Interaktivna televizija

Posle knjige „Umetnost i tehnologije komunikacije“ (2009) izdavačka kuća Klio u ediciji „Multimedija“ je, u saradnji s Radio-televizijom Srbije, objavila novo delo Aleksandra Luja Todorovića „Interaktivna televizija“. Svoje četvorodecenijsko iskustvo Todorović je sticao u radiodifuznom ustanovama zemlje i sveta, u međunarodnim organizacijama za telekomunikacije, u ekspertskim timovima naučnih instituta, da bi danas predavao na nekoliko domaćih i stranih univerziteta. U novoj knjizi pregledno i prijemčivo upoznaje čitaoca sa fascinantno brzim razvojem digitalnih tehnologija i predočava mnogostruka svojstva elektronskih medija koja otvaraju nove i neslućene mogućnosti njihove upotrebe. Interaktivna televizija je u tom smislu već savremenost, u lokalnim zajednicama, u telemedicini, u učenju i, naročito, u oglašavanju.

„VREME„: Interaktivna televizija nesumnjivo pruža gledaocu veću slobodu izbora, udobnost pri praćenju programske ponude, mogućnost da delimično učestvuje u kreaciji sadržaja, povezivanje sa drugim pojedincima u gledalačkoj masi. Hoće li to povećati vreme provedeno uz televizor i hoće li ga automatski učiniti bolje utrošenim?

ALEKSANDAR LUJ TODOROVIĆ: Nema nikakve sumnje da će to povećati vreme provedeno uz televizor. Uostalom, i pored svih jadikovki nad „krajem televizije“, iz godine u godinu povećava se vreme koje prosečni potrošač provodi pred televizorom, bez obzira na prisustvo ili odsustvo interaktivnih servisa. S druge strane, nove tehnologije su izrodile niz novih ekrana na kojima se, pored ostalog, može pratiti i televizijski program. To obilje novih ekrana donelo je i nove navike u gledanju pokretnih slika. One se sada gledaju u komforu dnevne sobe, ali i u svim drugim prostorijama u kući, u pokretu, u javnom prevozu… Samim tim, sa bitnim povećanjem prilika za konzumiranje pokretnih slika njihova potrošnja je neminovno porasla i oduzela još više vremena potrošačima.

Da li će to vreme sada biti bolje utrošeno?

Ne verujem, i to ne zato što nemam poverenja u prosečnog potrošača pokretnih slika, već stoga što nemam poverenja u prosečnog emitera. Beskrajno umnožavanje vrsta i broja prijemnih uređaja na jednoj i skoro podjednako umnožavanje kanala distribucije na drugoj strani neminovno dovode do opadanja prosečnog kvaliteta emitovanih slika. Pored toga, u takvoj džungli ne biraju se sredstva da bi se „zarobilo“ što više korisnika, pa se stoga nivo ponude sve više spušta do ispod onoga što se u matematici naziva „najnižim zajedničkim imeniteljem“.

Iako je očigledan takozvani digitalni jaz – razvojne, tehničke, ekonomske, socijalne razlike u dostupnosti i u korišćenju novih medija, pronalazači i proizvođači nastoje da stvaraju sve savršenije uređaje i sve protočnije kanale komunikacije. Šta u tom smislu predstavlja „telepjuter„, ona nekadašnja kutija, a današnji LED ekran sjedinjen s internetom?

Uvođenjem povratnog kanala od prijemnika ka distributivnom centru bitno se promenio i karakter televizijskog prijemnika. To je sada uređaj za dvosmernu komunikaciju, bez obzira na to ko šalje povratnu informaciju – sam televizor ili njegov vlasnik. Taj mnogo fleksibilniji uređaj sada se može koristiti za mnogo veći broj primena no klasičan televizor. Sada se sa njime mogu igrati video igre, mogu se naručivati programi po želji, mogu se i dobiti, ali i slati razne dodatne informacije… Današnji televizijski prijemnik je postao neka vrsta hibrida između ličnog računara i televizijskog prijemnika – „telečunar“ ili „telepjuter“. Pritom, njime se rukuje jednostavnom daljinskom komandom koju danas svi dobro poznaju. Istovremeno, proširenje internetskih kanala – uvođenje širokopojasnih veza – sada omogućuje da se video-sadržaji, pokretne slike prenose preko interneta u znatno većem kvalitetu nego što je to bio slučaj sa klasičnim vezama, te se pojavljuje sve veći broj distributera koji vam nude kvalitetne pokretne slike na vašim računarima. Iako, kako kaže Fil Lejven, predsednik evropskog projekta digitalne televizije (DVB), potrošači u velikom broju i dalje više vole da „gledaju televiziju na televiziji“, mlađa populacija rado gleda televizijske sadržaje na računarskim uređajima, posebno prenosnim. Mogli bismo, stoga, zaključiti da ćemo uskoro videti novu vrstu generacijskog raslojavanja – stariji će preko televizora koristiti mnogobrojne uslužne servise, a mladi će pratiti televizijske sadržaje na svojim tabletima i laptopovima.

Da li pri tom stalnom naporu da gledaocu omogući što raznovrsnije servisne usluge, ali i da mu pruži što više pratećih, dodatnih informacija, i to često simultano, na izdeljenom ekranu televizijska kuća, naročito ako je to javni TV servis, rizikuju da odvuku pažnju gledalaca sa svog osnovnog programskog sadržaja?

