Kako je Linda zaradila milione

Šta je motor kapitalizma? Kako bi objasnio da su to optimisti, Danijel Kaneman priča: „Pre mnogo godina, moja žena i ja smo bili na odmoru na ostrvu Vankuver, tražeći neko mesto da odsednemo. Našli smo jedan privlačan, ali napušten motel na pustom putu usred šume. Vlasnici su bili šarmantan mladi par kojima je trebalo sasvim malo da nam ispričaju svoju priču. Bili su nastavnici u Alberti kad su odlučili da promene život i upotrebe ušteđevinu da kupe taj motel, koji je izgrađen podosta godina ranije. Rekli su nam bez imalo ironije da su bili u stanju da motel kupe tako jeftino jer šest ili sedam prethodnih vlasnika nije uspelo da razradi posao. Planirali su čak da uzmu zajam da dozidaju restoran. Nisu osećali nikakvu potrebu da objasne zašto očekuju da uspeju u poslu u kome je šest ili sedam drugih propalo. Uobičajeno klupko tvrdoglavosti i optimizma povezuje sve ljude u biznisu, od vlasnika motela do korporativnih superstarova.“

Naravno, nije sve u radu, još manje u novcu. Bez preduzetnika i rizika na koji su spremni nema kapitalizma, a da bi oni uopšte postojali, smatra Kaneman, potrebna je mešavina zabluda, zanemarivanja konkurencije i preterane samouverenosti. Preduzetnici odluke donose isključivo na osnovu stava ono što vidiš je sve što postoji, budući da ljudi gotovo uvek odlučuju na osnovu „poznatih poznatih“ (known knows), a vrlo retko na osnovu „poznatih nepoznatih“ (known unknows).

„Kad se sve to skupi, emocionalni, kognitivni i socijalni faktori koji podržavaju preterani optimizam daju napitak koji nagoni ljude da se upuste u rizike koje bi inače izbegli kad bi bolje poznavali izazove. Nema dokaza da preduzimači rizika u ekonomiji imaju ikakvu veću potrebu za kockom ili rizičnim ulaganjem, oni su naprosto manje svesni rizika od onih koji su bojažljivi“, kaže Kaneman u knjizi Thinking, fast and slow, u kojoj je osim ovih pitanja sabrana čitava riznica analiza ljudskog razmišljanja, donošenja odluka, izazova i stupica koje čekaju kako na tržištu tako i u svakodnevnom životu.

ŠTA SU HEURISTIKE: Evo jednostavnog pitanja: Da li ste dobar vozač? Ako vozite, vrlo je verovatno da ćete odgovoriti Da. Većina vozača u to veruje. Međutim, šta ćete odgovoriti na pitanje: Da li ste kao vozač bolji od proseka? Ako je prvo pitanje bilo lako, drugo je bitno teže, jer i kad odgovorite na njega, ostaje sumnja kako na njega niste odgovorili korektno. Pre svega, neophodno je da znate šta znači prosečan kvalitet vozača. Ako u stvarnosti dobijete samo drugo pitanje, najverovatnije da ćete zapravo u njemu prepoznati ono prvo, lakše pitanje. To je sasvim prirodno.

Tako i preduzetnici i preduzimači, takozvani startaperi, na pitanje Koliko uspeh vašeg poduhvata zavisi od onog što sami uradite u svojoj firmi u (eksperimentalno provereno) 80 odsto slučajeva odgovaraju pozitivno. Jer, zapravo odgovaraju na pitanje da li su spremni za izazove, a ne kakvo je stanje na tržištu. U stvarnosti uspeva samo 35 odsto ovakvih poduhvata. No, do tolike samouverenosti dolazi jer ljudski mozak u rešavanju izazova prvo upotrebljava takozvane heuristike, brze, jednostavne procedure zaključivanja, uglavnom na osnovu već poznatih situacija. Po Kanemanu, heuristike su evolutivna stvar – olakšavaju život u mnogim slučajevima, ali lako mogu da zavedu u zabludu i pogrešno zaključivanje.

MIŠLJENJE I ŠTA SA NJIM: Danijel Kaneman je profesor psihologije na Univerzitetu u Prinstonu u SAD. Dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju 2002. godine za teoriju perspektiva. Pre dve godine magazin „Forin polisi“ ga je uvrstio među vodeće mislioce današnjice. Rođen je u Tel Avivu, u Izraelu, 1934. godine, dok je njegova majka boravila u poseti rođacima, detinjstvo je proveo u Parizu, a tokom rata se skrivao od nacista, da bi se 1948. godine sa porodicom preselio u Izrael. Deset godina kasnije školovanje i akademsku karijeru nastavio je u Americi. Stekao je izuzetnu naučnu slavu zbog svojih radova u oblasti psihologije rasuđivanja, donošenja odluka, ekonomije ponašanja i hedonističke psihologije.

