Izgnanstvo

Šesnaestog februara 1974. operativni tim KGB-a došao je da uhapsi Solženjicina. Osmorica su ušla u stan. Ponašali su se pristojno, odbili su da sednu i popiju čaj koji je Alja ponudila. Pisac je bio spreman. Pozdravio se sa ženom i bez reči prvi izašao iz kuće. Poneo je toplu odeću za logor.

...

U sobi bez prozora zamenik javnog tužioca SSSR-a Maljarov pročitao je Solženjicinu rešenje o oduzimanju državljanstva i proterivanju iz zemlje. Njegov izraz lica nije odavao ni iznenađenje ni strah. Stari logoraški instinkti ponovo su proradili. Solženjicin je nastavio da sedi u svojoj vatiranoj bundi, sa zavežljajem tople odeće pored sebe.

Andropov, koji je posmatrao preko video-uređaja, pobesneo je. Pa zar ti, pukovniče, ne vidiš kako je odeven? Kao poslednji robijaš, zek! Bruka je da se takav pojavi na Zapadu! Odmah da ste mu našli normalno odelo i sve ostalo što treba!

Sat kasnije, u avion “Aeroflota” na aerodromu Šeremetjevo ušla su tri istovetno odevena muškarca. Razlikovali su se samo po šeširima i što je jedan od njih, onaj u sredini, imao bradu. Solženjicin je prvi put u životu leteo avionom.

Tako je Aleksandar Isajevič Solženjicin proteran iz Rusije. U Nemačkoj, Hajnrih Bel ga je odvezao do svoje vile. Solženjicin se kod njega zadržao nekoliko dana, a zatim se prebacio u Švajcarsku. Nadao se da će tamo naći mir. Osećao se kao stranac.

Švajcarska nije bila njegova zemlja. Iako je u planinama iznajmio kuću i okačio na zid Lenjinovu sliku jer je o njemu pisao, Solženjicin nije mogao da stvara. Putovao je u Norvešku, čak u Kanadu u potrazi za novim mestom. Konačno se skrasio u Americi, na severu.

U Vermontu je kupio imanje i tamo, u malom mestu Kevendiš, živeo narednih dvadeset godina. Odbio je američko državljanstvo i prijem kod Regana. Kritikovao je Zapad zbog mlakog i popustljivog odnosa prema komunističkom SSSR-u. To su mu zamerili. Ko je taj bradati prorok koji Americi drži lekcije – pisala je štampa.

PROSCI RUSKE PENELOPE

U Sovjetskom Savezu su, u međuvremenu, dunuli novi vetrovi. Posle Andropova i Černjenka, došao je Gorbačov. Solženjicin je mogao da zapazi nove tonove: perestrojka i glasnost ostavljali su trag koji je bio sve upadljiviji. Solženjicin je imao protivrečno mišljenje o Gorbačovu. On je ipak bio boljševik u odelu zapadnog kroja.

U “Novom miru” objavljen je Arhipelag Gulag, najznačajnije delo Aleksandra Solženjicina. Datum koji treba zapamtiti: jul 1989. godine. Tiraž: milion i 600.000 primeraka. Rasprodat za dva dana.

Solženjicinu je dodeljena državna nagrada za roman Arhipelag Gulag. On je nagradu odbio. Poručio je Gorbačovu da ne može da primi počast za knjigu koja je ispisana krvlju miliona ljudi.

Posle Gorbačova, Boris Jeljcin je naredio da se Solženjicin odlikuje najvišim državnim ordenom za knjigu Rusija u padu. Solženjicin je ponovo, preko TASS-a, poručio da ne može da primi odlikovanje od državne vlasti koja je Rusiju dovela na ivicu propasti.

Sovjetski Savez prestao je da postoji 26. decembra 1991. godine. Vrhovni sovjet priznao je nezavisnost 15 novih samostalnih država. Crvena zastava sa srpom i čekićem, nekada simbol jedne od najmoćnijih zemalja sveta, spuštena je u Kremlju.

Posle dvadeset godina, tri meseca i četrnaest dana, 27. maja 1994. godine, Solženjicin se vratio u Rusiju. Prvo je sleteo u Magadan, na severoistoku Sibira, u bivše središte Gulaga. Tek posle dva meseca stigao je u Moskvu.