Svi ti novi sistemi interaktivnih usluga koje se nude paralelno sa redovnim programom osmišljeni su tako da što čvršće vežu gledaoce ne samo za ekran već i za odabrani televizijski kanal. Znači, teorijski, obogaćivanje ponude interaktivnim servisima trebalo bi da doprinese „vernosti“ gledalaca određenom kanalu. Međutim, bojim se da svi ovi servisi, sve ove ponude koje prate redovni program donose drugu opasnost. Naime, oni mogu da vode ka još većem spuštanju kulturnog nivoa emitovanog programa. Edukacija je nepovratno nestala i njeni ostaci se još mogu, uz dosta muke i strpljenja, nazreti u nekim javnim servisima; informacija se davno pretvorila u infotainment ili „infozabavu“; treći član starog trojstva – zabava – suvereno vlada ekranima sveta i svodi se sve više na najjednostavnije, najbanalnije i najjeftinije sadržaje. Prema tome, ove nove mogućnosti koje interaktivnost pruža navode programere da nude još jednostavnije, još siromašnije duhom zabave jer se uz takve sadržaje mogu mnogo bolje i učestalije koristiti sve interaktivne mogućnosti nego uz neke ozbiljne, smisaone, umetničke i intelektualno izazovne programe.

U dosad dosegnutom nivou interaktivnosti, umrežen i opremljen tolikim „produžecima„, pojedinac neprestano i sam emituje, neposredno i posredno, podatke o sebi, o svojim navikama, potrebama, ukusima. Da li ga to izlaže opasnosti od nekih neželjenih vrsta praćenja i kontrole, od manipulacija pa i zloupotreba?

Nema nikakve sumnje da dvosmerna komunikacija u oblasti televizije dodaje još jedan kanal za upad u našu privatnost. Većina novih izuma digitalnog doba u sebi nosi kao neizbežni privesak dodatnu mogućnost nadziranja naše privatnosti: kreditne kartice, mobilni telefoni, internet… Sada se svemu tome pridružuje televizor. Jedna od najbenignijih upotreba novih mogućnosti koje ova sprava pruža je ciljano oglašavanje, to jest način da vam se na uvid ponude oglasi za robu i usluge koje vas u principu najviše zanimaju. Tako, na primer, najnoviji sistem Ad Smart, koji upravo isprobava Skaj televizija, omogućava da emiter pošalje paket oglasa formiran prema profilu gledaoca, a na osnovu podataka iz adapterske kutije povezane s televizorom. Danas nam tako biraju oglase za robu široke potrošnje i razne usluge, sutra će nam tako servirati vesti ili iz govora nekog političara izdvajati ono što će se nama najverovatnije dopasti i na taj način vešto zaobići našu kritičku svest i nametati nam gotovu sliku o nekoj političkoj opciji. Pored toga, sama činjenica da zahvaljujući novim sistemima komunikacija neko zna o nama mnogo više no što bismo mi bili spremni da mu kažemo izaziva određenu nelagodu, opravdani osećaj da se nalazimo goli nasred gradskog trga.

I Srbija će, po međunarodnim propisima, do kraja 2015. godine morati u potpunosti da digitalizuje svoju medijsku sferu, a time stekne širok prostor i za interaktivnu televiziju. Kako, po vašem uvidu, napreduje digitalizacija, koliko su naše televizije spremne za tu tehnološku promenu i da li joj i kako neke već programski idu u susret?

Mnogima se ovo verovatno neće dopasti, ali je proces prelaska na digitalno emitovanje programa kod nas išao poprilično trapavo: rokovi su određivani preoptimistički, bez uzimanja u obzir stanja infrastrukture razorene u NATO bombardovanjima; osnovana je „Komisija za praćenje digitalizacije“ – i brzo je zaboravljena; angažovan je, bez preke potrebe, strani konsultant čije savete niko nije primenio…

Javno preduzeće Predajnici i veze s izuzetnim naporom uspelo je da osposobi infrastrukturu i instalira veliki deo potrebne opreme. Međutim, po običaju, država kasni. Postoji niz odluka koje se na tom nivou moraju doneti. Na primer, kojim će se redosledom isključivati analogni predajnici? Da li će postojati period „simulkasta“ – period kada će na određenoj teritoriji isti program jedno vreme emitovati i analogni i digitalni predajnici? Još se ne zna da li će biti subvencionisana kupovina adapterskih kutija koje su neophodne da bi se analognim prijemnikom mogao da se prima signal digitalnog standarda (DVB T2)? Neko će verovatno reći da u ovom trenutku naša država nema za to para, ali ne treba zaboraviti da će se prelaskom na digitalno emitovanje osloboditi veliki broj TV kanala koje će država moći za velike pare da iznajmi drugim servisima (to je takozvana digitalna dividenda).

Gotovo ništa nije urađeno na pripremi stanovništva za dan kada će analogni servis biti isključen. Jedini izuzetni doprinos popularisanju digitalnog emitovanja i pokaznu vežbu šta bi obilje kanala moglo programski da znači delo je pomalo sticaja okolnosti, a mnogo više napora dvoje izuzetnih ljudi u Javnom servisu – Dragiše Petrovića i Tatjane Ćitić. Program RTS Digital omogućio je ne samo da se izvrši niz neophodnih tehničkih proba i merenja, i da mali broj vlasnika prijemnika najnovije generacije isproba kvalitet prijema digitalnog signala, već – što je u okolnostima o kojima smo govorili možda još važnije – pokazao kako može izgledati jedan odličan domaći program namenjen zahtevnim gledaocima, a zahvaljujući retransmisiji kroz kabl ukazao koliko takav program može imati značajno i verno gledalište.