Fijaker Lederer Đorđa

U nestvarno lepom ali potpuno praznom parku u centru Čoke, nekadašnjoj dvorskoj bašti, nalazi se Dvorac Lederer. Naslanjamo bicikle na stabla u parku i gazeći po tepihu od opalog lišća obilazimo oko zaključanog dvorca.

Zgrada je kategorisana kao spomenik kulture od velikog značaja i, iako je nagrižena vlagom, u relativno je dobrom stanju. Na zadnjoj strani dvorca je natpis: „Zahvaljujući K.P. Jugoslavije i Drugu Titu, radni kolektiv Poljoprivrednog dobra Čoka primio je na dan 8. septembra 1950. na upravljanje ovo dobro.“ Žena koja je prolazila tuda, bukvalno se rasplakala od sreće kada je čula da postoji projekat „Dvorci Srbije – Zaštita kulturne baštine“ sa planom da se revitalizuju dvorci širom Srbije: „Iz vaših usta u Božije uši – ulepšali ste mi dan! Gledam ovo ruglo već godinama i duša me boli!“ Meštani kažu da je u dvorac bilo lakše ući u Ledererovo vreme nego danas.

Izgradnju dvorca dovršio je drugi vlasnik Čoke Švab Karolj, oko 1870. godine (prvi je bio Lerinc Marcibanji), a krajem 19. veka posed su kupili Artur i Karolj Lederer. Ledereri su došli iz Budimpešte, i bili su jedna od najbogatijih jevrejskih porodica u to doba. Njihovo imanje se u spisima 1938. opisuje u superlativima: 200 hektara vinograda, ogromni svinjci sa 15.000 komada, hiljade volova, 400 hektara zasejano cvećem čije se seme izvozi u Englesku, podrumi za vino kapaciteta preko milion litara, električna centrala, fabrike špiritusa i za preradu mesa, a postoje zapisi da su Ledererova vina stigla i do Britanskog dvora. Imanje je u posedu porodice Lederer ostalo do Drugog svetskog rata.

foto: robert čoban

POKLON ZA KRALJA ALEKSANDRA

Nenad, koji nas vodi kroz vinariju, priču počinje od 1903, od izgradnje velelepnog vinskog podruma. Jedna od glavnih atrakcija drugog dela podruma, u kome su betonski sudovi iznutra obloženi pločicama, je sada već čuveni sud u koji je moglo da stane više od 67 hiljada litara vina. Ovde je Lederer zakazivao partije kartaških igara koje su, u pratnji romskih svirača, trajale i po nekoliko dana. Po mnogima najlepši deo podruma je onaj sa drvenim buradima, završen 1912, koja se nalaze u njegovoj sedmoj ulici. S obzirom na to da se podrum nalazi četiri metara ispod nivoa reke Tise, Lederer je opasnost od vlage rešio izgradnjom i danas funkcionalnog drenažnog sistema zasnovanog na visoko higroskopnom tiskom pesku koji se posipa na dno podruma, a menja se više puta dnevno novim, prethodno isušenim na suncu.

foto: porodična arhiva

Nekoliko dana nakon naše posete dvorcu i vinariji i mojih postova na društvenim mrežama, Dragan Komlušan iz Čoke mi je poslao snimak televizijske emisije u kojem on i drugi sagovornici pričaju o burnoj istoriji porodice Lederer, i desetak dragocenih fotografija iz njihovog života: Magda Lederer, koja sad ima 92 godine, kao devojčica sa velikom belom mašnom u kosi u društvu majke i brata, deca se voze u kozjem fijakeru, njena majka Magdolna obučena po poslednjoj modi iz Pariza, teniski tereni u parku, Đorđe Lederer na konju… Deda Dragana Komlušana je radio kao kuvar kod Lederera pa mu je pričao da su vodili računa i o siromašnima. „Svakog dana bi se kuvalo 150 obroka za one koji nisu imali šta da jedu. Takođe, za Božić bi Lederer svojim zaposlenima davao poklone, uglavnom vino i rakiju iz svojih vinograda!“

foto: porodična arhiva

Zatim, Lederer je bio u odličnim odnosima sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem. „Na venčanje kralja Aleksandra i rumunske princeze Marije poslao je mog dedu i njegovog rođenog brata da budu kuvari! Kako je kulinarska kultura tada bila na znatno višem nivou u Vojvodini nego u Beogradu, dva vrsna kuvara iz dvorca Lederera bila su od velike koristi pri spravljanju kraljevske svadbene trpeze“, priča Komlušan.

