Hipersonična smrt

Šatl „Kolumbija“ lansiran je polovinom januara kako bi na orbiti bili izvedeni brojni naučni eksperimenti, među njima i neki koje je naručio Pentagon. Nakon planiranih šesnaest dana rutinskog rada, posada je u subotu 1. februara u 8:15 (EST) uključila kočeće rakete i zaputila se ka Zemlji. Povratak na Zemlju je najdelikatnija faza svakog kosmičkog leta u kojoj greške nisu dozvoljene. Pre svega, letelica treba da se spušta precizno određenim koridorom koji je širok svega nekoliko kilometara. Koridor ne sme da bude ni suviše strm da se letelica ne bi pregrejala i izgorela niti suviše ravan da se letelica ne bi „odbila“ od gušćih slojeva atmosfere i završila zaglavljena u nekoj nižoj, nepravilnoj orbiti. Takođe, letelica treba da ima ispravnu orijentaciju u odnosu na nadolazeću vazdušnu struju kako bi termički štit apsorbovao ogromnu količinu generisane toplote. Baš zbog toga se zadatak kontrolisanja trajektorije i položaja letelice prepušta kompjuterima i tu se od samog početka kosmičke ere skoro ništa nije promenilo – tokom spuštanja posada predstavlja manje-više pasivan teret. U slučaju „Kolumbije“ izgleda da su kompjuteri dobro obavljali posao, s obzirom na to da do pred sam kraj nije bilo nikakvih naznaka da je protokol spuštanja bio narušen.

BEZ NADE: Prvi signal da nešto nije u redu pojavio se u 8:53, kada je komanda leta uočila da na šatlu ne rade senzori za merenje temperature na hidrauličkoj opremi levog krila. Komanda leta inače vidi mnogo više podataka nego sama posada, jer se podaci koji se stalno mere i prikupljaju na šatlu neprekidno slivaju u kontrolni centar, beleže i analiziraju (zato šatlovi i nemaju „crnu kutiju“). Incident sa nekoliko senzora obično ne označava kritičan problem jer je šatl prekriven stotinama senzora koji mere sve važne parametre konstrukcije letelice: naprezanja, pritiske, temperature, deformacije. Kvar senzora ne utiče na normalno funkcionisanje letelice, pa je u ovom slučaju komanda leta procenila da nema potrebe da alarmira posadu. Tri minuta kasnije, u 8:56, izmereni su povećan pritisak i temperatura u točku glavne noge stajnog trapa u levom krilu. U 8:58 otkazuju još tri senzora u levom krilu, da bi u 8:59 bila izgubljena sva telemetrija sa leve noge stajnog trapa. Ovaj otkaz je na monitorima u kokpitu šatla proizveo upozoravajuću poruku koju je posada videla. Dok je posada razgovarala o problemu sa kontrolom leta, potpuno je prekinuta audio komunikacija. Istovremeno, telemetrijski podaci koji se sa šatla automatski slivaju u kontrolu leta postaju isprekidani i nepravilni.

Minut kasnije, tačno u 9:00, 36 sekundi nakon gubitka veze sa posadom i šesnaest minuta pre zakazanog sletanja na Floridu, otkazuje sva telemetrija i kontrola leta nema više nikakve podatke o ponašanju šatla. U tom trenutku šatl se nalazi na oko 65 kilometara iznad Teksasa, leti 18,3 puta brže od zvuka i trpi maksimalno aerodinamičko opterećenje. Kontrola leta nekoliko minuta pokušava da uspostavi izgubljenu komunikaciju sa posadom, ali bez rezultata. Javljaju se već i prvi očevici iz Teksasa i Luizijane koji kažu da su čuli zaglušujuću buku i videli usijane kugle koje su parale bistro nebo. U to vreme niko od njih nije znao da su zapravo videli šatl koji se raspada i sagoreva u atmosferi. U 9:16, kada je bilo očigledno da šatl neće sleteti po planu, administrator NASA Šon O’Kif informiše predsednika Buša, koji se u to vreme nalazi u Kemp Dejvidu, o najverovatnijem tragičnom ishodu. U 11:00 više nije bilo nikakve sumnje i zastave su već spuštene na pola koplja. Dva sata kasnije zvaničnici NASA obaveštavaju javnost da je šatl definitivno izgubljen a čitava posada poginula.

Delovi šatla pali su na 50 milja široko i više stotina milja dugačko područje zapadnog Teksasa i Luizijane. Srećom, niko nije stradao iako je bilo delova koji su probijali krovove kuća inicirajući manje požare. Parčići šatla u raspadanju bili su toliko vreli da su ih uredno zabeležili meteorološki sateliti iznad tog područja. Mnogi delovi nađeni na zemlji bili su potpuno deformisani i izgoreli do neprepoznatljivosti, ali je bilo i onih koje je i laik mogao da identifikuje: pilotska kaciga, amblem misije, mlaznik motora, rezervoar goriva… Stanovništvo je pozvano na opreznost pošto je u šatlu bilo hidrazina, veoma toksičnog i korozivnog raketnog goriva. Stanje posmrtnih ostataka posade nije poznato, iako su na dva mesta pronađeni delovi tela koje tek treba identifikovati.

