Kako se nekad jelo i pilo

Trpeza je tradicija koju treba sačuvati, o čemu se posebno priča povodom slava i velikih praznika kakvi su Uskrs, Božić i Nova godina, a koju je posebno podstakla izložba Između trpeze i sofre: Metalne posude od 13. do 19. veka u Narodnom muzeju. Predstavljeni su srebrni i pozlaćeni tanjiri i čaše koji su bili sastavni deo trpeza i ličnih dragocenosti, a koji pričaju o njihovoj svakodnevnoj upotrebi za čuvanje, pripremu i serviranje hrane i pića, o svedocima šestovekovne istorije, koje je Narodni muzej skupljao 150 godina.

“Reč trpeza koja je grčkog porekla i sofra koja je iz arapskog posredstvom Turaka ušla u naš jezik evociraju različite običaje, kao i različite tipove posuda koje se vezuju za periode naše istorije”, objašnjava jedna od autorki izložbe, kustoskinja Ivana Lemkul i napominje da obe reči predstavljaju isto – sto sa jelom, ali se trpeza koristi među srpskim, a sofra među bosanskim življem.

Ivana Lemkul i još dve autorke ove izložbe, viša kustoskinja Nataša Cerović i muzejska savetnica Branka Ivanić, želele su da predstave različite običaje vezane za obedovanje, ali i stilske tokove prisutne u zlatarstvu tokom vekova na područjima koja je u Otomanskom carstvu naseljavao narod srpskog porekla.

Izložena je 81 posuda od najrazličitijih metala: srebra, zlata, bronze, bakra, olova i mesinga, a među njima i čaša cara Dušana, tanjir patrijarha Arsenija IV Šakabende, srebrna čaša “smernog Sergija” iz 17. veka, nekada u riznici manastira Dečani, čaša sa predstavama fantastičnih životinja iz 15. veka iz Banatske Dubice…

Gotovo polovinu izloženih posuda čine čaše, koje su u Vizantiji bile značajne isto koliko i u Osmanskom carstvu, ali to nisu duboke staklene posude na koje prvo pomišljamo, objašnjava Ivana Lemkul: “Kada pričamo o čašama, ljudi se obično zbune jer su metalne i više liče na zdele, pa ljudi ne veruju da su korišćene za piće. Međutim, na osnovu predstava koje su se sačuvale u zidnom slikarstvu, mi znamo da su ih ljudi koristili iako je staklo i tada bilo u upotrebi”. Metal se koristio prevashodno za putovanja i prenošenje jer je otporniji i izdržljiviji u odnosu na staklo i keramiku. Uostalom, zato su i preživele do današnjih dana. Viša kustoskinja Nataša Cerović objašnjava da je “veliki broj njih nađen zakopan u zemlji, kao deo ostava, koje je neko namerno sklonio zajedno sa novcem i drugim vrednim stvarima da bi došao po njih, pa na kraju nije došao. Tako su nađene posude iz Banatske Dubice, Rožaja iz 15. veka”.

Da su čaše bile ponos svojih vlasnika, neka vrsta statusnog simbola, kaže Ivana Lemkul, ukazuju “ukrasi po njima i urezivanje imena njihovih vlasnika”. Sve to im je davalo značaj tokom društvenih okupljanja, kad su zbog zdravica bile u centru pažnje.

Proizvodnja čaša i sva druga zlatarska proizvodnja rezultat je povećane rudarske aktivnosti koja od 13. veka biva sve jača u Srbiji. Tada su došli rudari iz Nemačke, koji su osim metoda rada sa sobom doneli kalupe, kao i predmete iz svojih krajeva koji su im bili uzor. Na izloženim predmetima vidljiv je uticaj iz različitih kulturnih sredina, kako na posudama nastalim u vreme i na teritoriji srpske srednjovekovne države, tako i na područjima koja je u Otomanskom carstvu naseljavao srpski narod. Susreću se jednostavne vizantijske forme, biljna i životinjska ornamentika karakteristična za zapadnu umetnost gotike, kao i rumi, hataj i saz motivi prisutni na delima osmanske provenijencije. Na pojedinim primerima ovi elementi se prepliću, dok je na manjem broju posuda zastupljena i religiozna ikonografija.

Po broju izloženih predmeta, moguće je primetiti da je sačuvano malo vizantijskog srebrnog posuđa. U Zapadnoj Evropi, kada su drugi materijali počeli da preovlađuju, to srebrno posuđe se pretapalo u neke druge svrhe zbog svoje materijalne vrednosti, objašnjavaju kustoskinje.

Korišćeno je na dvorovima i bilo je vrsta statusnog simbola. U upotrebi je bilo i keramičko koje je isto moglo biti dekorativno obrađeno, ali srebro je bilo ono što je najvrednije, što se isticalo. Jednostavnost i svedenost, što je karakteristika antike, uočavaju se na ovom posuđu, a suprotni su raskošnoj dekoraciji koja se kasnije viđa u zapadnoj i islamskoj umetnosti.

Jedna od posuda iz vizantijskog perioda, među najstarijim primercima na izložbi, jeste srebrna čaša sa pozlatom iz okoline Arilja iz 13. veka. Zanimljiva je po predstavi orla sa tri ribe u medaljonu. Na drugoj čaši iz istog perioda prikazana su četvorica jevanđelista. Autorke kažu da za mnoge čaše iz tog perioda nije jasno da li su imale liturgijsku ili neku drugu upotrebu.