A kako je sve počelo? Paulina Švab i Jakab Lederer iz Budimpešte, imali su dva sina: Artura i Karolja. Artur je preuzeo imanje u Čoki i doselio se ovde. U braku sa Alis Levi dobija tri sina: najstariji Ištvan gine na ruskom frontu u Prvom svetskom ratu, srednji sin Laslo falsifikuje dokumente i odlazi maloletan u rat i posle rata umire od španske groznice, a najmlađi Đerđ (Đorđe) se školuje za bankara, od oca preuzima imanje Lederera, i ženi sa Magdolnom Rajnpaht sa kojom dobija maločas pomenutu Magdu koja sad ima 92 godine, i Đerđa mlađeg.

foto: porodična arhiva

U dogovoru sa Ledererom, iz Subotice u Čoku dolazi porodica Korhec i tu započinje mesnu industriju koja je proslavila ovo mesto, a koje se danas, kao jedno od brojnih žrtava tranzicije u Vojvodini, nalazi u stečaju i ne radi. Ledererova i Korhecova deca, kao zlatna mladež onog doba igrala su se zajedno, trenirala tenis, dolazili su privatni nastavnici jezika da ih podučavaju. U parku je bilo nekoliko fontana i vodoskoka, kao i staklena bašta u kojoj je Lederer gajio tropsko cveće. Godine 1960. izbio je požar nakon kojeg je zamenjen krov dvorca. Iste godine ograda oko dvorca i parka, pravljena u stilu secesije, srušena je a njeni delovi su razvučeni po celoj zemlji, najviše ih ima oko nekih generalskih vila u Beogradu. Od tada je park javni prostor.

PRIČA STEVANA RAIČKOVIĆA

U priči Fijaker gospodina Lederera u zbirci Veliko dvorište, Stevan Raičković opisuje zanimljivu epizodu iz života mladog Đorđa Lederera. Započela je nova školska godina. Deca u razredu već su se privikla jedna na druge. Jednog jutra pred školom se zaustavio crni fijaker. Iz njega je izašao krupan čovek, a za njim sličan bucmasti dečak. Bio je to novi đak u razredu. Zvao se Đorđe Đurika, sin gospodina Lederera. Nastavnik ga je smestio u drugu klupu, da sedi s najsiromašnijim dečakom u razredu, Zekovićem.

Đurika je delio svoju obilatu užinu s decom, a deca ko deca, uskoro su počela da ga iskorištavaju. Jednom je Đuriki slučajno kapnulo mastilo na Zekovićev kačket. Digla se opšta graja, na što je Đurika otišao u prodavnicu i Zekoviću kupio novi, lepi kačket. Od tada su drugi počeli namerno da se nameštaju pod Đurikinu mastionicu. Tako je morao da kupi Ćeraniću novi karirani sako, nakon što je „slučajno“ njegov kaput uništen. Onda je Čamprag prosuo po zimskom kaputu celu mastionicu, optužujući za to Đuriku, ali razred nije stao na njegovu stranu pa je celu zimu morao da nosi kaput s flekom od mastila. Kada bi se časovi završili, svi su jedva čekali da se skupe oko fijakera koji je dolazio po Đuriku. Neki bi se zakačili za zadnji kraj i tako se povezli do mosta preko Tise.

Karolj Lederer iznenada umire 1930. i tu počinje sunovrat porodice. Kad su Nemačke trupe 1941. godine ušle u Banat, imanje Ledererovih uzima nacistički funkcioner Herman Gering, a pređašnjim vlasnicima daje četiri sata da pobegnu. Ledereri odlaze prvo za Sentu pošto u Bačkoj, koja je bila pod kontrolom Hortijeve Mađarske, nije sprovođen Holokaust nad Jevrejima kao u Banatu pod Nemcima i u Sremu koji je pripao NDH. Iz Sente su pobegli u Budimpeštu gde su, skrivajući se u podrumima, dočekali kraj rata. Vratili su se u Jugoslaviju očekujući da će im kao preživelim Jevrejima biti vraćen posed, Međutim, klasni neprijatelj bio je tek nešto milosrdniji od nacista: Ledereri su optuženi za ratno profiterstvo (!) i strpani u zatvor. Pušteni su nakon dve godine i uspeli da pobegnu u London, a zatim, 1948. u Južnu Afriku gde porodica Lederer živi i danas.

Magda Lederer je 2004. posetila Čoku i započela proces restitucije u kojem joj je vraćeno oko 800 hektara zemlje. Prilikom posete vinariji, bila je kažu, srećna, što je bar nešto ostalo od privrednog carstva njenog oca – i dozvolila je sadašnjim vlasnicima da koriste njihovo porodično ime za prvu liniju vina.

Ako naletite u nekom restoranu u vinskoj karti na „Lederer“, nazdravite u čast porodice koja je predvodila ekonomski napredak jednog dela naše zemlje a danas mi, bukvalno, nismo u stanju ni da okrečimo ono što su oni izgradili.