Kada je 28. januara 1986. godine eksplodirao Čelindžer, najviše simpatija i emocija poklonjeno je Kristi Mekalof, američkoj učiteljici iz Nju Hempšira. Ona je u konkurenciji 1000 prijavljenih učiteljica izabrana za let da bi na kraju kao priučeni astronaut stradala pred očima svojih đaka. Od sedmoro astronauta „Kolumbije“ najčešće se pominju Ilan Ramon, prvi Izraelac u kosmosu, i Kalpana Čavla, eminentni naučnik i nacionalna heroina Indije sa dva leta u kosmos. Uz njih su stradali i komandir Rik Hazbend, pilot Vilijem Mekul i članovi posade Majkl Anderson, Dejvid Braun i Loren Klark. Izrael je na mesto nesreće poslao svoju vojnomedicinsku ekipu kako bi eventualno pronađeni posmrtni ostaci njihovog prvog astronauta bili tretirani u skladu sa jevrejskim verskim običajima.

Da li su astronauti imali neku šansu za spas onog trenutka kada su primetili da su stvari nepovratno krenule nizbrdo? Nažalost, nisu. Prve verzije šatla imale su dva člana posade a standardni deo opreme bila su katapultirajuća sedišta, slična onima koja se rutinski ugrađuju u borbene avione. Kasnije je posada šatla narasla na sedam članova i katapultirajuća sedišta su izbačena kao suviše skupa i glomazna. Umesto toga posada je dobila padobrane i mogućnost da preko specijalne konzole napusti šatl u slučaju neminovne nesreće. Međutim, ni padobrani ni specijalna sedišta nisu ni od kakve koristi kod hipersoničnih brzina. Osim toga, sva je prilika da su se događaji odigravali munjevito i da nesrećna posada nije ni imala vremena da traži izlaz iz nemoguće situacije.

ljUDI U SUNČANIM NAOČARAMA: Na redu je istraga za koju se najavljuje da će biti opsežna, korektna i transparentna. Sprovešće je sama NASA, ali, nezavisno od nje, i mnoge druge državne i vojne agencije koje raspolažu ljudima sa tamnim naočarima u sivim mantilima. Svi oni koji su na biLo koji način imali kontakt s poslednjom misijom „Kolumbije“ trenutno pečate svoje stolove i predaju papire. Za proučavanje ove dokumentacije biće potrebni meseci: da bi jedno lansIranje dobilo zeleno svetlo, potrebno je pribaviti oko milion različitih potpisa dok je štos potrebnih formulara visok otprilike koliko i sam šatl na lansirnoj rampi.

Šta je uzrok katastrofe šatla? Trenutno može samo da se nagađa, ali su sve oči uprte u incident koji se dogodio 80 sekundi nakon poletanja. Tada je jedno parče izolacione pene otpalo sa glavnog rezervoara i naletelo na krilo šatla što je, u najgorem slučaju, moglo da bude uzrok loma neke od termoizolacionih ploča kojima je šatl prekriven ili strukturnog oštećenja krila. „Kolumbija“ je koristila remodeliranu verziju Lokidovog spoljašnjeg rezervoara, lakšu i sa manje ekološki opasnih materijala. Izolacija glavnog rezervoara, sprejom nanet sloj sunđerastog materijala debljine dva centimetra, i do sada se mestimično ljuštio tako da su parčići izolacije naletali na sam šatl, ali bez posledica. Nakon pregleda dosta grubog TV snimka, NASA je zaključila da bezbednost misije nije ugrožena i da sve aktivnosti treba nastaviti po planu. Čak i da šteta jeste bila konstatovana, pitanje je šta bi se moglo preduzeti s obzirom na to da se oštećene ploče i druga ozbiljna strukturna oštećenja ne mogu sanirati u orbiti. U tom slučaju, posada je već nakon poletanja bila osuđena na smrt, a da to nije ni znala. Po drugima, nešto je ipak otkazalo u mehanizmu za kontrolu položaja letelice. Tokom spuštanja šatl liči na ciglu s krilima koja se u optimalnom položaju održava eleronima na krilima, bez korišćenja motora. Ukoliko šatl dospe u nepravilan položaj, ogromna aerodinamička i termička opterećenja mogu s lakoćom da pokidaju čitavu strukturu. Jedino što se definitivno odbacuje kao uzrok nesreće jeste terorizam. Uz svu aktuelnu paranoju, niko nije ni pokušao da pad „Kolumbije“ poveže sa Al Kaidom ili Sadamom Huseinom.

