Kada se sunce pretvori u krst

Ne znam tačno gde je Konstantin, sin Konstancija, koga tada još niko nije nazivao Velikim, proslavio Novu godinu, koja bi po našem računanju bila 310. posle Hrista. Za njega je to bila 1063. godina a. u. c. – ad urbe condita, to jest od osnivanja grada. Verovatno je slavio u Treverisu, danas Triru, jednom od četiri glavna grada tadašnje imperije. O tom novogodišnjem banketu ništa precizno nisu zapisali ni njegov zvanični biograf Evzebije Cesarejski, koga rado nazivam „njegovim Dedijerom“, ni učitelj njegove dece Laktancije, takođe hroničar onog vremena. Međutim, možemo biti sigurni da se u novogodišnjoj noći ponašao kao što su to najotmenije ličnosti Rimskog carstva u ono vreme činile, znači, zakazao je svečanu večeru u krugu porodice i prijatelja, a što je u njegovom slučaju značilo sa dvorjanima, jer je već nosio carsku titulu, mada ne jedini u imperiji i okružen ne samo spoljnjim neprijateljima svoje zemlje nego još i više intrigama zbog problematične legitimnosti njegove funkcije.

Rimljani su toga časa kalendar poznavali već gotovo hiljadu godina. Najstariji, koji se pripisivao osnivačima grada Romulu i Remu, imao je samo deset meseci, a počinjao je 1. martom. Mesec mart je bio posvećen bogu rata, Marsu, a to je pre svega značilo da je vreme opet pogodno za bojne pohode.

Svi stari kalendari, bilo da su vezani za sunčeve ili mesečeve mene, određivani su radi lakšeg raspoređivanja poljoprivrednih radova i ratova u toku godine, tek u drugom redu radi praznika. U svim društvima rukovanje kalendarom bilo je u rukama najvišeg sveštenstva, koje je i zahvaljujući tome imalo veliku moć. Najprecizniji su bili stari Egipćani, Rimljani su mnogo toga naučili od njih.

Latinska reč calendarium otprilike je značila „spisak dugova“, jer su se prvog svakog meseca morale platiti kamate.

U starom, desetomesečnom rimskom kalendaru zimski meseci nisu postojali, jer se za vreme zime ništa bitno nije događalo, niti je bilo posla u poljoprivredi, niti je bilo zgodno da se vodi rat, samo što to, nažalost, nije odgovaralo godišnjim dobima i menama meseca ili sunca. Zbog toga su 156. godine pre nove ere uvedeni januar i februar, a početak godine je sa 1. marta premešten na 1. januar, otprilike u vreme najkraćeg dana, najduže noći, kada će, mislilo se, na vreme posejano seme proklijati ispod snega, a to je dobar početak, zar ne?

Tog 1. januara 310. godine je u imperiji opet vladao popriličan haos, iako je Dioklecijan pre toga za neko vreme uspostavio red.

KOLEKTIVNO RUKOVODSTVO: Pola stoleća – od 235. do 284 – vladaju takozvani vojnički carevi. Vojska više ne priznaje Senat grada Rima, vojskovođe biraju cara među sobom. Za tih pedeset godina izređalo se 48 careva, većina nije sastavila ni godinu dana na vlasti, a ubili bi ih oni isti generali koji su ih izabrali. Lako je zamisliti kako se to odražavalo na nestabilnost Rimske imperije, pogotovu na njenim rubovima. Dioklecijan je uspeo da uvede red, iako je na isti način izabran 17. novembra 284. Na osnovu mnogih indicija uveren sam da je rođen u Diokleji, znači, pored današnje Podgorice, a ne u Splitu, gde je nesumnjivo umro. On je pre toga kao jedan od komandanata legija pet puta učestvovao na izborima cara, pa je veoma dobro znao kako se to radi. U pravi čas je ubio svog glavnog protivkandidata, Arija Apera, i uspeo da se o tome isplete legenda.

