Zbirka igračaka u Etnografskom muzeju čuva svet bez ekrana i baterija. Nedavna izložba ga je otkrila deci, a njihovim roditeljima vratila uspomene na vreme bez briga i obaveza
Upravo završena izložba Igračke u Etnografskom muzeju u Beogradu bila je izuzetno posećena. Uostalom, kao što se i moglo očekivati: igračka je nešto što se voli i što je važno, ona je uspomena na lepo. Ona je ono dobro u nama.
Osim tog ličnog doživljaja igračke, ona je i društveni i kulturni medij. Deci znači zabavu, roditeljima i učiteljima sredstvo za učenje i vaspitavanje, proizvođačima i trgovcima zaradu, a nauci znači materijalni dokaz o istorijskim, tehnološkim i ekonomskim okolnostima društva u kome je nastala, o njegovim estetskim, etičkim i religijskim načelima.
Autorka izložbe Mirjana Kraguljac Ilić, viši kustos i načelnica odeljenja za proučavanje etnografskog kulturnog nasleđa, izabrala je da ispriča o detinjstvu generacija koje su odrastale uz drvene konjiće, krpene lutke, čigre, klikere i druge ručno pravljene igračke, ne bi li mališani otkrili čaroliju igre bez ekrana i baterija, a odrasli se setili uspomena na bezbrižne dane.
Jer, kaže, “igračke nisu samo lepi i simpatični predmeti za igru, u njih je utkana istorija kulture. One materijalizuju vrednosne i estetske kriterijume u određenom vremenu. Predstavljaju didaktičko sredstvo koje pomaže deci da usvoje vrednosti kulture u kojoj odrastaju. One upotpunjuju igru, daju joj ideju i sadržaj”.
U Srbiji igračke čuvaju Etnografski i Pedagoški muzej u Beogradu, i Muzej grada Novog Sada. Mirjana Kraguljac Ilić kaže da u “zbirci Dečjih igračaka Etnografskog muzeja ima više od hiljadu i trista predmeta. One svedoče o detinjstvu prošlih generacija i ukazuju nam na vrednosti koje su plasirane deci, ali nam i svedoče o ekonomskim i socijalnim prilikama društva”.
Sve do kraja pedesetih godina prošlog veka igračke su najčešće pravili roditelji, ali i deca. Pravili su ih od materijala koje su imali pri ruci, od svoje umešnosti, mašte i ljubavi (redosled nije bitan). Kućice za ptice, na primer, drvene su ili od pruća, velike i male, prave i krive, obojene ili ne. Pravila su ih deca sama ili uz pomoć roditelja krajem pedesetih godina prošlog veka. Zvečke, preciznije: sućur zvečke, lako su se pravile: uzmete jednu manju suvu tikvu ili čauru od maka, protresete je, i vaše detešce će biti oduševljeno zvukom koji proizvode semenke njenog ploda. Među životinjama izdvaja se zmija napravljena od drvenih zglobova, obojena, iz sredine prošlog veka. Pravila su je deca verovatno na času opštetehničkog obrazovanja. Jedna grana koja se račva je nekom detetu zaličila na konjića, pa je tako promovisana u čuvenu igračku. Na jednom drvenom pijaninu lakiranom, neko je nekom sigurno svirao svoje najlepše etide. Veseo je crveni majmun od filca na točkovima iz tridesetih godina, pravljen u Nemačkoj, a kupljen putem kataloga (i tada su fabrike igračaka, kao i sada, imale precizan katalog svojih proizvoda). U kolekciji je iz 1958. godine klasični, neuništivi i neprevaziđeni, omiljeni Meda.
Lopti ima raznih. Među najstarijima je takozvana dlakava lopta, od goveđe dlake iz Loznice. Krpene, popularne krpenjače, takođe su brojne. Mirjana Kraguljac Ilić ističe krpenjaču koja je nabavljena za muzej 1958. godine. Najmlađa je košarkaška, od livene gume, proizvedena u Splitu.
Lutke su, ipak, najatraktivnije. Kad se ukrste dva drvceta tako da predstavljaju telo i raširene ruke, i oko njih se obavije platno, dobije se lutka na bataljušku. Neke od takozvanih krpenih lutaka, takođe domaće proizvodnje, veoma su maštovite: na belom platnu obavijenom oko grančice našivena je suknjica na crvene tufne, na grudima velika mašna, a na glavici od krpe su oči, izvezene crnim koncem i usta crvenim. Iz pedesetih godina je plastična lutka Alisa koja ima i odeću za lutke – sve kao za odrasle, samo u minijaturi: fina mala dugmad, maleni rajsferšlus na pantalonama, kaputić sa naramenicama, čizmice. U kolekciji su i Barbika i Ken, kupljeni polovinom osamdesetih u komisionu, original Matel, i u to vreme im je već bilo mesto u muzeju.