Šta god da je u pitanju, ostaje nejasno kako se šatl raspao tako brzo i kako to da nijedan od nebrojenih senzora na letelici nije signalizirao kritičan kvar. Ono čime kontrola leta raspolaže najčešće se svodi na podatak tipa „off scale low„, što znači da je ili izmerena nenormalno mala vrednost ili su senzori bili fizički uništeni. Poslednji telemetrijski podaci ukazuju da je tokom poslednjih pet minuta temperatura u levom krilu bila za oko 60 stepeni viša nego u desnom i da se neposredno pred gubitak svake komunikacije šatl nekontrolisano nagnuo na levu stranu, da je kompjuter automatski pokušao da koriguje položaj i da, verovatno, nije uspeo u tome. Ron Ditmor, šef šatl projekta, kaže da još nema nijednu indiciju šta je moglo da uzrokuje ovakvo ponašanje. To što je šatl „Kolumbija“ bio najstariji u floti (prvi put je lansiran davne 1981. godine) ne treba da igra nikakvu ulogu: letelica je redovno održavana, do katastrofe je uspešno letela 27 puta a nakon toga je podvrgnuta temeljnoj kontroli i značajnim tehničkim prepravkama.

ZEMAljSKI OKOVI: Na kraju ostaje i pitanje kakve će reperkusije imati tragedija „Kolumbije“ na buduća svemirska istraživanja. Najveći udarac pretrpeće međunarodna svemirska stanica koju zajednički opslužuju američki šatlovi i ruski „sojuzi“ i „progresi“. Bez šatla, stanica će se naći u velikim problemima jer ruski brodovi mogu da nose samo delić šatlove opreme i ljudstva. Rusi uz to standardno kubure sa sredstvima, delovima, produkcijom i statusom svog kosmodroma u Kazahstanu, pa je teško verovati da će samo oni, bez izdašne međunarodne pomoći, biti u stanju da zakrpe rupu u nebu koju je napravila „Kolumbija“. Iako zasad nema razloga za paniku (tri astronauta zatečena na stanici imaju dovoljno zaliha do polovine juna), može se lako dogoditi da stanica, lišena podrške sa Zemlje, postane prazna kanta koja će se poput Skajlaba godinama vrteti iznad naših glava zaboravljena od svih dok se na kraju spektakularno ne sruči na Zemlju.

Tri preostala šatla (Endevor, Atlantis i Diskaveri) verovatno će otići u istoriju i muzeje. I pre ove katastrofe bilo je dosta mišljenja da je šatl vozilo za prošli vek koje je suviše skupo (minimalno oko pola milijarde dolara po lansiranju, najčešće mnogo više) i komplikovano za održavanje. Šatl je inicijalno zamišljen kao svemirski taksi koji će moći da leti veoma često, jeftino i uz minimalne popravke. U stvarnosti, šatlovi lete samo 7–8 puta godišnje (umesto planiranih 20–65) jer je potreban šestomesečni rad armije skupo plaćenih inženjera i tehničara da bi se šatl nakon jednog leta proverio i osposobio za drugi. Šatl nije znatno oborio cene lansiranja komercijalnog tereta (troškovi se i dalje mere stotinama dolara po kilogramu korisnog tereta) niti je ubio rusku, evropsku ili japansku konkurenciju. Sasvim razumljivo, jer šatl ima prevelik broj dragocenih delova koji se koriste samo jednokratno, poput ogromnog spoljašnjeg tanka za gorivo koji izgori u atmosferi. Teško je verovati da će nakon dve ogromne tragedije iko imati dovoljno hrabrosti da potpiše dozvolu za sledeće lansiranje čak i pod pretpostavkom da se utvrdi nesporni uzrok nesreće. Ako istraga preduzeta nakon katastrofe Čelendžera (a trajala je skoro dve godine) nije pružila dovoljno informacija da se izbegne naredna nesreća, teško je verovati da će istraga koja je upravo započela doneti zaključke i preporuke koje bi šatl odjednom učinile sigurnim. Nekadašnje priče o šatlovima koji su projektovani za 35 godina redovne službe i barem 100 letova u kosmos deluju deplasirano jer danas nedostaje 14 ljudskih života i 40 odsto flote (poređenja radi, projekat slanja čoveka na Mesec „Apolo“ iz šezdesetih godina odneo je tri ljudska života, i to u simulatoru na Zemlji). Da stvar po nacionalni ponos bude još teža, Amerikanci nemaju nikakvu brzu alternativu za ponovno slanje ljudi u kosmos. Sasvim paradoksalno, uprkos nespornom tehničkom napretku i proticanju vremena, lanci koji ih vezuju za Zemlju danas su jači nego ikad.