlmen Robinson Kruso (Piter O Tul) od pusta vremena na pustom ostrvu uči Petka (Ričard Raundtri) vrednostima civilizovanog života, u čijim temeljima leži i plemenito takmičenje, sport. Oni se, elem, utrkuju: Robinson ulaže poslednje snage dok Petko nekako trčucka oko njega, maše rukama, skakuće na jednoj nozi, malo licem, malo dupetom okrenut cilju i, naravno, Robinson proglašava svoju pobedu:
„Trčao sam brže.“
„Ali, ja sam trčao lepše“, kaže Petko.
Pekinško finale trke na 100 m pomalo je ličilo na opisanu scenu, mada je u ovom filmu „Petko“ stvarno prvi prošao kroz cilj. „Na pola staze video sam ga kako koči, a nisam mogao da ga stignem“, rekao je, navodno, neki od učesnika trke. Jamajkanac Usain Bolt pokazao je ljudsko lice takmičenja, a predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Žak Rog odglumio je u ovom filmu Robinsona. Učtivo mu je, kao pravi džentlmen i sportsman, zamerio što je svojom radošću još pre kraja trke možda nipodaštavao protivnike. Sprinteri su ovu primedbu listom odbacili i, koliko je poznato, niko od njih Boltu nije zamerio što je „trčao lepše“.
Ovdašnji sportski mediji su na početku Olimpijade dramatično naglašavali da Srbija posle 96 godina ponovo nastupa kao samostalna država. Na kraju su zaključili da jedna srebrna i dve bronzane medalje (Milorad Čavić, Novak Đoković, vaterpolisti) jesu rezultat, ali… Da su ostali dosledni, morali bi proglasiti neverovatan uspeh, jer jedini prethodni put, 1912. u Stokholmu, Srbija (jedan sprinter, jedan maratonac) nije osvojila ništa. U istom, odavno žalosno poznatom duhu, „sportski radnici“ najavili su analize, razgovore i odluke – čim se vrate u zemlju i malo odmore.
Komšije iz bivše zajedničke države (SFRJ) prošle su u Pekingu različito, a vi vidite da li vam je milije što BiH, Crna Gora i Makedonija nisu osvojile ništa, ili teže zato što su Slovenija i Hrvatska prošle bolje. To je, uostalom, irelevantno. Najbolji olimpijski rezultat – 7 zlatnih, 4 srebrne i 7 bronzanih medalja – ondašnja Jugoslavija ostvarila je na igrama u Los Anđelesu (1984) koje je bojkotovao ceo „istočni blok“ tj. neke od sportski najjačih država na svetu. Od početka raspada države i igara u Barseloni 1992, olimpijski saldo je skroman: jedna srebrna i dve bronzane medalje u streljaštvu (zbog sankcija bez učešća u ekipnim sportovima); Atlanta 1996: zlato u streljaštvu, srebro u košarci, bronzane medalje u odbojci i streljaštvu; Sidnej 2000: zlato za odbojkaše, srebro za Jasnu Šekarić (streljaštvo), bronza za vaterpoliste. Najzad, tri medalje za Srbiju u Pekingu „veće“ su od dve srebrne (Jasna Šekarić, vaterpolisti) koje je paradržavna tvorevina Srbija i Crna Gora osvojila u Atini 2004.
Još malo „učiteljice života“: svih 11 olimpijskih medalja u gimnastici za Jugoslaviju su osvojili Slovenci, uglavnom Leon Štukelj (1924, 1928, 1936) i Miroslav Cerar (1964, 1968). Glupavost ideje o „podeli“ ukupno 95 olimpijskih medalja (28 zlatnih, 34 srebrne, 33 bronzane) osvojenih za Jugoslaviju u dvadesetom veku ne sprečava, naravno, mnoštvo „društveno-sportskih radnika“ novih država da im utvrđuju nacionalnu pripadnost, bez obzira na to što se medalje u Međunarodnom olimpijskom komitetu registruju od trenutka prijema novog člana, a ne dele (kao ni u slučajevima Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke i SFRJ, na primer).
S druge strane, ni Olimpijskom komitetu Srbije – kao pravnom nasledniku Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, koji je to, opet, postao kao pravni naslednik Srpskog olimpijskog komiteta iz 1912. – nije lako pod teretom tih istorijskih medalja. Njihova količina i raznovrsnost bolje od bilo čega pokazuju gde je Srbija sad.
To nije loše, ali mora drukčije.
MAXI poziva građane da se pridruže humanitarnoj misiji „Hrana za sve” i tokom praznika pruže podršku bankama hrane volontiranjem na terenu ili humanitarnim donacijama. Zajedno, građani, poslovni partneri i MAXI nastavljaju da grade zajednicu u kojoj solidarnost zauzima posebno mesto jer, dobro ima smisla samo kada se deli.
Šteta je milionska: kriminalci širom Nemačke kradu iz restorana i lanaca brze hrane korišćeno ulje za prženje, jer je ono osnova za jedan unosan posao
Zamislite da sednete u voz i za 24 sata obiđete sve prestonice nekadašnjih jugoslovenskih republika. Ako se ostvare evropski planovi, to je ne tako daleka budućnost
Tržištu treba nedovoljan čovek. Koji hoće da smrša, da se optimizuje, koji hoće da mu aplikacija čestita što je prešao deset hiljada koraka ili što je dobro spavao. Čovek je usvojio taj savršeni nadzor zbog kojeg mu zdravstveno osiguranje može povećati premiju ako nedovoljno “radi na sebi”
Sve što je potrebno jednom đaku, od olovke i sveske do torbe i udžbenika, i sve što je potrebno za opremu školskog kabineta, proizvodio je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva do 2006. godine. Od tad se bavi samo knjigama, a sve ostalo se uvozi
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