Rusija je bila nesrećna zemlje. Desetine hiljada mrtvih u unutrašnjim i regionalnim sukobima, od Čečenije do Moldavije, od mafijaških obračuna do pljačke nacionalnih resursa, uz ogroman pad nataliteta, endemskog siromaštva i alkoholizma, uz katastrofalne socijalne razlike. Kao nekada Odisej, Solženjicin je, vrativši se kući, bio svedok pljačke i pohlepe koju su prosci njegove voljene Rusije doneli u njegov dom. Pokušao je da se bavi političkim radom. Održao je dug govor u parlamentu, ali je većina deputata napustila salu. Dali su mu stalnu emisiju na televiziji da govori šta želi, ali je to malo ko slušao.

Tih meseci Solženjicin je još jednom odbio da primi najviši državni orden koji je Jeljcin pokušao da mu dodeli. “Od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju da sadašnje pogibeljne situacije, ja ne mogu da primim nagradu”, napisao je Solženjicin Borisu Jeljcinu.

Kasnije je istu nagradu primio od Putina, a primio je i Orden Svetog Save kojeg mu je dodelila Srpska pravoslavna crkva. Taj orden su dobili istaknuti ruski intelektualci prebegli posle Oktobarske revolucije poput Mereškovskog, Kuprina, Gipiusa i drugih.

U avgustu 1999. godine došlo je do očekivane smene u Kremlju. Novog predsednika nije birao narod – novog cara birao je stari car. Trebalo je neko mlađi, energičniji da zavede red, ali da oligarhijski sistem ostane isti. Jeljcin se opredelio za Vladimira Putina.

Putin je bio idealna figura, toliko različita od Jeljcina: sportski tip, antialkoholičar, spreman više da sluša nego da govori. A kad bi progovorio, koristio je narodne izreke i poslovice, ponekad i uz psovku. Narod je taj jezik dobro razumeo. Solženjicin je u Putinu prepoznao čoveka spremnog da čvrstom rukom zavodi red u državi. Putinovo profesionalno i lično iskustvo rada u KGB-u i, kako ih u Rusiji nazivaju, “organima prisile”, može samo da mu bude od koristi. I Putin ga nije razočarao.

NA KRAJU JEDNE PLOVIDBE

Solženjicin se suočavao s ozbiljnim zdravstvenim problemima u poslednjim godinama života koji su uključivali plućne bolesti, visok pritisak, reumu, teške glavobolje. Kako su godine prolazile, njegova snaga je opadala, a zbog ozbiljnih problema bio je prisiljen da koristi invalidska kolica.

I pored tegoba, Solženjicin je odlučio da prisustvuje sahrani Borisa Jeljcina, prvog sovjetskog i ruskog predsednika koji je sahranjen po pravoslavnim običajima. Ova odluka je bila simboličan čin koji odražava njegov složeni odnos s Jeljcinom i njegovom erom. Tokom sahrane dogodio se prvi susret između Solženjicina i Vladimira Putina, koji će kasnije postati ključna figura u ruskoj politici.

Putin, prepoznajući Solženjicinov značaj, nekoliko puta je posećivao pisca u njegovoj kući pružajući mu podršku i poštovanje koje je zasluživao. Ove posete su bile i simboličan znak povezivanja prošlosti i budućnosti Rusije.

Solženjicinova životna odiseja, bogata i složena kao ona koju je opisao u svojim knjigama, došla je do kraja 3. avgusta 2008. godine. Njegova smrt je označila kraj jedne epohe za Rusiju, kao i kraj ere u kojoj je umetnost i književnost igrala ključnu ulogu u političkom i društvenom diskursu.

Na vest o njegovoj smrti, predsednik Putin je dao naređenje KGB-u da spali svu dokumentaciju koja se odnosila na Solženjicina. Zabeleženo je da je oko 90.000 stranica već bilo uništeno, ali su mnogi materijali predati na čuvanje u Centralnom komitetu KPSS. Ovaj čin brisanja tragova govori o kompleksnoj i često kontroverznoj prirodi odnosa sovjetskih i ruskih vlasti prema Solženjicinu i njegovom delu i položaju u ruskom javnom životu, književnosti i kulturi uopšte.

Odlazak Aleksandra Solženjicina doživljen je u Rusiji kao simboličan kraj jedne ere. Njegov rad i borba su ostavili dubok uticaj na književnost i društvo, i često su viđeni kao dokaz da umetnost može da se suprotstavi svakoj sili i da ulije nadu za promene.

