Kako film opisuje novinarstvo

Novinarstvo i film je monografija u kojoj su Sanja Domazet i Maja Vukadinović na primeru deset važnih filmskih naslova prikazale, pojednostavljeno rečeno, kako film opisuje novinarstvo. Poduhvat je grandiozan tim pre što su novinarstvo i film dva osnovna stuba tzv. demokratskih sloboda savremene civilizacije u sociološkom, fenomenološkom i komunikološkom smislu.

Ovu veliku temu autorke su prikazale artefaktima njihovog pojedinačnog i umreženog delovanja, a nizom zanimljivih i korisnih detalja o filmovima i medijima učinile su je prijemčivom za svakog. Monografiju Novinarstvo i film objavio je “Službeni glasnik”.
Želeći da čitaocu prikažu novinarstvo iz najrazličitijih uglova, autorke su izabrale sledećih 10 filmova međusobno raznorodnih po temama i vremenu nastanka, ali snimljenih po najvišim standardima filmske umetnosti:

“Film o magnatima štampe, prema mnogim kritičarima, najbolji film u istoriji kinematografije ‒ Građanin Kejn Orsona Velsa, zatim tri filma o istraživačkom novinarstvu, gde su novinarska istraživanja dovela do smene predsednika (Svi predsednikovi ljudi Alana Pakule), velikih potresa i gubitka pozicija u katoličkoj crkvi (Pod lupom Toma Makartija), te u kojem je rad ženskog istraživačkog tima doveo do hapšenja poznatog filmskog producenta Vajnstina (Ona je rekla Marije Šreder). Analiziran je i film koji opisuje život Veronike Gerin (režija Džoel Šumaher, glavna uloga Kejt Blanšet), novinarke koju su ubili predstavnici narko-kartela, o kojima je pisala istraživacke tekstove. Takođe, analiziran je i film o čuvenom novinaru, ratnom reporteru Džonu Ridu, Crveni Vorena Bitija, odakle će čitaoci saznati kako je u Holivudu primljen film o levičarskim idejama i trenutku kada se jedini put čula Internacionala u momentu kada je Voren Biti dobijao Oskara za najbolji film, snimljen 1981. godine. Predmet analize bio je i film o modnom novinarstvu, veoma popularan među mladom publikom, Đavo nosi Pradu, inspirisan urednicom Anom Vintur i časopisom Vog, sa maestralnom Meril Strip u glavnoj ulozi. Taj film otkriva drugu, manje glamuroznu stranu modnog novinarstva i rad redakcija koje uređuju vodeće modne magazine. Film Džeki odabran je jer je sačinjen od četiri intervjua, a čitaoci će moći da saznaju sve što se događalo u prvih nedelju dana po ubistvu Džona Kenedija u Beloj kući. O počecima tabloidnog novinarstva, slavnim ličnostima i nastanku paparaca govori analizirani italijanski film Sladak život Federika Felinija, a o prvom non-fiction romanu u istoriji novinarstva i istraživačkom radu novinara i književnika Trumana Kapotija u analizi filma Kapoti Beneta Milera.”

GRAĐANIN KEJN

Scenario filma Građanin Kejn je biografija najmoćnijeg američkog gospodara štampe Vilijama Randolfa Hersta. Autorke posebno ističu način kako je Vels opisao Kejnovu želju za vladanjem za političkom moći i sticanjem još više uticaja: “Nizom scena u kojima se pojavljuje aplauz – zvuk koji u Holivudu i na političkim scenama širom sveta izaziva zavisnost nalik na heroinsku. Takođe, šum, kakofonija zvukova, zagađenje bukom, nešto je što Orson Vels takođe koristi u ovom filmskom ostvarenju”, i objašnjavaju da je tome Vels dodao i overleping montažu zvuka, u kojoj – kao i u stvarnosti – ljudi ne govore jedan posle drugoga, nego praktično svi uglas, tako da se deo rečenoga ne čuje.

