Jednačina dogme

Nedeljom ujutru, u mnoštvu mladih ljudi u crkvi Svetog cara Lazara na Zvezdari, liturgiji prisustvuje i nekoliko fizičara, hemičara i matematičara. Uprkos tome što su studenti, postdiplomci ili čak istraživači u oblasti fundamentalnih nauka, oni su u ovom hramu, kako „Vreme“ saznaje, redovno prisutni na službama. Mada ne spadaju u čuda, ovakve pojave se baš i ne uklapaju u uobičajenu sliku naučne zajednice koja je pretežno sačinjena od ateista ili agnostika. Da li je to uslovljeno samo svojevrsnom „teokratizacijom“ našeg društva ili je pak odraz jedne pojave stremljenja ka teološkim problemima koja se javlja u savremenoj nauci? Najbolji pokazatelj povećanog interesovanja naučnika u svetu za teološka pitanja je Templtonova nagrada koja se dodeljuje za „napredak u istraživanjima ili otkriće o duhovnim istinama“. Tako su tokom poslednjih šest godina, nagradu Templtonove fondacije dobila čak četiri fizičara. Templtonova nagrada iznosi 795.000 funti, a dodeljuje se jednom godišnje još od 1973. godine. Utemeljio ju je finansijer sa Vol strita Džon Templton, sa namerom da pored drugih oblasti, uz razvoj nauke i savremenog društva dođe do napretka i u religioznoj misli. Ovogodišnji Templtonov laureat Čarls Taunz proslavio se pedesetih godina XX veka kada je u Bel laboratorijama napravio prvi laser u mikrotalasnom području, a potom i prvi laser u vidljivom delu spektra. Za ovo otkriće dobio je Nobelovu nagradu 1964. godine, zajedno sa Aleksandrom Prohorovim i Nikolajem Basovim. Uz svoja fizička istraživanja Taunz se celog života bavio odnosom nauke i religije. Mada je zbog toga bio napadan, objavio je više dela na ovu temu. Poznato je njegovo viđenje da postoji više pojmova koji imaju jednako veliki značaj i u nauci i u religiji, kao što su „otkriće, intuicija, opservacija, uverenje i estetika“.

PUT: „Problem odnosa nauke i bogoslovlja je problem vere“, kaže za „Vreme“ Bojan Tomić, diplomirani fizičar, koji na postdiplomskim studijama Bogoslovskog fakulteta u Beogradu istražuje dijahronijski odnos fizike i teologije. Kako je „Vreme“ uspelo da sazna, on je jedini istraživač u Srbiji koji se bavi vezama religije i fundamentalnih, prirodnih nauka. Objašnjavajući neobičnu oblast koju izučava, Tomić ističe kako svaki istraživač svom radu pristupa sa određenom verom. Njegov stav je da se metodologija naučnog istraživanja uvek doživljava i ostvaruje kroz neku vrstu vere. „Metod u suštini znači put“, objašnjava Tomić. „To je put na koji čovek postavlja sebe kroz ono što radi i nema razlike da li se on nalazi u okvirima onoga što se naziva nauka.“ Razmatrajući način na koji se u istoriji nauke došlo do pojedinih otkrića, on ističe da su umesto stroge metodologije tokom naučnog istraživanja često prisutni samo obrisi i naslućivanja, ali da pritom, svaki istraživač pristupa sa ubeđenjem da će njegov metod dovesti do otkrića. „U svakom slučaju, iza svega opet stoji naučnik kao ličnost. Kada prilazi istraživanju, naučnik svoju veru unosi u samo istraživanje. Vera tu nije faktor koji njega toliko upućuje na probleme nauke, već kako će se on postaviti prema problemima drugih – ljudi kojima je upućena sama realizacija eksperimenta. Zanimljiv primer je to što danas fizika dobija sve više veza i konotacija sa istočnjačkim kultovima i filozofijama. Čitav Zapad ima problema u odnosu prema sopstvenim vrednostima tako da on često traži izlaz na Istoku, a to se kroz neke radove pojavilo i u fizici Zapada. Reč je o tome da pojedini fizičari misle i na neki način praktikuju istočnjačke filozofije. Oni pristupaju tako i svojim istraživanjima, ali kada nešto uđe u tom smislu u čoveka, to se onda eksplicitno manifestije i u njegovom radu.“

