I ovo je Holandija

Surinamski pisac i politički aktivista Anton de Kom (1898–1945) bio je sin roba i pripadnik prve generacije svoje porodice koja je rođena van ropstva. Njegova knjiga Mi, surinamski robovi istovremeno je autobiografija, istorija Surinama – jedine južnoameričke kolonije koju je Holandija zadržala, manifest protiv kolonijalne vlasti i temeljno potkrepljena analiza različitih mehanizama ekonomske eksploatacije.

...

Knjiga je objavljena u Holandiji 1934. godine, zatim je cenzurisana i zabranjivana, posle zaboravljena, pa ponovo otkrivena u svetlu postkolonijalne kritike, a danas je uvrštena u preporučenu lektiru u Holandiji. Ovih dana biće objavljena u izdanju IP Clio, u prevodu Jelice Novaković Lopušine, profesorke u penziji koja je osnovala Katedru za nederlandistiku Filološkog fakulteta u Beogradu.

Država Surinam ove godine obeležava 50 godina od sticanja nezavisnosti, kaže Jelica Novaković Lopušina, pa je jubilej bio dobra prilika da se prevede ova knjiga, tim pre što je Anton de Kom narodni heroj Surinama.

“Kada je Anton de Kom nudio svoj rukopis holandskim izdavačima, mnogi nisu verovali da je on stvarni autor jer nisu mogli da zamisle da jedan crnac može da piše tako književnim holandskim jezikom. To mnogo govori o tadašnjim predrasudama”, kaže Jelica Novaković Lopušina.

foto: privatna arhiva

“Mi, surinamski robovi je neobičan spoj dokumentaristike i fikcije. U knjizi piše da ‘tvrdnje želimo da potkrepimo činjenicama, tek ponekom stranicom iz crne knjige surinamske okrutnosti’. Anton de Kom se trudio da detaljno dokumentuje sve teze u svom pamfletu, tako da se pozivao na dnevnike veleposednika, finansijske izveštaje sa plantaža, sudske presude, policijske zapisnike i članke iz novina. Posledica toga je da je prvobitni rukopis bio opterećen preopširnim citatima i fusnotama koje sam morala da skraćujem tokom prevođenja knjige. Pisani izvori su obično bili domen samo kolonizatora i zato je De Komu bilo bitno da ostavi pisani trag i iz druge perspektive. Želeo je da zadrži objektivnost i fokusiranost na konkretne podatke i iz još jednog razloga: da javnost ne bi mogla da ga optuži za preuveličavanje holandskih zločina. S druge strane, knjiga prelazi u legendu i folklor u poglavljima o događajima za koje ne postoji dovoljno istorijskih izvora. Na primer, o pokušaju ustanka Marona, zajednice koja je nastala od odbeglih robova u prašumi. Ili o robinhudovskoj figuri Bonija, surinamskog pobunjenika iz 18. veka koji je pljačkao veleposednike i oslobađao robove.”

Jelica Novaković Lopušina ističe da je knjiga “puna opisa lepote surinamske prirode koja se često kontrastira bedi ljudi koji tu žive. De Kom koristi isti postupak kada prikazuje sklad i mir prirode kao suprotnost brutalnosti i nasilju koje upravnici sprovode nad robovima na plantažama. Iako Anton de Kom nije bio književnik, njegovi opisi su poetični”.

Takođe, veliki prostor je posvetio “ženskim likovima i naglasio je njihovu hrabrost i istrajnost, a ne potčinjenost i strah. U poglavlju o mučenju i ubistvu dve robinje koje su odbile da odaju skrovište pobunjenika, De Kom opisuje kako se one suočavaju sa vojnicima ne dozvolivši da budu slomljene pred smrt. On je imao sposobnost da stvori ubedljive psihološke portrete likova u nekoliko rečenica. Po načinu na koji analizira psihološke posledice koje ropstvo ostavlja na potlačene, ali i na tlačitelje, Anton de Kom je preteča postkolonijalnih autora koji su pisali o ropstvu kao o kolektivnoj traumi. On piše i o robinjama koje su razdvajane od svoje dece, o žrtvi koju su podnele mlade radnice koje su došle u Surinam iz Indije i Indonezije u potrazi za poslom, o majkama koje gaje decu u ekstremnom siromaštvu… Takođe je shvatio važnost teme seksualnog nasilja. De Komova senzitivnost za položaj žena posledica je njegovih levičarskih i egalitarnih shvatanja. Verovao je da treba promeniti ne samo kolonijalne, nego i patrijarhalne strukture”, kaže Jelica Lopušina.

Univerzitet u Surinamu nosi ime Antona de Koma i njegov lik se nalazi na novčanicama surinamske valute. Kao borac za radnička prava i prvi rođeni Surinamac koji je napisao knjigu o surinamskoj istoriji, on je nacionalni heroj i simbol otpora kolonijalnoj vlasti. Jelica Novaković Lopušina priča da je on “u Surinamu osnovao savetodavni biro za radnička prava, što ga je dovelo u sukob s kolonijalnom upravom koja ga je uhapsila, optužila za pokušaj dizanja revolucije i 1933. godine prognala u Holandiju. Nastavio je da se bavi aktivizmom u Holandiji i pisao je članke za levičarska glasila. Tokom Drugog svetskog rata priključio se holandskom pokretu otpora. Uhapšen je 1944. godine i umro u koncentracionom logoru Nojengame”.

