Judin kod

Početkom prošle godine, milioni ljudi su gledali film Mela Gibsona Pasija, a potom se pojavio i roman Dena Brauna Da Vinčijev kod. Uz neverovatan tiraž ove knjige, kontraverze o njenom sadržaju su se završile pomalo borhesovski – objavljivanjem kontraromana na istu temu. U toj klimi razotkrivanja biblijskih istina, prošlog meseca se došlo i do senzacionalne objave o otkriću Jevanđelja po Judi. Posle vesti da je u srednjem Egiptu pronađen kodeks sa tri apokrifna teksta među kojima je i Jevanđelje po Judi, kao i da se ono trenutno prevodi sa koptskog jezika na Univerzitetu u Ženevi, podigla se lavina u medijima, ali je mnogo toga ostalo nejasno. Kakvo je to jevanđelje i da li ga je stvarno napisao Juda Iskariotski? U naše doba, kada svaki zločinac uvek ima veći broj mogućnosti da ispriča svoju priču, nije nemoguće zamisliti da je sličnu priliku iskoristio i stigmatizovani apostol koji je navodno izdao Isusa. Mada, zaista je teško poverovati da se neshvaćeni apostol Juda probijao uskim jerusalimskim ulicama kroz svetinu koja odlazi na suđenje pred palatu Pontija Pilata, da bi potom ušao u papirnicu i rekao „Dajte mi pergamenta za trideset srebrnjaka“, sve sa namerom da pre samoubistva trajno zabeleži svoju verziju događaja. Na stranu što te praznične subote ujutru, papirnice u Jerusalimu sigurno nisu bile otvorene. Da bi se otkriće i mesto Judinog jevanđelja među drugim biblijskim rukopisima shvatilo na pravi način, potrebno je bar donekle se upoznati sa zamršenom istorijom nastanka novozavetnih kanona, njihovim raznovrsnim prepisima i odnosom prema apokrifima.

APOSTOLI: Naziv za Sveto pismo, biblia, potiče iz grčkog jezika i znači „knjižice“, dok se sama Biblija može opisati kao zbirka spisa ili pak knjižica koje je crkva priznala za nadahnute Svetim duhom. Sa ljudskog, autorskog stanovišta, Biblija zapravo nije jedna knjiga, već biblioteka knjiga. Ta dela su nastajala tokom vekova, a pisali su ih brojni, različiti autori. Kao što se u jevrejskoj tradiciji Stari zavet može podeliti na Zakon (torah), Proroke (nebiim) i Spise (ketubim), hrišćani 27 knjiga Novog zaveta dele na istorijski, poučni i proročki deo. U istorijska dela spadaju četiri jevanđelja i Dijela apostolska, poučne knjige čini dvadeset jedna poslanica, a proročka je Otkrovenje Jovanovo. Veći deo ovih spisa nastao je u drugoj polovini I veka nove ere.

Biblista Vilfrid Harington u poznatoj knjizi Uvod u Bibliju navodi da su najstariji delovi Novog zaveta Pavlove poslanice koje su nastale između 51. i 64. godine kao pisma koja je apostol Pavle upućivao ranohrišćanskim zajednicama. Potom, između 64. i 65. godine nastaje Jevanđelje po Marku, najstarije kanonsko jevanđelje, dok se Jevanđelja po Mateju i Luki datiraju u period od 68. do 70. godine. Jevanđelje po Jovanu je nastalo znatno kasnije. „Manje-više sva hrišćanska jevanđelja su pseudoepigrafskog karaktera. To znači da se pripisuju jednom broju autora ili apostola, a da ih nisu nužno pisali ti apostoli“ u razgovoru za „Vreme“ objašnjava dr Milan Vukomanović, sociolog religije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. On kaže da su jevanđelja i nastajala kao određene kompilacije više segmenata koji su dolazili iz tradicije. Svaka ranohrišćanska zajednica se oslanjala na nekog apostola, tako da su redaktori koji su pripremali pojedina jevanđelja pripisivali autorstvo apostolima preko kojih je tradicija vodila do samog Isusa.

„Slično je i sa apokrifnim jevanđeljima, koja nisu ušla u kanon Novog zaveta„, kaže Vukomanović. „Zajednice koje su pisale i koristile taj dokument isto su imale razloga da posebno izdvoje nekog od apostola preko koga su izvlačili tu svoju tradiciju. Poenta je bila da se preko apostola potvrdi autentičnost predaje, unazad sve do Isusa. Tu imate najrazličitije apostole. Među njima bi bio i Juda Iskariotski kao jedan od Isusovih učenika kome se pripisuje taj apokrif. Kao i u drugim slučajevima, možemo biti sigurni da to nije jevanđelje koje je lično pisao Juda Iskariotski. To je neko jevanđelje iz II veka koje dolazi iz tradicije koja je bila posebno naklonjena ovom apostolu, a možda je tu prosto tražila prostor da neku predaju autorizuje, da joj prida značaj. Teško da bi iko želeo da se vezuje za takvu školu. Mislim da je ideja bila da se neka ezoterička tradicija pripiše Judi tako što bi se tu tražila neka alternativa.“

KODEKS: Kako najavljuje organizacija Mecenas, u čijem se posedu nalazi Judino jevanđelje, prevod se očekuje do kraja ove godine. Nema mnogo poznatih detalja o otkriću ovog apokrifa, ali se zna da je dokument pronađen u jednom kodeksu u srednjem Egiptu. U istom kodeksu su otkrivena još dva dokumenta: Petrovo pismo Filipu i Prva Jakovljeva apokalipsa. Irena Špadijer sa Filološkog fakulteta kaže za „Vreme“ da to nije neobično, pošto se stari rukopisi uglavnom nalaze u zbornicima. U srednjem veku su to bili definisani zbornici zatvorenog tipa, kakvi su jevanđelistari poput Miroslavljevog jevanđelja, ili zbornici otvorenog tipa, koje je sačinjavalo više različitih knjiga. U prehrišćanskom periodu dokumenti su bili u formi svitaka, da bi se kasnije počeli javljati u formi papirusnih kodeksa kakvi su 1945. godine otkriveni u Nag Hamadi gde je pronađeno mnogo apokrifnih rukopisa, poput Jevanđelja po Tomi, po Filipu i po Mariji.

