Ja sam Cincarka i ne stidim se toga

“Jezik je jedina domovina narodu bez sopstvene države”, maksima je koju čujemo s vremena na vreme od sve malobrojnijih govornika cincarskog jezika na Balkanu i širom sveta.

Veliki cincarski pesnik Konstantin Belimače napisao je početkom prošlog veka pesmu Zavet roditelja (Dimandarea parinteasca) osećajući već u to vreme kako maternji armanski jezik neumoljivo nestaje i biva zamenjen jezicima okruženja. On u pesmi najtežim kletvama proklinje svakog ko zaboravi maternji jezik. Ta njegova pesma se na svim cincarskim skupovima peva kao himna armanskog naroda. Krajem prošlog veka neki važni aktivisti za afirmaciju Cincara i ugroženosti jezika, posebno oni u dijaspori u Zapadnoj Evropi, pokrenuli su inicijativu da se neki stihovi iz Belimačeove poeme ublaže manje teškim rečima. Međutim, Dimandarea paranteasca se i dalje peva u originalu, sa svim kletvama koje je pesnik uputio svojim sunarodnicima koji “zaborave svoj maternji jezik”. Čini se da su efekti Belimačeovih pesničkih kletvi prilično evidentni.

To nas dovodi do takođe veoma proverljive činjenice da u Srbiji ima sve manje Cincara, odnosno Armana, koji tečno govore armanski jezik, a njihovi potomci, pripadnici mlađih generacija, iako duboko svesni svoje pripadnosti armanskom etnosu, jezik ne govore, a institucionalne mogućnosti da ga nauče su na granici nemogućeg. Situacija u drugim balkanskim državama gde danas žive Armani, s izuzetkom Bugarske, dakle, u Grčkoj, Albaniji, Makedoniji i Rumuniji gde je koncentracija Armana velika, i broj govornika je srazmerno veći, a što je još bitnije – broj mladih među njima je daleko veći. A to opravdava rečenicu sa početka teksta da je Cincarima jezik jedini dom, domovina, identitet.

Na jednom naučnom skupu u Trstu 2017. godine o ugroženim manjinama i njihovim jezicima u nestajanju (prema Atlasu Uneska o ugroženim jezicima), raspravljalo se o Armanima i istarskim Ćićima koji su spali na manje od 100 govornika. Meni, kao pripadnici jednog takvog naroda, pripala je uloga svojevrsnog dokaza da armanski jezik nije nikakva misteriozna identitetska i lingvistička kategorija, jezički alat kojim su se služili naši preci u okviru porodice i bliskim srodnicima. Jer, sada svojim jezikom možemo govoriti bez straha od stigmatizacije sredine, ali, avaj, nemamo više sagovornike u blizini. Da, mi razgovaramo povremeno sa rodbinom i prijteljima, ali sa žaljenjem mogu da konstatujem kako u Srbiji ne postoji porodica u kojoj se komunicira na armanskom, cincarskom jeziku.

OVO JE MOJA PRIČA

Kako se oseća jedna pripadnica armanskog naroda u procesu neumoljivog nestajanja svog jezika?

Pokušavala sam da ovaj problem posmatram iz ugla nekoga ko sebe smatra autentičnom pripadnicom Cincarskog naroda, ali istovremeno i ne manje samoosvešćenom pripadnicom Makedonije gde sam rođena, gde sam se školovala i obrazovala, Jugoslavije kojom sam se ponosila, i Srbije u kojoj živim više od 40 godina.

Odlučila sam da ispričam sopstvenu priču. A naučnicima, lingvistima, socio-lingvistima i istoričarima ostavljam da tretiraju ovo pitanje na način koji će biti utemeljen na faktima, ali i ukupnim, globalnim okolnostima u kojima opstajemo svi mi zajedno, kao građani jednog, zapravo, malog sveta.

