Niko me neće ubediti da legenda o bogu Kairosu (komad kamenog bareljefa, najstariji artefakt pronađen u Trogiru, kao kamen na kome su se „tukli“ bademi) nije bila zgodna priča da momci sa mora muvaju strankinje koje su došle na lepi Jadran. (Čuvena scena iz filma Lito vilovito gde Boris Dvornik vežba na nemačkom rečenicu „Pustimo neka oči govore“ odvija se na glavnom trogirskom trgu.) Naime, Kairos je, po mitologiji, bog srećnog trenutka. On je veoma brz i leti prema tebi. Ako ga u pravom trenutku ne uhvatiš za pramen kose, zauvek ćeš ga izgubiti. Znači, uzmi ovog trenutka ono što ti se nudi, posle ćeš samo žaliti.
I za Trogir isto važi. Sada je lep, prelep, ali i iznad njega lebdi fatum jeftine uvozne robe koja se nudi na svakom ćošku, s tim što zasad ne može da ugrozi ugođaj koji pružaju stare zidine i palate nemerljive lepote. Radovanov portal, čipku od kamena ili Kamerlengo, kulu čuvaricu grada sa koje su zaljubljeni u slobodu strgli venecijanskog kamenog lava. Bogat istorijom, pun je Trogir priča i legendi: od mađarskog kralja Bele koji se tu sklonio od najezde Tatara, pa je po njemu dobilo ime obližnje ostrvo Kraljevac (kasnije se velikodušno odužio Trogiranima omogućivši im da prošire posede za izgradnju Katedrale), drvenog pevca sa pramca turske galije (spomen na bitku kod Lepanta, gde su Trogirani doprineli najvećem porazu Turaka boreći se pod zastavom savezničkih flota – Svete lige), do lokalnog bačvara Korada čiji je gavran svom gospodaru donosio sve što svetluca, često i dragocenosti neopreznih turista. Pa još klapa kad zapeva…. dešava se prava čarolija. Uvek se čini da će iza ćoška izbiti neki vitez ili prelepa princeza.
Trogir je danas potpuno okrenut turizmu. „Brodotrogir“, brodogradilište u kome je bio zaposlen veliki broj stanovnika Trogira, danas radi remont jahti i još neke profitabilnije delatnosti. Mnogo je ljudi ostalo bez posla i plate. Nema više ogromnih prekookeanskih brodova čije je porinuće bilo pravo slavlje. I nekoliko uspešnih preduzeća koja su držala ekonomiju grada propala su tokom tranzicije. Postoji više novih hotela, stara otkupna stanica duvana pretvorena je u hotel visoke kategorije, a ima i veliki broj privatnih apartmana. Korona je znatno povećala interesovanje za nautički turizam koji je i ranije bio veoma razvijen u trogirskom akvatoriju, tako da ste na trogirskoj rivi mogli videti razne krunisane glave i pripadnike džet seta. Ako ne njih, onda njihove moćne brodove. Sigurno najčešći gost, kojeg Trogirani pomalo vole i da svojataju, bio je Barni Ekelston vlasnik Formule 1, sa svojom jahtom „Petara“. Trogir ima tri marine i najveći broj vezova na Jadranu.
Trogir je na nedavnim lokalnim izborima izglasao ponovo, i to u prvom krugu, aktuelnog gradonačelnika Antu Bilića. Građani su prepoznali entuzijazam kojim se ovaj mladi čovek trudi da poboljša život svojim sugrađanima. Obećanja su mnoga, a ima nas koji se najviše radujemo bioskopu.
Stari Trogirani se sećaju da je u „ono“ vreme za sve važnije predstave u HNK u Splitu bio organizovan autobus koji ih je sasvim besplatno vozio i čekao da ih posle predstave vrati kući. U Trogiru postoji predivna knjižnica, biblioteka smeštena u stare zidine koje okružuju grad. Ispred nje se nalazi kameni bunar zastićen staklom (još jedna od lepota koje vas često iznenade). Biblioteka je, naravno, digitalizovana i opremljena trenutno najaktuelnijim izdanjima. Ako nešto trenutno nemaju, vi naručite i za nekoliko dana vas obaveste da vam je knjiga stigla. Ne čudi što svi koje tamo znam koriste njene usluge. Pored Muzeja grada tu je i Galerija Cate Dujšin Ribar u kojoj se odvijaju i različiti kulturni programi, najčešće koncerti klasične muzike.
Nisam htela da pišem o istoriji Trogira, nju svako zaintersovan može da vidi na bezbroj stranica interneta. Htela sam da pišem o Trogiru kako ga ja danas doživljavam. Uživam kada uveče koča pristane uz čiovsku rivu. Miriše na more i frišku ribu. Onda se tu sjate meštani i kombiji restorana koji kupuju samo najbolje, začas se napravi gužva, kratko traje, a onda se isto tako brzo i završi – prodato je sve ulovljeno tog dana. Stranci, koji su se slučajno tu zatekli, u čudu gledaju šta to bi. Na brodu ostaju samo ribari da ga peru, slažu konopce i spremaju za novi radni dan. Radost mi pričinjavaju prve jurarnje kafe na Rivi koje nose trag svežine i zvuke buđenja grada! Trogir je privlačan i u letnjoj i u zimskoj varijanti, kada vri kao u košnici ili kada je potpuno miran i spokojan. A uvek očaravajući.