GRANICA: Poznati teoretičar hrišćanstva, publicista i prevodilac Mirko Đordević u razgovoru za „Vreme“ kaže da između crkvenih učenja i nauke, vere i razuma, u teoriji nema sporenja. „Kada se problem posmatra etički, onda nema spora između vere i razuma, pa se može razgraničiti šta spada u teologiju, a šta u nauku“, kaže Đorđević i ukazuje na pokušaje pape Jovana Pavla Drugi da Katoličku crkvu približi nauci. S druge strane, Bojan Tomić podseća da su najveći naučnici prethodnih vekova, poput Njutna, Darvina i Kopernika, pioniri koji su izmenili naše poimanje sveta, istovremeno bili teolozi. Naglašavajući ovaj detalj, Tomić smatra da se granica između nauke i religije uopšte ne može povući, pošto po njegovom mišljenju – iza svega stoje ljudi. „U svakom povlačenju crte između vere i razuma prisutne su samo lične ambicije, nametanje sopstvenih rešenja i viđenja nauke. Kada nauka napreduje u jednom trenutku, ona je prosto u fazi poleta i nije u mogućnosti da na najbolji način shvati šta su njena trenutna ograničenja. Na pragu te uslovljenosti, te nemogućnosti da se eksperiment apsolutno do kraja izvede ili potpuno interpretira u odnosu na celokupnu realnost, krije se ono što je egzistencijalni problem svih nas – život ovde i smrt koja nam dolazi.“ Iz percepcije teologije, ali i drugih nauka, fiziku ponekad optužuju da suviše izlazi iz svoje oblasti. „Postoji ta indirektna optužba da fizičari na kosmološkim problemima poput ‘big benga’ rade nešto što nije nauka i da traže neku vrstu zajednice sa Bogom“, kaže Bojan Tomić. „Smatra se da nije nauka sve što se u izvesnom smislu dodiruje sa religijom. To je anahrono gledište. Iza takvog gledišta stoji nepoznavanje filozofije nauke ili recesija ideja. Možda i revizija onoga što čovek postaje.“

GEOCENTRIČNI KALENDAR: Međutim, nedavna sukobljavanja između takozvanih kreacionista i evolucionista, povodom izbacivanja, pa potonjeg vraćanja teorije evolucije u školske programe, pokazuju da odnosi nauke i teologije u Srbiji uopšte nisu idilični. Mirko Đorđević kaže da su, za razliku od teorije, u našoj svakodnevnoj praksi odnosi nauke i religije polje sukoba. On smatra da se kod nas to postavlja na konzervativan način, pošto je pravoslavna crkva pomalo u nesporazumu sa vremenom. „Najmanja jedinica za računanje vremena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je 100 godina“, kaže Đorđević. „To se duguje tradiciji, ulozi zaštitnika koju je crkva imala tokom naše istorije. Nažalost, crkva se nije dovoljno otvarala prema spoljnoj realnosti. Kao da ne želi i neće da prihvati nauku. To se najbolje vidi na primeru kalendara koji crkva koristi, a koji je pogrešan. Crkva se nije poslužila ni kalendarom Milutina Milankovića, a kada nekog iz crkve pitate zašto je tako, oni odgovoaraju ‘To nije naša navika’. SPC se teško otvara za novo i u tome je sporija nego naše društvo.“ Đorđević podseća na plaštanicu iz Torina koju je Katolička crkva podvrgla radiougljeničnim C14 testovima kako bi ustanovila njenu autentičnost. „U našoj crkvi nema ovakvih proveravanja. Ne postoji nijedan takav primer u XX veku. Štaviše, kod nas proplakuju ikone, a niko i ne pomišlja da to proverava“, kaže Đorđević i dodaje kako to ne čudi s obzirom na primer poslednjeg srpskog svetitelja vladike Nikolaja Velimirovića, koji je kanonizovan u maju 2003. godine. Đorđević podseća da se u delima vladike Nikolaja ne zastupa samo kreacionizam u biologiji, već – geocentrični sistem sveta. U njegovim knjigama Sunce se još uvek okreće oko Zemlje. Uprkos tome, Bojan Tomić se ne slaže sa viđenjem da SPC ne poklanja dovoljno pažnje nauci. „Kod nas i u svetu postoje razlike zbog svega onoga što nosi sama nauka“, kaže Tomić. „Mi imamo manje istraživača, dok su na Zapadu naučne istitucije ogromne, velike pare se ulažu u naučne projekte, a oni razvijaju način opštenja i prezentacije svojih naučnih rezultata koje mi ovde nemamo. U tom smislu je njihov rad više dostupan. Kod nas je odnos teologije i nauke vezan pre svega za ličnosti koje to nose. Oni su obeležje te sinteze, mosta nauke i teologije.“ On napominje da su vrata Bogoslovskog fakulteta otvorena za prirodne nauke, dodajući da za istraživanja poput njegovih postoji podrška Centra za crkvene studije iz Niša i više vladika u SPC-u. Mirko Đorđević smatra da otvorenost postoji kod pojedinaca, ali on ističe da se ti glasovi ipak slabo čuju u SPC-u. Očigledno, o odnosima crkve i nauke postoje razna gledišta, već prema ličnom ubeđenju i ukusu. Neki bogoslovi uzimaju u obzir prirodne nauke, drugi ne. Pojedini naučni radnici su pravoslavno „vjerujući“, drugi nisu. Jedno je ipak sigurno. Niko dovoljno razuman, ni na jednoj strani kanona, više sigurno ne veruje da se Sunce okreće oko Zemlje.