“De Komova dela su bila zaboravljena nakon njegove smrti. Surinamski studenti koji su se školovali u Holandiji obnovili su interesovanje za njegov rad šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, rukopisi koje su tada surinamski studenti pozajmili iz biblioteka, izgubljeni su. Značajnu ulogu je odigralo udruženje Naš Surinam (osnovano 1919. u Holandiji) koje je 2008. uspelo da pronađe znatan deo De Komovih rukopisa. Sada se oni čuvaju kao njegova literarna zaostavština u Muzeju književnosti u Hagu. Zvanično je rehabilitovan tek 2023. godine. Holandska vlada uputila je izvinjenje njegovim potomcima. Tom prilikom je najavljeno i formiranje katedre Anton de Kom na Slobodnom univerzitetu u Amsterdamu. Što se tiče Surinama, De Kom nesumnjivo ima status klasika i nacionalnog heroja, ali poštovanje često ostaje na rečima umesto na delima. Recimo, rodna kuća Antona de Koma u Paramaribu nalazi se na ivici propadanja zbog nebrige i nedostatka sredstava, što podseća na neke slične priče iz naše zemlje… Surinamski diktator Desi Bauterse zloupotrebljavao je De Komove ideje za opravdanje zločina i sprovođenje represije nad građanima, što je sve suprotno od onoga za šta se De Kom zalagao.”

Sa razvojem postkolonijalne kritike, nastavlja Jelica Novaković Lopušina, povećavalo se interesovanje za Antona de Koma. “Iako je on pisao pre nastanka tog pojma, njegove teme i stavovi se odlično uklapaju u istoriju postkolonijalne kritike. Postoje sličnosti sa delima postkolonijalnih autora sa drugih meridijana, sa frankofonog i anglofonog područja, iako oni tada nisu čitali dela Antona de Koma – jednostavno, prepoznavali su iste obrasce ponašanja u različitim kolonijalnim upravama. Holandski kanon je neka vrsta preporučene lektire (obavezna lektira više ne postoji u Holandiji) koja obuhvata najreprezentativnije autore iz različitih istorijskih perioda i oblasti. Antirasistički protesti širom sveta 2020. godine svakako su uticali na to da Anton de Kom postane deo kanona. Kao posledica pokreta Black Lives Matter, koji se iz Amerike proširio na Zapadnu Evropu, u Holandiji se sve češće govori o krvavom nasleđu holandskog kolonijalizma i o rasnoj diskriminaciji.”

Anton de Kom tvrdi da prava emancipacija počinje iznutra, od trenutka kada potlačeni odbace uverenje o sopstvenoj inferiornosti i nemoći, a njegov aktivizam i savetodavni rad bio je usmeren na rušenje tog kompleksa niže vrednosti. “Verovao je u dugoročna rešenja koja zahtevaju upornost – on piše da je najvažnija reč ‘organizacija’. Pokušavao je da stvori organizaciju koja bi povezala različite obespravljene grupe u Surinamu u prvoj polovini 20. veka, kao što su ostaci autohtonih plemena, Maroni, potomci robova dovedenih iz Afrike, najamni radnici iz Indije i Indonezije… Danas ljudi žele brza i jednostavna rešenja, a Anton de Kom je bio svestan da promene nekada dolaze postupno i da ih možda neće doživeti. Dao je lični primer dostojanstvom pred teškoćama i doslednošću sve do smrti u koncentracionom logoru.”

Inače, uređeni sistem Holandije, kakav ga mi vidimo, kaže Jelica Lopušina “počiva na bogatstvu stečenom tokom vekova kolonijalizma, trgovine robljem i prisilnog rada. Mi zamišljamo Holandiju kao zemlju blagostanja gde se poštuju zakoni, a svedočanstva poput Mi, surinamski robovi dokazuju da to nije važilo za sve građane. Želela sam da kroz prevod ove knjige problematizujem tu idealizovanu sliku Holandije i da prikažem njeno naličje”.

Kada je Anton de Kom bio u zatvoru pod neosnovanim optužbama, na protestu za njegovo oslobođenje ubijeno je dvoje demonstranata, a ranjeno 22. Uprkos tome, holandske novine su hvalile smireno postupanje policije prema demonstrantima, a De Koma su opisivali kao opasnog agitatora, što je, ističe Jelica Novaković Lopušina, očigledna paralela sa današnjim trenutkom.

“Knjiga ima ambivalentan odnos prema nenasilnom otporu. Anton de Kom se zalagao za nenasilni otpor i odbijao je da nosi oružje za ličnu zaštitu, ali je bio svestan ograničene moći nenasilnog otpora i građanske neposlušnosti pred nasiljem vlasti. Recimo, on svedoči da su se pripadnici holandske vojske i policije ponašali kao banditi, da su upadali u kuće radnika i uzimali njihove stvari. Kada je deo radnika poreklom iz Indije pokušao da se usprotivi, oni su im podrugljivo odgovorili: ‘Samo vi čekajte vašeg Gandija!’

Anton de Kom je ipak bio optimista po pitanju delotvornosti otpora. Sud ga je oslobodio optužbi na osnovu zakona pošto nije postojao nijedan dokaz njegove krivice. Osim novina koje su ga napadale, na Surinamu su postojala i manja glasila koja su stala na njegovu stranu i upoznala javnost sa njegovim slučajem. De Kom je verovao da ga ne bi pustili iz zatvora da nije bilo brze reakcije građana koji su protestovali za njegovo oslobođenje. Bio je zahvalan što čak i u takvim uslovima pritisak javnog mnjenja deluje i što se u sudovima ipak nađe neko ko postupa po zakonu. Dakle, postoje očigledne paralele sa današnjim istorijskim trenutkom i sigurno se mogu izvući pouke iz knjige Mi, surinamski robovi. U svakom slučaju, Anton de Kom i njegovo delo ostaju aktuelni.”