Jedini sačuvani primer stonog posuđa od plemenitih metala u posedu srpskih vladara jeste srebrna pozlaćena čaša cara Dušana iz prve polovine 14. veka. Nađena je u selu Drenovi kod Kavadaraca, u Severnoj Makedoniji. Tako barem, objašnjavaju autorke, kaže čovek koju ju je ponudio tada na otkup sa prstenom kralja Radoslava koji je takođe nađen tom prilikom. Ta dva predmeta su zajedno stigla u Muzej kneza Pavla 1935. godine. Na njoj preovlađuju jednostavni oblici poput ostalih vizantijskih posuda, sa motivima hrastovog lista koji je karakterističan za umetnost gotike. Na dnu je predstava dvoglavog orla i natpis “U Hristu Bogu blagoverni car Stefan”.

Tome kako je ko jeo i kako se ponašao za stolom, u Vizantiji se pridavala velika pažnja, o čemu svedoče ilustracije koje su izložene pored eksponata. Jedna od njih, preuveličano i kroz šalu, prikazuje zapadnjake koji se neumereno opijaju. Vizantinci su za njih govorili da su “gutali cele bačve”, priča Ivana Lemkul.

Izložen je i veliki broj predmeta na kojima se uočava uticaj zapadne umetnosti gotike u vidu vegetativne ornamentike, poput vinove loze, hrasta i životinjskih figura: čaša sa figurom jelena, čaša sa predstavama fantastičnih životinja, posuda za priloge, posuda za pranje ruku. Pretpostavlja se da ova potonja, sa predstavom delfina iz 14. veka od mesinga, dolazi iz Egipta ili Sirije. U središtu ima solarni simbol i delfine koji ga okružuju. “Kada bi se voda sipala, to je proizvodilo lep vizuelni efekat u kombinaciji sa mesingom, vodom i suncem”, objašnjava Ivana Lemkul. Ovaj tip posuda obično na obodu sadrži pohvalne natpise svojim vlasnicima tipa “najsvetliji”, “najpametniji”, “najmudriji” i često su bile deo stonog posuđa.

Drugi deo izložbe čine posude koje imaju osmansku dekoraciju. Neke sadrže natpise na turskom i arapskom, poput sufi posuda koje su korišćene u magijske svrhe i ispisane molitvama i pokličima vladaru. Ipak, većina izloženih posuda rađena je za naručioce koji su bili sa naših prostora.

I pod turskom vlašću, rudari i zanatlije nastavili su da još intenzivnije rade svoj posao. O tome svedoči eksponat poput tanjira patrijarha Arsenija IV, na čijoj je poleđini, osim njegovog imena, urezano da je predvodio Drugu veliku seobu Srba 1726. godine. Još jedan značajan tanjir sa izložbe je tanjir iz 19. veka iz kog je Osman-paša jeo vojničke porcije. Nataša Cerović priča da su ovi veliki tanjiri veoma popularni na Zapadu i da se uglavnom prave od kalaisanog bakra. “Svaka posuda koja je korišćena za tečnost i ishranu morala je da se kalaiše zbog toga što bakar u dodiru sa vazduhom i tečnošću otpušta određene otrove”.

Izloženo je mnogo ibrika, manjih i većih. Jedan je nađen kod Kovina, a drugi su nađeni na teritorijama Slavonije i Bugarske. Neki su korišćeni prilikom pranja ruku, iz nekih su se služili čajevi, kompoti i topli napici. Mali ibrik sa specifičnim kljunom (izlivnikom) je preteča džezve koja je ušla u upotrebu u 17. veku. Izrada ovih posuda bila je slojevit posao koji je radilo više zanatlija, objašnjava Nataša Cerović. “Jedan je izrađivao delove, drugi je sastavljao, treći je kalaisao. Postojali su i majstori koji su posebno ukrašavali posudu tako što su urezivali, gravirali, umetali raznorazne ukrase”.

Kondir ili bardak – vrsta bokala u kome se čuvala rakija ‒ zauzimao je važno mesto u srpskim domovima. Na izložbi je kondir iz 16. veka nađen u Janjevu. Nataša Cerović objašnjava da je specifičan po tome što ima medaljone na trbuhu na kojima je predstavljen izvor života: lavovi okrenuti ne jedan prema drugom nego obratno, piju vodu iz donje kupe, a ptice se napajaju iz gornje kupe.

Posebno mesto na trpezama od 16. do 19. veka zauzimale su zdele karakteristične za islamski svet. Iz zdele sa poklopcem iz 18. veka su se, kao i danas, služile različite stvari: sosevi, kolači, kiseli kupus. Tu je i kadaifnik – posuda za pravljenje kadaifa, vrste kolača sličnog baklavi. Bilo je i zdela koje su namenjene isključivo za kompot jer su Turci svaki obrok završavali kompotom.

Posude za kupanje bile su manjih i većih veličina. Koristile su se u hamamima, kupatilima u 17. i 18. veku. Na sredini imaju kupolasto brdašce da bi mogle da se drže prilikom zahvatanja vode. Gotovo svi oblici su zdelastog tipa, ali su različiti materijali i ukrasi u zavisnosti za koga su pravljeni. Izložene posude za kupanje pronađene su u Beogradu i Kladovu.

Svi izloženi predmeti su važan dokument o prošlosti srpskog naroda. “Nažalost”, priča Ivana Lemkul, “ta prošlost je bila ispunjena burnim događanjima i teškim okolnostima, te se do danas sačuvao samo mali broj posuda, posebno onih od plemenitih metala”.

Ipak, i ovako mali broj posuda predstavlja veliko svedočanstvo o tome koliko je trpeza, odnosno sofra, bila važan deo srpske tradicije u srednjovekovnoj Srbiji – nije se zaobilazila kako među bogatim, tako ni među siromašnim porodicama. Zdravice, velika slavlja i uopšteno okupljanja tokom gozbe, za trpezom, bili su događaji koji su u srednjem veku imali mnogo veći značaj nego danas kada okupljanje ne podrazumeva više ni boravak ljudi u istom fizičkom prostoru.