Zaveo je način vladavine, koju je nazivao tetrarhijom. Smatrao je da car mora da bude „besmrtan i sveprisutan“, a pošto je to nemoguće, uveo je sistem koji bismo mogli da nazovemo kolektivnim rukovodstvom. Vrhovna vlast se sastojala od dva avgusta, od kojih je jedan bio zadužen za istočni, drugi za zapadni deo carstva. On je uzeo istočni deo, a zapadni dao svom drugu po oružju Maksimijanu, rođenom u Sremskoj Mitrovici – Sirmiumu. Istok i Zapad je opet podelio napola i za zamenike jedne polovine sa titulom cezara za sebe uzeo Galerija, rodom verovatno iz Sardike (Sofije), a Maksimijanu poslao Konstancija iz Naisusa (Niša).

Važno je zapaziti da su svi bili Iliri, nijedan od njih nije imao adresu u gradu Rimu. Umesto Rima sada su postojale četiri prestonice, Dioklecijan je uzeo Nikomediju u Maloj Aziji, Galerija postavio u Sirmium (Sremsku Mitrovicu), Maksimijana u Mediolanum (Milano), a Konstacija poslao u Treveris (današnji Trir).

Avgusti i cezari su imali široka, danas bismo rekli autonomna ovlašćenja u svojim delovima carstva, ali donosili su se i edikti – zakoni – koji su važili za celu imperiju, a potpisala bi ih sva četvorica. Iako nije tako bilo predviđeno, vrhovni vladar Dioklecijan je ipak bio najenergičniji i najbolji državnik među njima.

Ideja je bila da posle 20 godina vladavine avgusti podnesu ostavku, cezari postanu avgusti, a biraju se novi cezari. Tako bi se vladari smenjivali po nekakvom sistemu rotacije.

Lepo je zvučalo, ali, nažalost, nije uspelo. Dioklecijan i Maksimijan su se 1. maja 305. godine svečano odrekli prestola, kao što su unapred obećali, na njihovo mesto su ustoličeni Galerije, u međuvremenu Dioklecijanov zet, na istoku, i Konstancije na zapadu. Pre toga je Konstancije morao da se odrekne svoje ljubavi, tabularije – krčmarice – iz Niša, Jelene, (docnije svete Jelene, majke Konstantinove) i da se oženi sa Maksimijanovom poćerkom Teodorom. Tako je na neki način ipak uveden i nekakav dinastičko-naslednički princip. Cezari su postali Severije na zapadu, a Maksimin Daja na istoku. Dioklecijan se povukao u svoju za penzionerske dane sagrađenu palatu u Splitu.

Na tome nije ostalo. Konstancije je umro 306. u rimskoj bazi u Britaniji, Eborakumu (današnjem Jorku). Njegov vanbračni sin Konstantin, koji je ranije služio pod Galerijem, bio je s njim. Možda su i zbog toga legije stacionirane na zapadu Evrope za avgusta mimo reda proglasili baš njega. Stari Galerije, formalno posle Konstancijeve smrti jedini avgust, nevoljko je priznao tu činjenicu, a zasad još skromni Konstantin se zadovoljio titulom cezara. Severije gine 207. u borbi protiv sopstvenih pretorijanaca. Maksimijan pokušava da se vrati na carski položaj i za cezara postavlja svog sina Maksimina. U trenutku kad Konstantin proslavlja Novu godinu pre 1700 godina, sedmorica se u imperiji nazivaju carevima i vladaju različitim delovima ogromne zemlje.

Carevi mole Dioklecijana, koji nosi titulu „otac careva“, da se sastane sa svima njima i zavede red. I zaista, 308. godine u Karnuntumu – rimskoj bazi udaljenoj oko 40 kilometara od današnjeg Beča – dolazi do skupa na kome Dioklecijan presuđuje i ponovo uspostavlja tetrarhiju, ali ga posle razlaza niko nije poslušao.