Na kraju karijere, 2012. godine, umesto memoara, objavio je knjigu Thinking, fast and slow, u kojoj je sabrao i sistematizovao znanja do kojih je došao tokom karijere. Napisana za laike, prepuna primera, glavolomki, zadataka za rasuđivanje, sasvim korisnih saveta, knjiga je uveliko postala svetski bestseler. Na srpski još nije prevedena.

Ako radite u javnom sektoru ili vaš mali freelance posao nekako opstaje od državnih klijenata, no, vidite da se vremena menjaju, skupljate ideje i ušteđevinu, čitate prospekte o kreditima, spremni da se otisnete u avanturu preduzetništva, u tom slučaju, ova knjiga vam je neophodna – da vas ubedi da budete srećni i ostanete tu gde ste. Ili, da vaš način mišljenja položi test i donese vam milione.

Međutim, mada nadnaslov ovog teksta sugeriše da je reč o još jednom priručniku, koji kad bude preveden treba potražiti među naslovima o tome kako se obogatiti za 21 dan, Thinking, fast and slow to ipak nije. Zahvaljujući tome što njegova istraživanja daju mnoge koristi za ekonomiju, Kaneman je zapravo dao pregled stanja i neku vrstu scenarija istraživanja u psihologiji ponašanja. Knjiga je u mnogo čemu posvećena njegovom kolegi Adamu Tverskom, sa kojim je došao do gotovo svih otkrića po kojima se proslavio. Započeli su saradnju jednom večernjom diskusijom o percepciji statistike nakon gostujućeg predavanja u Tel Avivu i nastavili da rade na tom problemu. Prvi rezultat je bio rad iz 1973. o heuristikama i zabludama, koji je izrazito citiran, a sa radom iz 1979. o teoriji perspektiva ukazali su na neispravnost Bernulijeve teorije donošenja odluka i postavili sasvim novu.

foto: wikipedia.org

DVA SISTEMA: Sve to nalazi se u Thinking, fast and slow. Kaneman je zapisao do čega su Tverski i on došli, način na koji su to postigli, put koji su prešli i rezultat koji treba primeniti. Knjiga je podeljena na odeljke onako kako su tekla njihova otkrića – o heuristikama i zabludama, o teoriji perspektiva, o sreći, a sadrži čak i dva originalna naučna rada u dodatku. Cilj ovakvih „memoara“ vrlo je jednostavan – on daje mapu puta, ali umesto kuvara sa receptima, to je scenario za film koji mora da pređe svako od nas, ako pokušava da razume i ovlada sposobnošću da uoči pogrešne heuristike. Naprosto, tema Kanemanonovog interesovanja je mišljenje, a kad je tema nešto takvo, što ima svako od nas (i ne dovodi ga u sumnju), nije baš produktivno reći „ovo mišljenje vam ne valja“.

Zato je, kao u dramskom komadu, Kaneman već na početku knjige uveo glavne glumce – Sistem 1 i Sistem 2. Reč je, naravno, o dva sistema mišljenja, brzom i sporom, koji su Tverski i Kaneman upotrebili da rastumače brojne heuristike, ali i da postave teoriju perspektiva. Prvi junak, Sistem 1, ima glavnu ulogu ne samo u knjizi, nego i u našoj glavi. On je brz, jednostavan, zasnovan na postojećim praksama i vrlo je efikasan, jer ljudska pažnja nije neograničen resurs. Ljudi se neprekidno oslanjaju na njega, ali on često zavodi u ono što Kaneman naziva kognitivnom iluzijom. Drugi sistem nije epizodna uloga i, kako Kaneman kaže, on je glavni lik koji nema dovoljno replika u filmu. Sistem 2 predstavlja našu svest, sporo logičko zaključivanje, razmatranje, analizu.

Odgovorite na pitanje: koliko je 20×10? … Hm, koliko vam je trebalo? Sistem 1 je izuzetno brzo reagovao. Mozak je brzim mišljenjem našao prečicu iz iskustva ili čak škole o tehnici množenja desetica. Međutim, drugo pitanje: koliko je 17×24? Ovaj zadatak teško može da reši Sistem 1. Pokušaće da nagađa (to je moguće postići), ali u nekom trenutku ćete morati da uzmete olovku ili da samo koristeći mozak upotrebite školski ili neki malo brži algoritam množenja. Tu otkrivamo dve osobine ovih junaka – Sistem 1 je nemoćan i nije u stanju da reši ovakav zadatak, a Sistem 2 je lenj, teško se uključuje, sa mukom, čitavo telo se uznemiri kad počne da računa, mada nakon toga sa lakoćom savladava zadatak.

LINDIN PROBLEM: Zamislite da vam neko kaže: „Stiv je vrlo stidljiv i povučen, nesumnjivo korisna osoba, ali slabo zainteresovan za ljude i stvaran svet. Smerna i čista osoba, Stiv voli red i strukturu i ima strast za detalj“.

Pitanje: Da li je više verovatno da je Stiv bibliotekar ili traktorista?

