Svedoci događaja su jevanđelisti Luka, Marko, Matej i Jovan, a njihovo svedočanstvo o poslednjim trenucima Isusovog života preveo je Vuk Stefanović Karadžić.
U istoriji hrišćanstva, postupak rimskog vojnika koji je umirućem Isusu na krstu ponudio da sirćetom utoli žeđ uobičajeno se smatra za njegovo poslednje iskušenje i još jedan nedvosmislen dokaz rimskog sadizma. Greška se, kako to već biva, možda krije u prevodu. Jer ono što je prevedeno kao ocat, sirće, bila je u stvari poska (posca), vrsta pića koje je bilo obavezni deo redovnog sledovanja rimskih legionara. Gest rimskog stražara kod raspeća tako se može tumačiti kao izraz sažaljenja ili milosrđa, a ne kao još jedan oblik mučenja. Kiselo vino bilo je standardno piće rimske vojske i rimske sirotinje: potonja sebi nije mogla priuštiti nešto bolje i skuplje, a vojnici su pili ono što besplatno dobijaju. Po drugim tumačenjima, poska je mešavina kiselog vina ili vinskog sirćeta sa vodom i začinskim biljem. Bar deo popularnosti duguje tome što je nastala kao medicinski napitak koji je sticajem okolnosti postao svakodnevno piće rimske vojske i nižih klasa negde u drugom stoleću stare ere, da u legionarskom sledovanju ostane kroz celu rimsku i najveći deo vizantijske istorije.
Napitak je navodno izmišljen u Grčkoj, ali reč za rimsku posku ne postoji u grčkom, pa se u jevanđeljima na grčkom pojavljuje oxos, sirće, a onda i u latinskom prevodu Svetog pisma, Vulgati, poska je takođe sirće, acetum. Latinska posca u obliku phouska stigla je u grčki jezik tek u ranim danima Vizantije, ne pre VI stoleća nove ere, kada je vizantijska vojska nastavila rimsku tradiciju pijenja „sirćeta“.
Uprkos drugorazrednim sirovinama za proizvodnju, od lošeg ili vina koje je počelo da se kiseli, poska je imala prehrambene vrednosti ne samo kao izvor tečnosti i nešto malo kalorija, već i zbog antiskorbutnog delovanja jer je sadržala vitamin C. Njena kiselost ubijala je škodljive bakterije i pomagala ako se morala piti loša voda. To objašnjava svakodnevnu upotrebu poske još u rimskoj republikanskoj vojsci, kada se pijenje samo kvalitetnog vina smatralo disciplinskim prekršajem, što su pojedine vojskovođe nastojale da spreče potpunom zabranom ili ograničavanjem snabdevanja vinom. Uobičajeno sledovanje legionara poska postaje od prvog stoleća nove ere, da bi se jednim carskim ukazom dva veka kasnije odredilo da niži pripadnici vojske posku i vino piju svakodnevno, ali naizmenično. Neki ugledni Rimljani su je takođe pili da izraze solidarnost sa svojim vojnicima: Katon Stariji je, kažu, upamćen i zato što je voleo posku.
MARIJEVE MAZGE: Legionarska menza bila je neizmerno daleko od kuhinjske ekstravagancije carskog Rima, ali i mnogo bolja od prehrane običnog stanovništva, makar se ta prednost svodila na svakodnevne redovne obroke. O ishrani legija nije brinula samo država po standardima koji su antici sistematski po prvi put uvedeni u rimsku vojsku, već i oni čiji su autoritet i popularnost zavisili od staranja za redovnu ishranu vojnika, od neposrednog komandanta do imperatora čija je vlast, katkad i život, zavisio od podrške legija. Drugi razlog za brigu o vojnicima bio je strateški: „Glad pustoši vojsku gore nego neprijatelj i strašnija je od mača. Vreme i pogodna prilika mogu olakšati druge nevolje, ali ako furaž i provijant nisu pažljivo obezbeđeni, leka nema. U ratu je glavno i osnovno: dobro se obezbediti hranom, a neprijatelja uništiti glađu“, kaže Vegecije u svojoj Raspravi o ratnoj veštini. I dodaje: „Kad se zalihe počnu tanjiti, kasno je za štednju.“ Po njemu, u rimskoj vojsci na teškim pohodima hrana je raspoređivana „u utvrđenim sledovanjima jednakim za sve, bez obzira na čin; a kad bi se stanje normalizovalo, vlast je nadoknađivala razliku do punog obima“.