Da bi međusobne peripetije, da ne kažemo intrige, bile kompletne, Konstantin se iz dinastičkih razloga odriče svoje dugogodišnje ljubavnice Minervine, sa kojom ima sina Krispa, i ženi najmlađom Maksimijanovom kćerkom Faustom, zapravo sestrom svoje maćehe. Na proslavi Nove godine 310. se petogodišnji Krisp verovatno igra u tatinoj palati, Fausta se miri sa činjenicom da ovde postoji jedan najstariji, vanbračni sin, jer je i njen muž bio najstariji, a vanbračni sin svoga oca. Svejedno – ili utoliko pre – rodiće šestoro dece, tri sina i dve kćerke. Već se sada postavlja pitanje ko će naslediti oca?

OD JAJA DO JABUKE: Jesam li zakomplikovao situaciju? Nisam ja, nego istorija. Da se donekle snađem bilo mi je potrebno četrdeset godina i da pročitam sigurno više od stotinu knjiga, pa da sve to pokušam da sažmem na oko 900 stranica u tri romana Dioklecijan, Konstantin i Julijan.

Ne znam šta su mogli da večeraju te novogodišnje noći, ali sačuvano je dosta „kuvara“ – knjiga sa receptima – iz onog doba. Jedan od najpoznatijih bio je De re coquinaria, izvesnog Marka Gavija Apicija, koga citira i Plinije. Gospoda su ležala za stolovima na posebnim sofama uvijeni u svečane, komplikovane toge – Konstantin u purpurnu, ostali verovatno u bele – leva ruka je morala da bude oslonjena na naslon, ali dame, ukoliko bi prisustvovale, sedele su čedno na stolicama. Pošto je onima na sofama slobodna ostala samo desna ruka, sva su jela stizala isecana na zalogaje ili su ih robovi seckali na sitno na licu mesta. Glavno pečenje moralo je da bude nešto egzotično i retko, na primer, labud, flamingo ili čak papagaj, makar ukus i ne bio najbolji, ali danas bi nam više prijalo jareće pečenje, koje je takođe često bilo na jelovniku bogatih. Koristili su brojne začine, često med i biber zajedno, tako da se dobijao ukus donekle sličan jelima na „slatko-kiseli“ način, koja danas poznajemo iz kineskih restorana. Predjelo je bivalo na bazi sira i jaja, a desert se uvek sastojao od voća, ali bilo je i kolača sličnih današnjim tortama. Vino se mešalo sa vodom, ali pilo u velikim količinama. Poslovica da se nešto uradilo od početka do kraja glasila je „od jaja do jabuke“.

Uz gozbe je svirala muzika, nastupali bi glumci, recitatori, igrači, izvodio se i trbušni ples.

Konstantin je te 310. godine, po mom mišljenju, bio zreo čovek od 36 godina, ali njegov datum rođenja nije zvanično potvrđen, istoričari se kolebaju između 274. godine – ja polazim od tog datuma – pa sve do 288. Ubeđen sam da je on lično doprinosio toj zabuni, jer je kasnije želeo da važi za mlađeg, nego što je stvarno bio.

Dok je Konstantin slavio Novu godinu veselo, verovatno mnogo manje zadovoljan je u Sirmiumu za počasnom trpezom mogao da sedi Galerije. On je celog života važio za velikog gurmana, bio je isuviše debeo, a relativno niskog rasta, ali poslednjih godina života mučili su ga bolovi u stomaku, koji će ga najzad i ubiti – verovatno rak.

ROMAN I ISTROIJA: Što se tiče datuma i toka glavnih događaja, relativno je lako pisati istorijske romane, mnogo je teže, odgovornije, ali takođe i zabavnije pitati se ne samo šta su glavni junaci radili i uradili, nego šta su mislili i osećali. Pisci, koji su bili njihovi savremenici, nude nam važna svedočanstva, ali moramo ih primati sa rezervom i pre svega se pitati kakav je bio njihov lični odnos prema junacima čiji život opisuju.