Sada očekujete obrt, ali priznajte, u realnosti biste verovatno odgovorili da je Stiv mnogo verovatnije bibliotekar. Na sličan način su u apsolutnoj većini odgovarali ispitanici koje su Tverski i Kaneman ispitivali. Zaplet oko ovog pitanja leži u činjenici da u jednom društvu, bilo američkom ili srpskom, ima daleko više traktorista nego bibliotekara. Pre četrdeset godina, kad su postavljali svoje prve teorije taj odnos je bio još drastičniji. Budući da je statistika takva da traktorista ima mnogo više, verovatnoća da je Stiv traktorista je mnogo veća nego da je bibliotekar. U ovom primeru, Sistem 1 posegao je za heuristikom, oslonio se na stereotip o bibliotekarima i ponudio odgovor ne razmišljajući ni o kakvim statistikama.

Najpoznatiji zadatak ove vrste je takozvani Lindin problem. Kaneman i Tverski su ga definisali u jednom od radova o heuristikama iz 1982. godine, a zadatak je i danas predmet analiza i raznih otkrića, kao temeljni primer zablude koju su oni nazvali konjukcija (spajanje). O Lindi je tako napisano na stotine radova, desetine knjiga, a njen slučaj je, mada statistički svakodnevno sa nama, tu kad god se u našem mozgu probudi Sistem 1 i okomi se na rešavanje nekog zadatka sa nezavisnim verovatnoćama.

Upoznajmo Lindu. Ona ima 31 godinu, nije udata, otvorena je i komunikativna, vrlo je inteligentna. Diplomirala je filozofiju. Kao student bila je duboko zabrinuta zbog pitanja diskriminacije i socijalne pravde, takođe, učestvovala je na antinuklearnim protestima.

Šta je više verovatno:

Linda je blagajnik u banci.

Linda je blagajnik u banci i aktivista feminističkog pokreta.

Sistem 1 vas nagoni, naravno, na drugi odgovor. Neodoljivo je, zar ne? Kako neko sa takvom ličnošću da bude samo blagajnica. Ispitanici u raznovrsnim verzijama eksperimenata, bilo da biraju jedan od ova dva odgovora ili da daju ocene sa duže liste, uvek biraju drugi, gde je Linda i feministkinja. Međutim, logička greška je evidentna. Reč je o nezavisnim tvrdnjama i verovatnoća, ma kolika da je, za dve tvrdnje uvek je manja, isto kao što je deo jednog skupa uvek manji od celog skupa. Može verovatnoća da je Linda feminista da bude i 90, a blagajnik 5 odsto, opet je manja verovatnoća (4,5 odsto) da je istovremeno i blagajnik i feminista.

Ako zamislite da umesto ova dva izbora birate da li je verovatnije da bacanjem kockice dobijete 6 ili da dobijete i 6 i 2, šta biste odgovorili? Iskustvo vas uči, čak i sa Sistemom 1, da je svakako veća verovatnoća da dobijete 6, što je jedan ishod, nego da dobijete dva ishoda. Međutim, 2 i 6 nisu učestvovale na antinuklearnim demonstracijama i nisu bile zabrinute za socijalnu pravdu. No, nije sva zaštita ni u brojevima.

foto: wikipedia.org

PRAVO NA IZBOR: Drugo pitanje – da li ćete uložiti isti trud da podignete neki proces sa 45 na 50 odsto, kao kad treba da podignete efikasnost sa 90 na 100 odsto? Drugi cilj je mnogo primamljivi jer deluje ostvarljivije, mada nije tako. Jedan od nauka koje saznajemo od Kanemana jeste da većinu naših odluka, posebno u poslu, donosimo kako bismo se osigurali od gubitka,pre nego da bismo ostvarili dobitak.

Sve to na kraju i te kako ima veze sa slavnom Čikaškom školom ekonomije, po kojoj će se ljudi na tržištu uvek ponašati najracionalnije i u skladu sa svojim potrebama. No, apsolutno pravo na izbor, koje je u temelju liberalnih društava i koje je na kraju krajeva, tokom nedavne ekonomske krize uništilo milione na otvorenom, neregulisanom tržištu, zahteva da iznova bude razmotreno u svojim temeljnim vrednostima. Jer ljudi će se u neregulisanim uslovima opredeliti za najracionalniji izbor – za ekspertska mišljenja koja nisu uvek u njihovom interesu.

„U svakodnevnom govoru ljude nazivamo razumnim ako je moguće komunicirati sa njima, ako su njihova uverenja uglavnom bliska stvarnosti i ako su njihova nastojanja u skladu sa njihovim interesovanjima i vrednostima“, kaže Kaneman. Objašnjavajući da iako ljudi nisu iracionalni, često su im potrebna stručna mišljenja, te da treba ojačati institucionalni i državni okvir u kojima ljudi donose odluke, posebno one na tržištu, a ne prepuštati da mišljenja oblikuju isključivo agenti koji na tržištu posluju i prodaju mišljenja. „Racionalni ljudi treba da budu slobodni i da budu odgovorni da brinu o sebi“, slaže se Kaneman, ali dodaje i da „ljudima takođe treba zaštita od drugih koji namerno eksploatišu njihove slabosti.“