Solženjicinova sposobnost da prikaže mračnu stvarnost Sovjetskog Saveza i da pruži viziju nade i promene učinila je njegovu priču univerzalnom i izvanvremenskom, reflektujući ne samo njegove lične borbe, već i širi ljudski iskustvo borbe za pravdu i istinu.

BELEŠKE N. D. SOLŽENJICINE (ALJE)

Natalija Dmitrijevna Solženjicina je na molbu svog supruga i uz pretpostavljenu saglasnost Vladimira Putina, beležila glavne teme njihovih razgovora. Iz kabineta predsednika Putina nije bilo ni potvrde ni demantija njihove verodostojnosti. Beleške nisu redigovane, što im daje dodatnu dozu autentičnosti. Zajedno sa beleškama pronađena je i koverta na kojoj je Solženjicinovom rukom napisano “Mihail Mihailov”. Original pisma čuva se u Ruskoj državnoj biblioteci u Moskvi (bivšoj biblioteci “Imeni Lenjina”).

Na koverti, Solženjicin je napisao: Odgovoriti! Mastilom druge boje, kasnije, dodao je: Obavezno odgovoriti.

Nikada nije napisao odgovor.

PRVI SUSRET (20. SEPTEMBAR 2000)

Solženjicin postavlja pitanja: Da li ćemo kao Rusi postojati u budućnosti? Da li je moguće očuvati ruski nacionalni identitet? Da li ćemo nastaviti da nekritički preuzimamo zapadne vrednosti? Časovnik je otkucao sate komunizma, ali Crveni točak nije potpuno zaustavljen, njegovo betonsko postolje još nije do kraja srušeno. Hoćemo li se naći zatrpani pod njegovim razvalinama?

Putin se smeška i kaže: Nećemo… U čemu smo najviše pogrešili? Ne mislim na Staljinovo vreme. Možda Oktobarska revolucija?

S. – Takozvana “Oktobarska” revolucija je boljševički mit. U Petrogradu je 25. oktobra 1917. godine izveden nasilni državni puč. Metodološki brilijantno pripremljen. I izveo ga je Trocki, jer se Lenjin tih dana krio. Stvarna ruska revolucija bila je Februarska revolucija.

P. – To je prošlost. Kako ocenjujete sadašnjost?

S. – Mi još uvek živimo u prošlosti. Događaji u avgustu 1991. mogli su postati zvezdani trenuci u istoriji Rusije. Imali su sve karakteristike autentične, prave revolucije: masovno oduševljenje ljudi u prestonici, kao i u oblastima. Vođe, Jeljcin pre svih, imale su jedinstvenu priliku da sa nekoliko energičnih poteza iz korena promene Rusiju.

Međutim, vođe prevrata su izneverile i izdale narod. Njihov prvi i odlučan korak bio je da razgrabe kabinete u Kremlju i na Starom trgu, pa onda i stanove, dače i službene automobile.

P. – Pominjete milione Rusa koji su ostali u novostvorenim državama.

S. – To je nacionalna tragedija i to treba ispraviti. Tadašnji ruski potpredsednik bio je poslat u Kijev, a potom u Alma-Atu, da potpiše predaju deset etničkih ruskih oblasti i 18 miliona Rusa. Tu kapitulaciju kasnije su zapečatili priznavanjem unutrašnjih administrativnih granica u SSSR za državne, tobože poštujući Helsinški sporazum iz 1975. Raspad SSSR-a bio je neizbežan, ali bilo je dovoljno vremena da se posledice ublaže.

DRUGI SUSRET (1. FEBRUAR 2001)

Solženjicin dugo govori o privatizaciji. Putin odmahuje rukom, on to zna, ali pažljivo sluša.

S. – Privatizacija je nametnuta neverovatnom, rušilačkom brzinom, slično kriminalnoj “nacionalizaciji” iz 1917. i još kriminalnijoj “kolektivizaciji” iz 1930. godine. U leto 1994, za svega nekoliko meseci, sprovedena je potpuna raspodela državne imovine.