Autorka izložbe izdvaja “lutke koje je 1902. godine na terenu nabavio kustos Nikola Zega, i lutku koju je muzeju poklonila Gorjana Zekić iz Beograda. Lutku je nasledila od majke, koja ju je dobila na poklon od roditelja. Kupili su je u robnom magazinu ‘Mitić’ koji se nalazio u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Takođe i igračku koja spada u prevozna sredstva, koja su bila omiljena među dečacima. To je primerak rakete industrijske izrade, nastale sedamdesetih godina 20. veka. Predmet je otkupljen od vlasnika iz Novog Sada”.
Interesantno je, kaže, da su “od sredine 19. veka pojedine zanatlije izrađivale igračke po porudžbini. Zna se da su u stolarskim radionicama izrađivali dečje igračke po narudžbini sve do šezdesetih godina 20. veka, kada industrijski proizvodi postaju dominantni na tržištu. Jedina registrovana radionica za proizvodnju i prodaju igračaka kod nas bila je radionica ‘Homa’ u Zrenjaninu. Krajem 19. veka u Beogradu su otvarane prodavnice koje su imale širok asortiman luksuzne robe, a među njima su bile i lutke. Igračke su kupovane najčešće na kraju godine, za božićne praznike. Bile su skupe, a pošto su se često i kvarile, pojedini dovitljivi trgovci zapošljavali su radnike koji su bili vešti u popravci igračaka. Jedna od takvih bila je Klinika za lutke, koja se nalazila u Poenkareovoj ulici broj 15, u trgovini ‘Kod Piroćanca’. Trgovci dečijim igračkama postajali su sve uspešniji i neki od trgovaca su osim prodavnica u gradu, imali i manje sezonske prodavnice u banjskim lečilištima ili u letovalištima na moru. Od druge polovine 20. veka igračke postaju jeftina i dostupna roba koja se kupuje svakodnevno, a ne samo za praznike i važne datume”.
Moglo bi se reći da priča o eksponatima iz ove zbirke ima onoliko koliko i eksponata. I sve su lepe, za decu poučne, a za odrasle terapijske.
U totalitarnim zemljama potpuno se brisala razlika između onog što je istinito i onog što je politički ispravno, tako da su ljudi koji su iz straha ponavljali “politički ispravne reči” donekle i sami verovali u njih – piše u tekstu Lešeka Kolakovskog u najnovijem broju časopisa “Gradac”, čiji naslov “O laži” ukazuje na njegovu temu
O Goranu Tomaševiću, fotografu koji nije bio dovoljno dobar da ga beogradski dnevni list primi u stalni radni odnos, ali jeste da dobije Pulicerovu nagradu, i o njegovoj izložbi u Dubrovniku
Marti Misterija je u svesti čitalaca uspevao da stvori želju da se sazna više, da se spozna svet i da znanje nije mana već prednost – jer se zahvaljujući znanju, a ne mišićima, izvukao iz brojnih neprilika
Svakog leta širom Evrope padaju novi temperaturni rekordi, a posledice vrućina sve više ugrožavaju zdravlje građana, infrastrukturu i energetsku stabilnost. Atlantski savet upozorava da je vreme za strategiju hlađenja – sada. Jedan od predloga koji dobija na značaju i u Srbiji jeste koncept daljinskog hlađenja iz toplana, prenosi RTS
Renomirani svetski ekonomski časopis „Euromoney“ proglasio je Raiffeisen najboljom bankom u Srbiji. Za nagradu za izvrsnost (Awards for Excellence) svake godine se prijavi više od 600 banaka iz preko 100 zemalja, navodi „Euromoney“
Umesto da se okome na obolele ćelije, odbrambene ćelije srpskog organizma su se okrenule protiv zdravih ćelija. Lek je počeo da kola krvotokom, ali je proces ozdravljenja dug i neizvestan
Mitropolit žički Justin otvoreno je stao na stranu studenata i upozorio vlast da “moć nije data radi nasilja, nego radi služenja“. Šta je to trebalo arhijereju poznatom po tome da se kloni sukoba
Kao što je Šešelj početkom devedesetih potezao pištolj na tadašnje studente, tako Vučić na njihove pobunjene kćerke i sinove danas poteže svoje batinaše. Ista je to politika, samo prilagođena vremenu
Istraživanje NSPM: Većina Srbije protiv Vučićevog režima (1)
Najgore je iza nas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
