Jedan je Vimbldon

Ima i drugih turnira na travi (istina sve manje). Ima pored njega još tri grend slem turnira koji igračima donose podjednako veliki broj poena. Da li zbog duge tradicije, zemlje u kojoj se igra, glamura koji ga prati, najvećih novčanih nagrada, tek turnir jednostavno nazvan Prvenstvo, Vimbldon (The Championship, Wimbledon), koji se održava u „Sveengleskom travnatom teniskom (i kroket) klubu“, najpoznatije je tenisko takmičenje na svetu.

Ovaj klub je, verovali ili ne, osnovan ne kao teniski, već kao kroket klub (ne nije kriket, manje je bizarno ali još dosadnije za gledanje – kroket: „društveno-sportska igra“, nešto recimo kao mini-golf a nije ni slično). Tenis mu je pridodat kasnije kao sve popularniji sport u tadašnjoj engleskoj srednjoj klasi. Prvo tenisko prvenstvo ovog kluba održano je 1877. godine (a kroket je brzo zamirao u narednih nekoliko godina). Pravila igre, modifikovana za ovo takmičenje, vrlo su slična današnjim što se nikako ne bi moglo reći za odeću (koja je više ličila na onu za promenadu nego za sport) i opremu igrača.

Pored terena su se nalazile tribine sa trideset sedišta – finale je posmatralo oko dve stotine gledalaca koji su karte platili po jedan šiling, a procenjuje se da je svim mečevima prisustvovalo ukupno nekoliko stotina gledalaca. Od 1884. na turniru i dame igraju singl, a iste godine je uvedeno i takmičenje u muškom dublu. Krajem XIX veka turnir poprima internacionalni karakter. Do 1932. godine broj gledalaca na svim mečevima narastao je na skoro 220.000, da bi se dalje povećavao posle Drugog svetskog rata dostigavši tri stotine hiljada 1967. godine. Od naredne 1968. tenis se u Vimbldonu igra profesionalno. Poslednjih godina turnir redovno na tribinama okuplja preko 450.000 gledalaca, a smatra se da ga preko medija (ne samo televizije) prati nekoliko stotina miliona ljudi širom sveta.

GUBITNICI I DOBITNICI: Profesionalnim igračima učešće je prvi put dozvoljeno 1968. godine, od kada se dodeljuju i novčane nagrade. Ukupan nagradni fond te godine iznosio je 26.150 funti. Pobedniku muškog singla 2000 a ženskog 750 funti. Naravno, nagrade su rasle iz godine u godinu, razlika u nagradama izneđu muškaraca i dama se smanjivala, a učesnici u dublu i miksu bivali su relativno sve manje nagrađivani. Za ovu godinu je predviđen rekordan ukupni nagradni fond od preko deset miliona funti, pa tako, na primer, za pobednike: muškog singla 630.000 funti, ženskog singla 600.000 funti, muškog dubla (za par) 218.500, ženskog dubla 203.250 i miks dubla 90.000 funti.

Možda se na ovom turniru i ne igra najlepši tenis, što je ipak stvar ukusa, ali se svakako igra najbrži tenis. Vimbldon je ostao jedini grend slem turnir koji se igra na travi (nekada su se tri od četiri najveća i najznačajnija turnira igrala na toj podlozi) i kada se saberu brzina terena i teniska elita, onda loptica veoma često pri servisu prelazi mrežu brzinom od preko 140 milja na sat. Podloga favorizuje pre svega dobre servere, potom one kojima snažan servis odmah omogućava izlazak na mrežu i brzo rešavanje poena volejima, a slajs udarac, pri kojem loptica od terena odskače nisko, mnogo je ubojitiji nego na bilo kojoj drugoj vrsti terena. Specifičan način igre na travi proizvodi i specifične heroje Vimbldona koji nisu baš uvek toliko uspešni i cenjeni na drugim turnirima, posebno na onima koji se igraju na šljaci koja je najsporija podloga. Tako, na primer, Pit Sampras, koji je sedmostruki osvajač Vimbldona (rekord), nikada nije dobio grend slem turnir na šljaci u Parizu, kao ni trostruki osvajači Vimbldona Džon Mekinro i Boris Beker. Naravno, važi i obrnuto: neki odlični igrači, a izrazito specijalisti za igru na šljaci, obično jako loše prolaze na Vimbldonu. Od čitavog niza igrača iz Španije i Južne Amerike koji već preko deceniju suvereno vladaju turnirima koji se igraju na šljaci skoro niko nije uspeo da ostvari zapažen rezultat u Vimbldonu, sa izuzetkom Argentinca Nalbandijana koji je glatko izgubio finale 2002, 3:0 u setovima osvojivši samo šest gemova. Jedan moj poznanik pričao je, ako mu je verovati, kako je imao čast da upozna Ivana Lendla u vreme dok je potonji bio reket broj jedan u svetu i tvrdio je da je Lendl nesrećan čovek: džaba mu novci, svi osvojeni turniri, lepa žena, život u Monte Karlu… kad nije osvojio Vimbldon, bar jednom u životu. A nije mu se dalo – izgubio je dva finala zaredom od Bekera i od Keša, 1986. i 1987. godine – sve je znao u tenisu, osim što se dosta loše snalazio na mreži. Retki su muškarci modernog doba koji su u karijeri osvajali i Vimbldon na travi i Rolan Garos u Parizu na šljaci. Od aktivnih igrača to je uspeo samo Andre Agasi (pobedio u finalu Vimbldona Gorana Ivaniševića 1992), a pre njega Bjern Borg pre više od 20 godina. U ženskoj konkurenciji ovakva specijalizacija za vrstu podloge znatno je manje izražena.

