Kako kupiti Olimpijske igre

Goran Takač više ne želi da govori za novine. U kratkoj telefonskoj izjavi za „Vreme“ kaže da je ranije već sve objasnio i da ne namerava da širi priču. Nekadašnji vlasnik uticajne kompanije za sportski menadžment IMS – Studio 6 sa adresom u švajcarskom gradu Lozani, sedištu Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), i sin Artura Takača danas u Beogradu vodi preduzeće sa ograničenom odgovornošću IMS Menadžment, koje se bavi internet projektima.

Goran Takač je jedan od ljudi koje je istraživački tim BBC-jevog programa Panorama iskoristio za tajno snimanje ne bi li se jasno prezentovala korupcija unutar MOK-a. Na televizijskom snimku koji je emitovan u prošlu sredu prikazani su, između ostalog, Goran Takač i predsednik bugarskog Olimpijskog komiteta Ivan Slavkov, koji uveravaju lažne biznismene iz istočnog Londona da bi za određenu sumu moglo da se dobije sigurnih dvadesetak glasova za englesku prestonicu prilikom izbora naredne godine za domaćina Olimpijskih igara 2012. godine. Lažni biznismeni su novinari Panorame koji su u jednogodišnjem istraživačkom projektu pokušali da otkriju način na koji se dolazi do glasova prilikom odlučivanja u MOK-u. Brzi pogled u prošlost pokazaće nam da jasne pretpostavke za tako nešto postoje još od izbora Seula za domaćina Igara 1988. godine, a vrhunac se dogodio prilikom izbora Solt Lejk Sitija, država Juta – SAD, za domaćina zimskih Igara 2002. godine, kada je bilo obelodanjeno da su neki članovi MOK-a primali neprimereno velike poklone od budućih organizatora Olimpijskih igara, pa su morali da napuste časna mesta predstavnika svojih zemalja u MOK-u. Goran Takač je upravo u poslednjem pomenutom slučaju bio jedan od onih koje su sumnjičili da je učestvovao u nameštanju izbora grada domaćina, i pod senkom te sumnje morao je da zatvori svoju firmu koju je vodio u Švajcarskoj još od 1976. godine.

DUGO POZNANSTVO: Zanimljivost u vezi sa „slučajem Solt Lejk Siti“ datira još s početka devedesetih godina, kada se odlučivalo kom gradu će pripasti organizacija Zimskih igara 1998. godine. Najveći konkurenti su bili Solt Lejk Siti i japanski grad Nagano čiji su organizatori angažovali preduzeće Gorana Takača radi pomoći pri pokušaju dobijanja Igara. Prema podacima američkog magazina „Sports ilustrejtid“ (1. februar 1999), samo za posao lobiranja Takačev studio je dobio preko 300.000 dolara i obećan je bonus ukoliko Nagano dobije organizaciju Igara. U to vreme Goranov otac Artur Takač važi za uticajnog člana MOK-a i čoveka koji je desna ruka Huana Antonija Samarana. U to vreme se sumnjalo da je ova veza oca i sina proizvela konačnu odluku članova MOK-a kojom su Igre dodeljene Naganu sa četiri glasa prednosti.

Od Artura Takača, nažalost, od prošle zime nema ni traga ni glasa jer je nestao na Kopaoniku.

Pošto su tajnim kamerama snimili izjave Sokolova (u 80-im godinama prošlog veka direktor bugarske nacionalne televizije, zet komunističkog lidera Todora Živkova) i Takača te pripremili ostatak emisije, ljudi sa BBC-ja su ih pozvali i obelodanili im o čemu je reč. Zato je priča procurila najpre u novine i bila demantovana od strane Takača i Sokolova dan pre emitovanja na televiziji. Ova dvojica su održali zajedničku konferenciju za novinare u Sofiji. Tada su kao kontraargument naveli svoju želju da sami otkriju korupcionaštvo unutar MOK-a i izjavili da su odmah znali kako je sve nameštaljka, ali da su hteli da igraju do kraja ne bi li razotkrili prave nalogodavce. Prema Takaču, to bi mogli biti Amerikanci koji žele da preuzmu jedan od najunosnijih poslova u svetu, pošto su već preuzeli sve poslove s naftom, oružjem, medijima i hranom. Imajući u vidu da svake naredne Olimpijske igre okrenu nekoliko milijardi dolara više od prethodnih, razumljivo je da mnogi bogati ljudi žele da prigrabe što veći deo „olimpijske česnice“. Nije samo jasno da li je Takaču žao zbog toga što je isključen iz igre ili želi da predstavi sebe kao nekog ko je nastradao od „velike sile“.

METODOLOGIJA: On je rekao da je o svemu obavestio potpredsednika MOK-a Vitalija Smirnova i sada je na Etičkom komitetu MOK-a da utvrdi istinu. U vreme „afere Solt Lejk Siti“ Vitalij Smirnov bio je jedan od glavnih prokazanih, ali njegova odgovornost nikada nije do kraja utvrđena. Kompleksnu mrežu odnosa učesnika ove naše priče pojačava i odnos između Takača i Smirnova koji datira još iz ranih devedesetih godina prošlog veka, kada je potonji bio predsednik Ruskog olimpijskog komiteta. U vreme najsnažnije finansijske krize u Rusiji, a posle raspada SSSR, uz pomoć poslovnih veza Gorana Takača ruskim je sportistima omogućeno da se pripremaju za Olimpijske igre na primeren način i o tome svedoči sam Smirnov u jednoj od izjava koje je dao ruskim novinarima koji su pratili Zimsku olimpijadu u Lilehameru 1994. godine. On ističe zasluge Gorana Takača prilikom nalaženja sponzora među bogatim svetskim kompanijama.

Čitava priča ima dva nivoa. Jedan se odnosi na čudesnu pojavu u savremenom svetu da se i Olimpijske igre kupuju, što narušava svetački oreol formiran oko najveće svetske sportske manifestacije koja se idejno vezuje za Igre koje su se u Antici odvijale preko hiljadu godina. Drugi nivo je način na koji je priča napravljena. Istraživački tim engleske televizijske stanice radio je godinu dana pod lažnim identitetom. Oni su osnovali firmu i predstavljali se kao uspešni poslovni ljudi koji imaju interes da London 2012. bude prestonica olimpizma. Novinari su primenjivali tehnike koje su normalne za razvijene zemlje sveta gde se mediji zaista shvataju kao „četvrta vlast“ i čije su moć i odgovornost jednako velike i značajne. Etičko je pitanje dokle sa istragom treba ići i da li to možda nije posao za policijske istražne organe, ali je istraživački tim BBC-ja pokazao da je novinarski zadatak da se dođe do podataka ili izjava koji su najbliži istini.

Metodologija koju je primenio istraživački tim BBC-ja postaće sigurno predmet debate o granicama, što etičkim što profesionalnim, novinarskog posla, a ono što je obelodanjeno dodatno će zatamniti sliku o Olimpijskim igrama kao mestu na kome je najvažnije učestvovati. Pobede se, kao što vidimo, i tako osvajaju mnogo ranije i daleko su lukrativnije od zlatne olimpijske medalje.