Za Dioklecijana je najzanimljiviji Laktancije sa svojom knjigom De mortibus persecutorom (O načinu smrti ubica). On je bio bibliotekar na Dioklecijanovom dvoru, hrišćanin, pa je zbog toga mrzeo Dioklecijana i Galerija kao poslednje velike progonitelje hrišćanstva. Konstantinov biograf Euzebije Cesarejski, hrišćanski biskup, u svojoj knjizi Vita Constantini (Konstantinov život) o svom caru govori sa najvećim poštovanjem, čak i ljubavlju, a slično i Amijan o Julijanu, čiji je bio oficir. (Ammianus Marcellinus, Res gestae divi Augusti) (Dela božanstvenog Avgusta).

Ali šta da radi romanopisac ako činjenice govore da je sveti Konstantin naredio da se ubiju njegova žena Fausta, majka petoro njegove dece, i njegov prvorođeni, vanbračni sin, Krisp, koga je pre toga imenovao za vrhovnog komandanta carske mornarice? Zbog tih nerazumnih zločina Konstantin, svetac pravoslavne crkve, uprkos svih neospornih zasluga za hrišćanstvo, nije svetac i za rimokatoličke crkvu, dok je njegova majka Jelena, iako ga je rodila vanbračno, svetiteljka obe velike hrišćanske religije. U romanima sam morao da nađem uzroke na osnovu indicija.

Svoje lutanje kako šta da objasnim navešću i na primeru odnosa između Dioklecijana i Konstantina.

Neke činjenice: car Klaudije je u teškom boju pobedio Gote 269. godine. Dioklecijan, koji se tada još zvao Diokles, bio je visoki oficir u njegovom štabu. Posle pobede odmarali su se u današnjoj Niškoj Banji. U to vreme je Jelena – docnije majka Konstantina – dete iz stare ugostiteljske porodice, imala svoju gostionicu u Nišu. Imala je nekih dvadeset godina, Dioklecijan trideset i nekoliko. Dokaza nema da su se poznavali, ali po logici nije moguće da nisu. Posle će Diokles još neko vreme ostati u tom garnizonu kao komandant i neka vrsta načelnika okruga. Tu je živeo i Konstancije – Constantius Chlorus – ja ću ga nazvati „bledolikim“. Konstantin Veliki biće sin Jelene i Konstancija. Ovde prestaju istorijske činjenice, počinje roman… Kolebao sam se da li da napišem da je Konstantin zapravo Dioklecijanov sin. Došao sam do zaključka da bi to već bilo preterivanje. Izmislio sam kratku, burnu ljubavnu priču između Jelene i Dioklesa i ostavio mogućnost da mnogo kasnije kao car, Dioklecijan o sinu svog prijatelja i člana tetrarhije, Konstancija, misli: to je mogao biti moj sin. Dioklecijan nije imao sina, samo jednu kćerku. Moja priča ničim se ne može dokazati, ali ne može ni da se opovrgne, a čini mi se lepom.

Takvih problema sa činjenicama i nalaženja rešenja po sopstvenoj meri ima tušta i tma. Konstantin će biti oficir garde u Dioklecijanovoj pratnji i prisutan nekim sudbonosnim događajima, kao što je požar u palati u Nikomediji, kad je car mogao da pogine, posle se govorilo da su ga podmetnuli hrišćani, a svakako je upravo taj događaj bio povod za njihovo poslednje veliko proganjanje. Gde je te noći bio Konstantin? To ne znamo. Ne znamo tačno ni šta je bio uzrok požara. Sam Konstantin će posle neodređeno reći svom biografu Euzebiju da je udario grom. Švajcarski istoričar Jakob Burkhart dokazuje da su hrišćani bili u palati, a da će koju deceniju kasnije uz pomoć Konstantina doći na vlast. Oto Bihalji-Merin me upozorio na sličnost požara u carskoj palati u Nikomediji sa paljevinom rajhstaga u Berlinu 1933, koji su zapalili sami nacisti da bi rekli da su palikuće komunisti, što je bio izgovor za početak obračuna sa njima. Iz svega toga sam morao da ispredem deo romana.