Rođena sam u malom selu Dobrošane u blizini grada Štipa, u istočnoj Makedoniji, koje je u to vreme brojalo oko 100 kuća, od kojih su većina bile cincarske, a manji deo turske. Ono je danas, kao i mnoga druga sela, opustelo i naseljeno samo uspomenama nas rasutih po celom svetu. Prva škola na makedonskom jeziku otvorena je 1957. godine. Tom našem učitelju, poslatom tamo po zadatku, kako je u to vreme bivalo, nije bilo nimalo lako. U jednoj velikoj staji, improvizovanoj učionici, bilo nas je oko 40 đaka od 6 do 16 godina. Mi smo govorili cincarski i turski, a učitelj makedonski. Bilo je tu dosta komičnih situacija.

Dakle, ja kao pripadnica cincarskog življa, zakoračila sam u jedan svet koji je u tom uzrastu bio pomalo zastrašujući. Do tada sam zamišljala da na svetu postoje samo ta dva jezika, cincarski i turski. Još veći šok sam pretrpela kada su me prvi put odveli u grad, u Štip: devojčica koja je rasla u svojevrsnoj divljini u kojoj dominira “vrsta” Armani, suočena je sa činjenicom da mi nismo jedini i glavni. Starija sestra, koja je godinu dana ranije otišla u grad, stalno me opominjala da joj se ne obraćam na cincarskom, jer je sramota govoriti jezik koji ne razumeju ostali oko nas i koji nas posmatraju s prezirom, jer nismo kao oni. Roditelji su bili uzdržani te sam zaključke morala da izvodim sama, u skladu sa datim okolnostima. U svakom slučaju, vrlo brzo sam i sama naučila da komunikacija na javnim mestima na maternjem jeziku nije preporučljiva. I sada razmišljam o tim pomešanim osećanjima deteta koje ulazi u jedan novi nepoznati svet, prilično nepripremljeno.

Šta se događa s osećanjima deteta, mlade devojke docnije, koja vrlo brzo sa sestrama, rodbinom, roditeljima, govori cincarski pomešan sa makedonskim? Ništa. Samo se lagano mrvi nešto u duši, ništa strašno, osvajaju se novi prostori, znanja, veštine za život i preživljavanje. Postaješ malo manje drugačiji od okruženja, a okruženje te malo više prihvata. Osim što u školi moraš biti mnogo, mnogo bolji od ostalih da bi bio dobar, na poslu takođe… Jer, u malim sredinama se ipak ne zaboravlja da si ti Vlainka, a ne Makedonka. Bude ti malo žao, zagrizeš jače i ideš dalje. U duši se opet nešto malo mrvi, ali ne boli kao na početku. To je život. Uče nas da je prilagođavanje društvenoj sredini vrlo bitno, a potom se i sami tome učimo. Kažu, Cincari su poput kameleona, pojavljuju se pa nestanu. Ali, suština identiteta ne odlazi nikuda, ostaje u tebi i obeležava te, čini te ponosnom, ponekad tužnom.

...

TI SI ONO ŠTO JESI

Usput, setiš se da zapravo ti i ne znaš baš mnogo o svom poreklu, jer to nisi učio u školskim knjigama, a u kući nije bilo potrebe da se o tome govori. Ti si to što jesi i tu se priča završava. Ali, ne. Ne završava se. U ranoj mladosti sam od starijih slušala kako su Cincari živeli u ne tako dalekoj prošlosti. Moja porodica i mnoge cincarske porodice su do kraja Drugog svetskog rata još uvek živele polunomadskim životom. Bavili su se stočarstvom i trgovinom. Pola godine sa stadima u planinama, a pola u selima pored većih gradova. A onda je došla komunistička vlast koja je tim porodicama oduzela stada i pašnjake, i preko noći ih pretvorila u proletere. Ni o tome se nije pričalo u kući. Kao što se nije pričalo ni o mestima na kojima su boravili moji daleki preci, o Pindu, o Gramosti, gde još uvek nalazim ljude sa istim prezimenima kao moje: Kona.

U kući se ponekad pominjala Armanija, kao pojam za državu u kojoj žive Armani. Imali smo čak i rođake tamo, koji su nas mnogo docnije i posećivali. Reč je naravno o Rumuniji, koja ih je smatrala svojima, Rumunima. Zato se nisu osećali dobro. To se nije promenilo.