P. – Ništa niste rekli o crkvi?

S. – Crkva ne može dozvoliti sebi da se odvoji od države. Mnogovekovna tradicija je da pravoslavlje bude zajedno sa državom i društvom, i tako treba da bude i u sadašnjem teškom stanju ruskog naroda i države. Upravo u razornim vremenima kao što su naša, ljudima je potrebna snažna duhovna podrška koju pruža naša vera. Država ne treba da se odvaja od crkve.

foto: ap photo / alexander zemlianichenko

TREĆI SUSRET (NEMA DATUMA)

P. je započeo razgovor pitanjem o Kazahstanu. Napomenuo je da je S. često spominjao ovu bivšu sovjetsku republiku, koja je sada samostalna država sa kojom Rusija deli veoma dugu granicu. S. kaže da je važno poznavati i istoriju. On pominje da je Kazahstan, sve do 1936. godine, bio autonomna republika u sastavu Ruske Federacije, da bi potom bio preimenovan u saveznu republiku. Danas Kazahstan ima manje od polovine stanovništva, a žive na samo 12 odsto teritorije. Ostatak se može smatrati Rusijom, kako se naziva od davnina. Ukratko, najveći deo Kazahstana je naš, ruski.

P. – Belorusija, Ukrajina?

S. – (Podvlači da je on napola Ukrajinac, da mu je majka nosila prezime Ščerbak, da je odrastao slušajući ukrajinski jezik. Rat je uglavnom proveo u Belorusiji i duboko se zaljubio u njeno tužno siromaštvo i krotke ljude.) – Nedavno je izmišljena laž da od 9. veka postoji poseban ukrajinski narod sa posebnim jezikom koji nije ruski. Svi mi potičemo iz Kijeva gde je nastala ruska država i gde smo primili hrišćanstvo. Naš jedinstveni narod je, zbog mongolske najezde i poljske kolonizacije, podeljen na tri ogranka.

P. – Kako gledate na sudbinu SSSR-a?

S. – Obnavljanje SSSR-a sada nikako ne bi bilo u interesu ruskog naroda – to bi značilo utapanje u nabujali azijski svet. Jedina zdrava perspektiva je ujedinjenje tri slovenske republike sa Kazahstanom u jednu federalnu državu. Konfederacija je samo iluzija. U takvom savezu ni ruski, ni ukrajinski narod ne bi bili podeljeni.

POSLEDNJI SUSRET (NEMA DATUMA)

Razgovor je vođen u bašti iza kuće. S. je sve vreme proveo u kolicima, dok je V. sedeo na klupi. Nisam čula ceo razgovor jer sam otišla da donesem čaj za S. i limunadu za P. P. je rekao da priprema govor za Sveruski narodni sabor, pod pokroviteljstvom Ruske pravoslavne crkve. Sabor ujedinjuje ljude raznih veroispovedi, nacionalnosti, profesija i pogleda i jedinstven je u svojoj patriotskoj poziciji.

P. – Ruski patriotizam?

S. – Pod sadržajem te reči ne podrazumevam isključivo etničke Ruse, već i ostale koji su iskreno i potpuno privrženi, po duhu i smeru svoje privrženosti, ruskom narodu, njegovoj istoriji, kulturi i tradiciji. Crkva igra veliku ulogu u svakodnevnom životu pružajući duhovnu potporu bez koje ne možemo stati na noge.

P. je upitao šta je potrebno da Rusija ponovo postane snažna, jer bez jake Rusije nema ni stabilnog međunarodnog poretka.

S. – Pre svega, važno je očuvati jedinstvo velike ruske nacije koju čine Rusi, Belorusi i Ukrajinci. Neophodno je rešiti veštačku, nasilnu podelu ovih naroda i težiti njihovom ujedinjenju u jedinstvenu saveznu državu… Ukrajina je veštačka država stvorena voljom Staljina, što treba rešavati. To svakako treba rešiti.

P. – Slažem se. Ali, poštovani Aleksandre Isajeviču, kakva bi ruska država odgovarala vašim kriterijumima?

S. – Jedno su kriterijumi, drugo je stvarnost. Ako već pitate, Rusija treba da bude autoritarna država, a ne demokratska. Ne treba da postoje političke partije, jer su opšti izbori i višepartijski parlament samo nesreća za narod. To je leglo parazita i onih koji žive na grbači naroda… Rusija je vekovima živela pod autoritarnom vlašću, pa ipak se održala i sačuvala nacionalni duh. Ukratko, autoritarna vlast i vera u pravoslavlje – to je za mene Rusija.

P. – (posle duže pauze): I ja tako mislim, Aleksandre Isailoviču. Samo bih želeo da dodam…

* * *

Ne zna se šta je Putin želeo da doda, niti da li je to bio njihov poslednji razgovor. Verovatno jeste, jer je nekoliko nedelja kasnije Solženjicin doživeo moždani udar i izgubio moć govora.

(Kraj)