U ZNAKU KRSTA: A kako da tretiram legende? Jednu od najvažnijih bitaka u svom životu Konstantin je vodio 28. oktobra 312. godine kod Mulvijevog mosta osvajajući grad Rim. Predanje kaže da je svojim legijama podelio stegove sa hrišćanskim simbolom, da se sunce pretvorilo u krst i da je pobedio u tom znaku. O tome pišu i Laktancije i Euzebije. Morao sam da to uklopim u svoje realističko pripovedanje uz pomoć haldejskih metrologa i Konstantinovih agenata na obe strane fronta.

Godinu dana posle te bitke Konstantin će doneti Milanski edikt. Godine 2013. taj događaj će se širom hrišćanskog sveta, pa tako i kod nas u Nišu, proslaviti kao početak vladavine hrišćanstva svetom. To, doduše, nije sasvim tačno, Milanski edikt tek priznaje ravnopravnost hrišćanstva sa ostalim, mnogobrojnim religijama širom Rimskog carstva, ali je nesumnjivo prekid svakog progona. Konstantin je sebe smatrao pontifeksom maksimumom – vrhunskim sveštenikom – svih veroispovesti, pa će kao takav on, a ne hrišćanski episkopi, sazvati Prvi vaseljenski sabor.

Konstantin se za neke sukobe unutar hrišćanske crkve zainteresovao iz dinastičkih razloga. Arije je propovedao da je Sin Očevo stvorenje, da nisu „istog bića“, da je bilo vremena kada je Otac postojao, a Sin još nije, a sve se svodilo na poricanje Svetog trojstva, jer po tom učenju postoji samo jedan jedini Bog, a Isus Hristos nije Bog, nego njegovo naročito istaknuto i drago stvorenje. Ta je ideja odgovarala Konstantinu, koji još nije doneo odluku o svom nasleđu. Ali pošto to nije bio stav većine hrišćanskih episkopa, morao je naći neki kompromis.

PRVI VASELJENSKI SABOR: Prvi vaseljenski sabor sastao se 20. maja 325. godine u Nikeji. Prvom zasedanju predsedavao je Konstantin. On je sad sam i to čvrsto vladao celom imperijom, smetale su mu verske razmirice, mnoštvo bogova i boginja, u hrišćanstvu je video mogućnost povezivanja svih delova ogromne države.

Na saboru nije sve išlo po planu. Episkop rimski Silvestar nije došao, a njega su smatrali naročito važnim, mada još nije bio papa u današnjem smislu. To je činjenica uprkos suprotnih legendi. Konstantin je naglasio da je on lično „episkop za sve one koji su izvan crkve“ – episkopus ton eskos, to jest onih koji nisu hrišćani. Teološka diskusija oko dva pojma – homousios, tj. „isti“, ili homoisios, što bi se moglo prevesti sa „jednobitni“ – pretio je da hrišćanstvo podeli u dva tabora. Konstantin je presekao i izdiktirao formulu, koja mu je odgovarala i naterala veliku većinu da je potpiše. U romanu on kaže, što bez dokaza verujem da je mislio:

„Kad se o nečem diskutuje tako široko, to više nije teologija, nego politika!“

Na rubu sabora bilo je brojnih svađa, čak i čudnih smrti (trovanjem?). Koliko su sukobi bili žestoki svedoči i da je episkop patarski Nikola – Sveti Nikola, koji je jedna od najčešćih slava U Srba – ošamario Arija, sa kojim se nije slagao, tako da je zbog nepriličnog ponašanja udaljen sa skupa. Zar to ne podseća na događaje u raznim evropskim parlamentima, u poslednje vreme takođe i u našoj Skupštini?