Kao student putovala sam vozom od Skoplja do Pariza, čuvenim Orijent ekspresom. Ušla sam u kupe u kojoj su već bili neki putnici iz Grčke. Zapanjila sam se kad sam na čelu starije putnice ugledala istetoviran krst na čelu, isti kao kod moje majke, tetke… Govorila je u pola glasa sa mladićem mojih godina jezikom koji sam razumela. Kasnije sam u razgovoru saznala da su iz Verije i da su navikli da svojim jezikom govore poluglasno.

Analogije mog maternjeg jezika sa francuskim počela sam da otkrivam već u petom razredu kada sam počela da učim taj jezik. Nastavnik je hvalio moje brzo razumevanje, a ja sam se osećala ponosnom jer moj maternji jezik pomalo nalikuje na Francuski. Još ponosnija sam bila u gimnaziji na časovima latinskog jezika, gde sam se susretala sa čitavim sintagmama koje su, kako sam tada mislila, izvučene iz mog maternjeg, armanskog jezika. E, tada je već moja namera da što više saznam o maternjem jeziku, o tome ko smo mi Cincari, zašto smo toliko različiti od većinskog naroda u okruženju, postajala sve čvršća i umesto na studije medicine za šta su me pripremali u kući, upisala sam francuski jezik, odnosno romansku filologiju.

S vremenom, osećaj nelagode zbog pripadnosti narodu koji mora da skriva svoj identitet, da izbegava komunikaciju na sopstvenom jeziku, polako se povlačio i prepuštao mesto nekakvom prkosu. Zašto da se stidim svog porekla? Da bih bolje prošla u životu? Ne, ja sam Cincarka i neću se više skrivati. Na prvim popisima stanovništva na kojima sam učestvovala izjasnila sam se kao Vlainka. Jedina u porodici! Naravno, bila sam upisana kao “neopredeljena”, jer tada još uvek nije bila predviđena rubrika za nacionalne manjine.

Postajala sam sve glasnija i pokušavala i na drugačije načine da obelodanim svoje poreklo. Moja majka koja je i po preseljenju u grad nastavila da nosi cincarsku nošnju sve sa svojim krstom na čelu, prećutno me podržavala u tome. No, ta moja mladalačka odlučnost da u svakoj prilici istaknem svoje poreklo, počela je ubrzo da jenjava. Generacija Cincara koji su se kao i ja školovali na Univerzitetu u Skoplju postala je neprepoznatljiva, neki od njih su čak na sve načine bežali od svog porekla i postajali bajraktari mlade makedonske nacije u okviru tadašnje Jugoslavije. Mene su studije odvele u Francusku, u svet gde su razlike među narodima i rasama bile vidljive, ali ne i ponižavajuće. U to vreme, za moju generaciju koja se nalazila izvan Jugoslavije bilo je važnije biti Jugosloven nego nešto što niko ne prepoznaje.

...

LUNJINA ZNAČI SVETLOST

U međuvremenu sam se iz raznih izvora upoznavala sa istorijom i poreklom mog naroda, o Moskopolju, o migracijama na Zapad, o ulozi koju su odigrali u stvaranju građanskog društva novostvorenih država na Balkanu, nakon raspada Otomanske imperije. I ćutala. Cincarski sam govorila u retkim prilikama sa roditeljima i starijom rodbinom, sa sestrama sam skoro isključivo govorila na makedonskom jeziku.

Nakon raspada Jugoslavije, u Beogradu je osnovano Srpsko-cincarsko društvo “Lunjina” što znači “Svetlost”. Na osnivačkoj skupštini Društva okupilo se više od 1000 Beograđana cincarskog porekla. U tom momentu, živela sam u Beogradu skoro dvadeset godina i nisam srela nijednog Cincara. A onda, odjednom toliko njih na jednom mestu sa željom da istaknu svoje poreklo, da otkriju svoj identitet, da čuvaju svoj jezik, običaje, tradiciju! Većina njih nije znala jezik. Bili su to ljudi treće, četvrte generacije Cincara u Srbiji, a jezik je davno nestao ili ga je govorila neka baka, daleka tetka… Pa ipak, potreba da se istakne sopstveno poreklo nije nestala, uprkos neumoljivoj asimilaciji.