NOVE ZVEZDE I STARI ASOVI: Novi vladar Vimbldona u muškoj konkurenciji, nakon povlačenja Pita Samprasa, mogao bi biti Rože Federer, švajcarac koji je pobeđivao u prethodne dve godine a i ove slovi za prvog favorita (kvota 4:6). Od svih aktivnih igrača samo su on, Lejton Hjuit i Andre Agasi (sada već u poznim igračkim godinama) osvajali Vimbldon. Pored Federera kladionice u favorite ubrajaju Amerikanca Endija Rodika (9:2) i Australijanca Lejtona Hjuita (9:1). Uvek treba imati na umu i Rusa Marata Safina, a ostaje da se vidi šta na travi može da uradi Španac Rafael Nadal pobednik Rolan Garosa. Englez Tim Henman će, kao specijalista za igru na travi, po ko zna koji put probati ali sa malim izgledima („patriotska“ kvota na kladionici 18:1) da postane prvi Britanac posle Freda Perija 1936. godine koji će osvojiti titulu u muškom singlu. Kao nove zvezde bi mogla da izrastu, pre svega zbog stila igre i zato što su Ivaniševićevi zemljaci a sa manjim šansama i da osvoje turnir, i dva hrvatska igrača. Ivo Karlović, najviši čovek (208 cm; šest stopa i deset inča) koji je ikad igrao singl u Vimbldonu, u finalu Kvinsa na travi prošle nedelje je izgubio od Rodika a da nije izgubio svoj servis, a prethodno je u polufinalu pobedio Hjuita takođe bez izgubljenog svog servisa. Njegova mana je dosta loša igra na protivnikov servis, kvota na kladionici 28:1. Drugi je Mario Ančić, koga takođe odlikuje velika visina, snažan servis i dobra igra na mreži, a kladionice ga rangiraju 20:1 isto kao Safina. Ako ništa drugo, publika će ih sigurno voleti. Mogli bi da budu vrlo dobri i Johanson, Nalbandijan, Gaske, Grosžan i veteran Agasi.

U ženskoj konkurenciji od aktivnih igračica u Vimbldonu su pobeđivale Ruskinja Šarapova prošle godine, a pre nje Serena Vilijams i Venus Vilijams po dva puta i Lindzi Devenport sada već daleke 1999. Marija Šarapova i Serena Vilijams su glavne kandidatkinje za titulu ove godine (sa istom kvotom na kladionici 3:1). U drugom ešalonu favorita sa dobrim šansama za titulu su i Belgijanke Žastin Enan-Arden (10:3) i Kim Klajsters (11:2), Venus Vilijams (8:1). Nikako ne bi trebalo potceniti Ameliju Morezmo, Alisiju Molik, i čitavu plejadu ruskih igračica: Kuznjecovu, Dementijevu, Miškinu, Petrovu… možda čak ni veteranku Meri Pirs. Mi ćemo se uzdati u Jankovićevu i Ivanovićevu.

Uostalom, Vimbldon uvek obiluje iznenađenjima, izbacuje nove mlade zvezde i vraća sjaj starim asovima. Pratite pažljivo, od sledećeg ponedeljka.

Mentalitet – Goran Ivanišević

Najbolji hrvatski igrač svih vremena izgubio je u Vimbldonu tri finalna meča u svojim najboljim igračkim godinama, verovatno najviše zahvaljujući svom dalmatinskom temperamentu, jer je inače bio mnogo dobar, posebno na travi. Pri kraju karijere, sa čestim povredama a bližila mu se trideseta godina, izgledalo je da će napustiti tenis bez osvojenog ne samo Vimbldona nego bilo kog grend slem turnira. I onda 2001. godine Ivanišević, iako po rangu 125. na listi, kao velika zvezda Vimbldona i miljenik publike koja je znala da ceni njegov igrački stil i južnjački temperament, biva pozvan da igra direktno na turniru (bez kvalifikacija, kao wild card učesnik) i pobeđuje!

U finalu protiv Patrika Raftera izgledalo je da će Ivaniševića opet izdati živci, ljutito je gestikulirao, očekivalo se još samo da polomi reket. Međutim, ta se nervoza na njegovu igru ovaj put nije značajnije odrazila. Posle meča je izjavio: „Znao sam da moram da se smirim, da ne mogu sebi da priuštim da poludim. Rekao sam sâm sebi: ‘ovo je tvoja poslednja šansa, pobedićeš’. Bio sam siguran da ću ovoga puta ja pobediti. Bilo je kao u snu.“

Nešto kasnije u intervjuu koji je dao novinarki hrvatske televizije na sunčanoj splitskoj rivi, na neko od pitanja tipa „kako se osećaš posle osvojenog Vimbldona“, odgovara kao da se još budi iz svog sna: „Uz’a sam ga i boli me k….“