CARSKA PRESTONICA NA SAVI: Predsednik Srbije, Boris Tadić, pre desetak dana je u Sremskoj Mitrovici prisustvovao otvaranju „vizitorskog centra“, natkrivenog „antičkog lokaliteta“ od 2680 kvadratnih metara i tim povodom rekao da je i to dokaz da je Srbija „deo Evrope duže od 1700 godina“. To je lepo. O Srbiji i Srbima tada, doduše, još nije bilo ni pomena, kako se koja rimska provincija u kom istorijskom trenutku zvala, druga je priča, tada je baš bila Mezija, ali činjenica je da je Sirmium na Savi bio jedna od četiri prestonice Rimskog carstva, koje se prostiralo od britanskih ostrva do Persije i od gornjeg toka Rajne do katarakta Nila, sa Sredozemnim morem kao „svojim jezerom“ – mare nostrum – teritorije znatno veće od današnje Evropske zajednice. Da, lepo je i dobro što se ostaci carske palate sada mogu videti i posetiti i kad pada kiša i iskreno se nadam da će privući mnoge turiste, koji će, kako se već sada predlaže, „poći putevima rimskih imperatora“, ali mene ne zadovoljava golo kamenje, koje označava temelje zgrade u kojoj se živelo, rađalo, vladalo, ubijalo, jelo i pilo, volelo i mrzelo. Ja sam pokušao da o tome ponešto ispričam jezikom svojih savremenika. Na devet stotina stranica mog troknjižja o rimskim carevima Dioklecijanu, Konstantinu i Julijanu, Sirmium i šta se sve zbilo u njegovoj carskoj palati, pominje se i opisuje na preko sedamdeset mesta.

U svom specijalnom dodatku „Imperatori u Srbiji“ „Večernje novosti“ su 28. aprila 2008. objavile kratke podatke o 18 rimskih careva rođenih na tlu današnje Srbije (uglavnom, mada ne u svim detaljima, tačno). Ja bih tom spisku dodao još dvojicu, Dioklecijana, rođenog verovatno kraj Podgorice, i Julijana, koji, doduše, nije rođen na tlu naše zemlje, ali je sin moćnog cara rođenog baš u Sirmiumu.

ILIRI: O većini njih, o Aurelijanu, Probu, Klaudiju Gotiku, Maksimijanu, Konstanciju „bledolikom“, Liciniju, Flaviju Severu, Maksiminu Daji, Konstantinu Velikom, Konstanciju II, Vetraniju i Jovijanu – a takođe i mnogim drugim, koji „nisu odavde“, ali se javljaju u to vreme – pisao sam u pomenutim romanima. Rekosmo, Srbi nisu mogli biti, a šta su bili? Bili su Iliri. Ali šta su Iliri? U toku jedne lepe, javne diskusije u Beču, profesor poreklom sa Kosova, Skender Gaši, rekao je da su Albanci potomci Ilira. Odgovorih mu da je to logično kao kad bi neko danas u Egiptu tvrdio da je predsednik Mubarak potomak Kleopatre ili Ramzesa II. Diskutovati se, naravno, može o svemu, a Iliri su prilično tajanstven narod. Prvi put se u grčkim izvorima pominju u petom veku pre Hrista. Ne bih se usudio da diskutujem o malobrojnim izvorima koji govore o ilirskom jeziku, činjenica je da su oni Iliri, koji su igrali ulogu u političkom i privrednom životu Rimskog carstva, pa tako i svi carevi, o kojima je reč kao o „našima“, javno govorili i pisali latinski, obrazovaniji među njima i grčki, službene jezike društva u kome su živeli i delovali.

Opasan je i klizav puteljak na koji se usuđuje da krene pisac istorijskih romana. Da ne bih zbunjivao čitaoce slobodom, koju sam sebi uzimao kao beletrista, u sva tri moja romana s vremena na vreme prekidam tok priče i kurzivom dajem obaveštenja o činjenicama, ukoliko su nam poznate, o izvorima koje sam koristio, o datumu kada se šta zbilo. Nadam se da je rezultat četrdesetogodišnjeg rada kompendijum za upoznavanje lokaliteta sa tragovima rimskih careva na tlu Srbije. Dioklecijan je bio poslednji koji je mačem i ognjem proganjao Hrišćane, Konstantin Veliki je hrišćanstvo podigao prvo na nivo ravnopravne, a zatim vodeće religije Rimskog carstva, Julijan je još jedanput bezuspešno pokušao da zaustavi neumitni tok istorije. Sedam decenija njihove vladavine je veoma kratak period istorije, ali bitan za čovečanstvo, koje je tada svojim značajnim delom krenulo putem hrišćanstva.