Ljudi i danas dolaze u Društvo i interesuju se za poreklo predaka. Otvorili smo i kurs cincarskog jezika. U našem malom društvu neguje se stara izvorna cincarska pesma, organizuju se predavanja, samostalno i u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti o raznim aspektima cincarskog naroda, njihovoj istoriji, jeziku i kulturi. Pokušavamo da srpskoj kulturnoj javnosti približimo zaboravljenu priču o tome ko su Cincari, koliko su doprineli afirmaciji naroda i države koja je postala njihova nova domovina.

Cincari žive u Srbiji još od kraja 17. veka. Tvorci su srpskog građanskog društva. Ostavili su trajni i neizbrisiv trag u kulturi, književnosti (Nušić, Sterija Popović, Borislav Pekić), u politici (Nikola Pašić, Lazar Paču, Naum Krmar, Koča Popović…). Centar grada Beograda, Zemuna, Pančeva, Novog Sada i danas čuvaju bisere arhitekture koji su zadužbine slavnih Cincara. Među njima je svakako najznačajnija zgrada današnjeg Rektorata Beogradskog univerziteta, zadužbina kapetana Miše Anastasijevića, kuća znanja i nauke, kao i kuća porodice Spirta u Zemunu, koja je danas Zavičajni muzej.

Ali šta je zapravo identitet? I koliko slojeva ima? Šta sam ja danas? Armana čija ćerka duboko oseća svoje armanske korene, pokazuje interesovanje za kulturu, običaje i tradiciju, putuje u mesta praporekla, ali jezik natuca. I čija unuka zna tek nekoliko pesmica kojih se stidljivo seća o praznicima, mada je kao sasvim mala, kad bi odlazila na spavanje, meni govorila noapti buna, a dedi koji nije Cincarin – laku noć.

Osobine koje se pripisuju Cincarima: visprenost, adaptibilnost, saradljivost, ekonomičnost, moralnost, privrženost veri, lojalnost prema državi, pokušavamo da očuvamo i prenosimo svojim potomcima. No, te iste osobine, manje ili više, bile su dovoljno privlačne za okruženje, koje je, opet, očekivano, nastojalo da nas što bolje asimiluje. Zato se sada, na primer, pominje Ičkov mir, ali se ne kaže da je Petar Ičko bio Cincarin. Alkibijad Nuša je poznat kao nenadmašni i uvek aktuelni komediograf, ali ne Cincarin itd. Ali zato, ako se neki pripadnik mog naroda na bilo koji način ogreši, svi će odmah istaći da je on Cincarin.

Cincarski književnici okupljeni u Cincarskom PEN centru, koji je punopravni član Međunarodnog PEN-a, redovno objavljuju svoja literarna ostvarenja na maternjem jeziku na portalu Cincarskog PEN centra i Balkanskog književnog glasnika. Uvek se trudimo da uz originale priložimo i prevod na srpskom i engleskom jeziku. Tako nastojimo da afirmišemo svoje kulturno stvaralaštvo, ali i kulturu većinskog naroda u zemljama u kojima živimo.

Ono što preostaje malobrojnim Cincarima u Srbiji jeste da se izbore i za svoj status u okviru srpske države, odnosno da povrate svoj status nacionalne manjine sa pravom osnivanja nacionalnog saveta, poput ostalih nacionalnih manjina u Srbiji. Cincari nisu uspeli da dosad ostvare to svoje imanentno pravo iz formalnih razloga, jer danas, iako nas se na poslednjem popisu stanovništva izjasnilo čak 327 osoba, cincarska manjina okupljena oko Srpsko-cincarskog društva “Lunjina” ne pokazuje kapacitet da preraste u Nacionalni savet Cincara. Poslednji je čas da se uradi nešto na tom planu, da se ponovo okupi mlađa generacija koja će naći načina da iz temelja reformiše Društvo i osnuje nacionalni savet koji će nastaviti da neguje jezik, kulturu i tradiciju cincarskog naroda i jača saradnju na svim poljima sa nacionalnim organizacijama Cincara u zemljama u regionu, ali i sa drugim manjinama u Evropi.