U trenutku kada je prikazan (1941), Građanin Kejn bio je bar dve decenije ispred svog vremena. Kod kritike je imao velikog uspeha, na blagajnama je uspeh bio daleko manji. Sanja Domazet i Maja Vukadinović navode da “neuspeh na blagajnama nije bio usled eksperimentalnosti, toliko prisutne u filmu, već aure straha koja je zavladala u Holivudu, a koju su diktirali napisi u Herstovim novinama”. Objašnjavaju da je Herst još bio aktivan, a njegovi vazali pokušali su da osujete ono što su s pravom smatrali nimalo laskavom slikom svog gospodara. Mada nisu uspeli da spreče prikazivanje filma, negativan publicitet je veoma otežao Kejnu otkup i reklamiranje. Van Njujorka, film je imao loš prijem i povučen je iz bioskopa. Sredinom pedesetih godina, počeo je da se prikazuje u okviru umetničkih programa i da stiče veliki ugled kod rafiniranije publike.

“Zatim je Građanin Kejn na pet uzastopnih međunarodnih glasanja (1958, 1962, 1972, 1982) proglašen za najbolji film svih vremena. U anketi poznatih reditelja godine 1992, Građanin Kejn se našao na vrhu, na svim fakultetima gde se proučavaju filmska umetnost i mediji ovaj film je obavezno poglavlje, a često se navodi i kao najbolji film svih vremena.”

SLADAK ŽIVOT

Termin “paparaci” uveo je Federiko Felini 1958. u filmu Sladak život, koji je prikazan 1960. godine.

Sladak život jedno je od najblistavijih ostvarenja iz bogatog filmskog opusa ovog reditelja. Autorke u monografiji citiraju filmskog kritičara Tulija Kecika ilustrujući okolnosti u kojima je došlo do nastanka filma. “Felini je iznenada zapao u loše raspoloženje, koje je opisao recima: ‘Osećam se kao da je neko ugasio svetlo’. Osećao je teskobu, nesanicu, vrtoglavicu, pa je potražio pomoć psihijatra. Kasnije je isticao da su mu manje pomogle seanse, a više jedna usamljena, lepa žena, koju je sreo u cvetnoj haljini, u vedro jutro. Pod tim utiskom, 1960. godine snimio je Sladak život sa Marčelom Mastrojanijem i Anitom Ekberg u glavnim ulogama – film je doživeo veliki uspeh, ali je prethodno uzburkao duhove. Publika je najpre zviždala i uzvikivala ‘Sramota!’, a zatim su crkveni oci tražili zabranu uz objašnjenje kako nije potrebno videti svinjarije da bi se osudile. Posle rasprava kritičara i novinara, publika je pohrlila u bioskope, a izrazi “dolčevita” i “paparaco” (po nasrtljivom novinaru) sve više su se pominjali. Dok nije stigla nagrada Zlatna palma iz Kana, na jednoj crkvi stajao je natpis: “Molimo se za dušu poznatog grešnika Federika Felinija”.

Sanja Domazet i Maja Vukadinović podsećaju da “danas Sladak život prepoznajemo kao klasik žurnalističkog filmskog žanra. Lik Džo Paparaco je foto-reporter koji provodi dane fotografišući poznate ličnosti u Via Veneto i drugim mondenskim lokacijama u Rimu. Lik Džoa je zasnovan na stvarnoj osobi; pravo ime mu je Tacio Secearoli. Sladak život postao je klasik kada je u britanskom ‘Gardijanu’ izašao tekst povodom pedeset godina filma, u kojem je prikazana opsednutost slavnim ličnostima, seksom i sklonost ka hedonizmu, koji su suština moderne kulture ovog doba. Kako su savremeni mediji postali zahtevniji, broj paparaca je porastao da bi mogao da ispuni funkciju koju je publika tražila – što više tabloidnih priča iz privatnog života slavnih ličnosti. U drugoj polovini XX veka kapitalističko društvo je prepoznalo opsesiju publike kulturom slavnih koja je bila u porastu. Pre Vorhola i pre Felinija, kultura slavnih na filmu nije bila česta tema iako je uvek u medijima bilo rubrika o slavnim ličnostima iz javnog života. Danas, međutim, slavne ličnosti predstavljaju najupečatljivije ambleme savremene medijske kulture”.

Felini kao da poručuje, kažu autorke, da paparaci i zvezde, uronjeni u žudnju za slatkim životom, opsednuti iluzijom, upravo uleću u “beskrajnu lakoću (ne) postojanja”. “Sladak život ostaje u istoriji kinematografije genijalno delo o novinaru koji traga za skandalima ne bi li ispunio svoju rubriku, a opkoljen je banalizacijom i komercijalizacijom svega, posmatra kako vesti, ljudi, tela, duše, postaju roba, kako vera takođe doživljava komercijalizaciju i kako društvo snažno korača ka dekadentnom potrošačkom modelu. Film Sladak život gorka je satira o raspadu društvenih vrednosti koji se decenijama događa u svim društvenim sferama, pa i u novinarstvu.”

SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI

Slučaj “Votergejt” predstavlja trenutak kada je poverenje u štampu nadmašilo poverenje u vladu. Bob Vudvord i Karl Milton Bernstin o ovom slučaju su napisali knjigu Svi predsednikovi ljudi, a Alan Pakula je po istoimenom scenariju Vilijema Goldmana snimio film u kojem su glavne uloge odigrali Robert Redford i Dastin Hofman. Film je dobio četiri Oskara. “Ovo je možda i najpopularniji od svih filmova koji su se bavili novinarstvom i novinarima – afera koju su razotkrili srušila je predsednika, jedini put u istoriji SAD”, ocenjuju Sanja Domazet i Maja Vukadinović.

Kuriozitet je, kažu, da je Robert Redford kontaktirao sa novinarima “Vašington posta” Vudvorda i Bernstina tokom oktobra 1972, još dok su događaji u vezi sa “Votergejtom” bili u toku.

“Redford je bio iznimno zainteresovan za proces nastanka knjige i sugerisao je autorima način dramaturškog komponovanja obimne građe do koje su došli. Redford je, budući da je već igrao u nizu filmova sa izvanrednim scenarističkim rešenjima, sugerisao dvojici novinara kako da na najzanimljiviji način ispričaju priču, izlažući građu postupno, u skladu s proceduralnim i hronološkim događajima, ali tako da se sačuva dramatičnost detektivske priče. Vudvord i Bernstin odlučili su da usvoje njegove predloge u vezi s načinom komponovanja knjige. Kasnije je Vudvord istakao da je Redford još u tom prvom telefonskom pozivu imao gotovu knjigu u glavi.”

Redford je kupio prava za film, a studio “Vorner Braders” je insistirao da on i glumi, a onda je postalo jasno da i druga rola mora pripasti filmskoj zvezdi. Studio je to izričito zahtevao smatrajući da će se u filmu tako osetiti sinergija glumačkih energija i doneta je odluka da Bernstina glumi Dastin Hofman.

Dok su se pripremali za film, piše u monografiji, “Dastin je bio blizak s Bernstinom, dok je Vudvord bio manje govorljiv. Ekstrovertni Bernstin pozvao je Hofmana na večeru u čast jevrejskog praznika Pasha i tom prilikom mu je zbog dodatne autentičnosti u filmu poklonio svoj ručni sat. Predmeti iz stvarnog života doprinose ubedljivosti filmskog narativa. Takođe, Alan Pakula je angažovao stvarnog junaka, radnika obezbeđenja Frenka Vilsa, koji je otkrio provalu u zgradi Nacionalnog odbora Demokratske stranke, da glumi – sebe”.

I ovo nije bilo sve. “Producenti su išli do krajnjih granica da bi film bio potpuno uverljiv. ‘Vašington post’ nije dozvolio da se snima u redakciji i producenti filma su izgradili redakciju u studiju u Berbanku. Ovo je koštalo 450.000 dolara. Scenograf Džordž Dženkins danima je radio u redakciji ‘Vašington posta’ slikajući, mereći prostor, crtajući, zapisujući različite podatke i detalje o tome koje su kompanije proizvele nameštaj, različite aparate, mašine, telefone, telefakse, teleprintere. Dženkins je čak fotografisao i cigle u zgradi. Za izgradnju redakcije scenografi su nabavili iste telefonske imenike, a zatim su kupili 150 stolova od istog dobavljača od koga ih je i redakcija naručila. Tražili su od novinara iz ‘Vašington posta’ da im pošalju kutije, fascikle, olovke, čak i otpatke sa stolova, što je težilo više od jedne tone, i sve to da bi redakcija u filmu izgledala isto kao ‘Postova’ originalna – naravno, podjednako i autentična i neuredna. Sve to je napravljeno na 33.000 kvadratnih metara. Novinari ‘Vašington posta’ bili su zapanjeni kada su videli tačnu rekonstrukciju sopstvene redakcije.”

Bili su ovo samo primeri koji ukazuju kako se o važnoj društvenoj, sociološkoj, kulturnoj i medijskoj temi piše zanimljivo i za svakog.