Naglašavajući da je sličan slučaj bio sa spisima iz biblioteke u Nag Hamadi, Milan Vukomanović kaže da Judino jevanđelje nije bilo nepoznato od ranije, ali da njegov prepis sve do sada nije bio dostupan. On podvlači razliku između autografa, onoga što je bio izvorni dokument i jednog od mnogih njegovih prepisa koji se sada objavljuje.

Dokument je pomoću radiougljenične C14 metode datiran između III i V veka. To je skoro dva veka stariji prevod originalnog Jevanđelja po Judi na koptski jezik, koji je bio liturgijski jezik egipatskih hrišćana. Autograf je kao i svi ranohrišćanski spisi bio napisan na grčkom. „Ne može se pouzdano znati kada je izvorni dokument tačno nastao“, kaže Vukomanović. „Hereziolog Irinej Lionski spominje Judino jevanđelje u delu Protiv jeresi negde oko 180. godine. Iz toga se može zaključiti da je to jevanđelje već cirkulisalo u određenim krugovima tokom II veka. Pretpostavlja se da bi se negde dokument mogao datirati između 130. i 170. godine, ali se ništa sigurno o tome ne može reći. Imate već dokument koji se spominje, ali ga nigde nema, nije sačuvan i onda odjednom dođe do takvog jednog nalaza.“

Vukomanović smatra da ni sam prepis nije tek sada otrkiven: „To je ona vrsta dokumenata koji su prisutni na tržištu antikviteta. Moguće da je neko, čak i neki privatni kolekcionar, to imao već izvesno vreme.“ Još sedamdesetih godina, u komentaru na prevod Petrovog pisma Filipu koje je deo istog kodeksa, a pritom postoji i u biblioteci iz Nag Hamadija, spominje se da je rukovodilac projekta prevođenja Džejms Robinson video još jedno Petrovo pismo, ali da se ništa o tome ne može reći. Moguće da je ta druga verzija bila u ovom kodeksu. „Nešto slično se skorije dogodilo i sa jednim slovenskim rukopisom“, kaže Irena Špadijer objašnjavajući kako se na aukciji nedavno neočekivano pojavio jedan srednjovekovni rukopis za koji se mislilo da je izgubljen.

SINOPTIČKI PROBLEM: Značaj ovog otkrića će se videti tek kada se ono uporedi sa dobro poznatim jevanđeljima. Biblisti koji su proučavali takozvani sinoptički problem, davno su uočili da postoje značajni paralelizmi između tri sinoptička jevanđelja – po Marku, Mateju i Luki. Pažljivom analizom utvrđeno je da su dva glavna izvora za sinoptička jevanđelja bila jevanđelje po Marku i jedan stariji dokument Q, koji je sadržao Isusove izreke i besede. Ovaj prototekst se zove Q zato što je to skraćenica od Quelle na nemačkom, što znači izvor. Smatra se da je Jevanđelje po Marku bilo izvor za narativne delove, a Q izvor za dijaloge. Vukomanović objašnava da su autori Jevanđelja po Luki i Mateji nezavisno koristili Jevanđelje po Marku, ali ga nisu nužno prepisivali, nego su tu tradiciju preoblikovali u svom jevanđelju, tako što su negde bili dosledniji, a negde manje dosledni. Uz to, Matej i Luka su koristili neku tradiciju Isusovih govora koja danas ne postoji kao sačuvano jevanđelje.

„Kada dođemo do apokrifnih jevanđelja, među mnogim gnostičkim, heterodoksnim jevanđeljima koja nisu ušla u kanon, jedino jevanđelje koje i u strukturi i u sadržaju ima karakteristike kanonskih jeste Tomino. Ono pripada zasebnoj tradiciji koja je neka vrsta alternative sinoptičkoj. Tomino jevanđelje ne sadrži naraciju, već pre svega Isusove govore i, kada je pronađeno, videlo se kako bi izgledala jedna takva zbirka kao što je Q“, objašnava Vukomanović koji je doktorirao na temi o Tominom jevanđelju. „Moja pretpostavka na osnovu ranijeg iskustva je da nema ništa posebno senzacionalno u Judinom jevanđelju. Ne verujem da tu ima išta što bi se ticalo Isusove ličnosti ili nekakvih podataka koji bi bacili drugačije svetlo na istoriju hrišćanstva. To je još jedno od onih ezoteričnih jevanđelja koja liče na dokumente iz Nag Hamadija gde se izlaže određena gnostička doktrina, kosmogonija, kosmologija.“ Izuzimajući Tomino, koje se može dovesti u vezu sa sinoptičkom tradicijom, sva druga apokrifna jevanđelja, uglavnom sadrže neku ezoteričku doktrinu koja je gnostička spekulacija i metafizika. Ovi apokrifi, za razliku od kanonskih jevanđelja, ne govore ništa o samom Isusu kao istorijskoj ličnosti.