Rimske legije postaju stalna vojska reformama Gaja Marija oko 107. godine p.n.e. „Marijevska legija“ se sastojala od deset kohorti, koje čini po šest centurija od po 80 boraca. Svaka centurija imala je u sastavu 10 jedinica (contubernia) po osam ljudi koji su delili šator, mlin za žito, mazgu i kazan za kuvanje. Procene težine opreme koju je svaki legionar nosio uz obavezni oklop, štit i oružje, dakle pribor za pribavljanje namirnica – uzice za zamke i mreže, srp i sl. – i posuđe za pripremu hrane kreću se od 13 do 20 kilograma. Legionar na pohodu nosio je, prema antičkim izvorima, zalihe i za do 17 dana marša, odnosno oko 12,5 kg hrane. Uz legiju je išla i komora u koju je spadalo 640 mazgi, po jedna na svaki kontubernijum. Gaj Marije je taj glomazan i spor način snabdevanja učinio efikasnijim tako što je odredio da svaki legionar nosi što više sopstvene opreme, uključujući oklop, oružje i sledovanje za 15 dana, ukupno 25-30 kg, zbog čega su legionari odmah dobili naziv „Marijeve mazge“ (muli Mariani). Procene da je rimski legionar nosio ukupno do 30 kilograma opreme i oružja u skladu su sa današnjim očekivanjima od profesionalnih vojnika.
ORGANIZACIJA: Dnevno sledovanje žitarica, modius per contubernium, iznosilo je oko 1-1,5 kg po legionaru. Uz njega je išlo ulje ili mast ili slanina ili neko drugo meso, vinum ili acetum (poska), so, sir, povrće, riblji sos (garum ili liquamen). Ulje je, osim u hrani, korišćeno za podmazivanje opreme i oružja, održavanje lične higijene i kao gorivo u svetiljkama.
Hranu za legiju obezbeđivala je organizovana intendantura, jedna od karakterističnih institucija rimske vojske. Komandant legije morao je da pre polaska na pohod obezbedi zalihe hrane dovoljne da se bez dodatnih izvora dostigne cilj. Sveže meso obezbeđivala su krda krupne i sitne stoke koja su išla s legijom, snabdevajući je i sirovinama, rogovima, kožom, žilama i kostima. Svaki kontubernijum mleo je svoj deo žitarica ručnim mlinovima koji su nosile mazge, mada se žito moglo i samo skuvati pa jesti. Svakodnevni obroci žitarica, suvog mesa ili slanine dopunjavani su i pljačkom neprijateljskog stanovništva za koju su bile zadužene pomoćne jedinice: iz istog izvora stizali su i dodaci u obliku svežeg voća i povrća.
Codex Theodosius iz oko 360. godine određuje da jedinice na maršu treba da dobijaju vojnički dvopek (buccellatum), hleb, vino (vinum) i posku (acetum), usoljenu svinjetinu i ovčetinu. Imperator Hadrijan je neko vreme živeo životom običnog vojnika i uživao larido, caseo et posca, tojest slaninu, sir i kiselo vino. Kažu da je, kao i dobar deo njegovih sugrađana, voleo dimljeni sir. Potkraj starog veka, vojskovođa Avidijus Kasijus naredio je svojim jedinicama da ne nose ništa osim laridum ac buccellatum at que acetum, slaninu, dvopek i kiselo vino. To je, u stvari, bila osnova svakodnevne ishrane milite ordinarius, običnog legionara koju su uz Hadrijana sa vojskom delili i Trajan i Karakala. Uteha za jednostavnost menija mogla se potražiti u vojničkoj poslovici: Vežbaj teško da bi se borio lako! Ili u anegdoti o tome da su Rimljani pokorili svet u potrazi za nekim ukusnim dodatkom vojničkom dvopeku – kao i ona mnogo ranija, po kojoj Spartancima nikakav ratni napor nije težak ako su u stanju da jedu crnu čorbu od krvi, svakodnevni obrok lakonskih građana.
Organizacija snabdevanja rimske armije na terenu, bilo da je reč o garnizonima i stalnim posadama ili o vojsci na pohodu, uticala je na širenje rimskog načina života u provincije. Lokalno stanovništvo orijentisalo se na proizvodnju viškova hrane za prodaju vojsci, koja je gradila i širila mrežu puteva i time povećavala efikasnost transporta ne samo za sebe, već i za komunikaciju lokalnog stanovništva.
Hleb je bio osnovna vojnička namirnica, svakodnevna sveže pečena vekna u garnizonima, utvrđenjima i logorima. Uz uobičajeno goveđe, svinjsko, kozje i ovčije meso, u logoru ili na pohodu se računalo i sa lovom na divlje svinje, srne, zečeve i patke; legionari ulogoreni na rečnim ili morskim obalama jeli su, naravno, ribu, rakove i školjke. Vojničkom platom mogle su se od putujućih trgovaca ili na pijacama nastalim oko stalnih vojničkih logora jeftino kupiti dopunske namirnice. Uz pšenicu, sočivo, goveda, telad, koze, svinje, šunke i vino na listama nabavki nalazi se, na primer, i ulje od repice, osnovne masnoće za kuvanje u Egiptu, čijoj upotrebi su se legionari tamo morali prilagoditi – ili kojim su egipatski legionari u Galiji snabdevani. S druge strane, arheološki nalazi iz vojničkih naselja duž Rajne ukazuju na upotrebu različitih vrsta žitarica, mahunarki, povrća, orašastog i drugog voća: utvrđenje Neus, datirano u prvo stoleće nove ere, dokazuje upotrebu pšenice, divljeg ovsa, jaja, mesa, ostriga, boba, sočiva, belog luka, grožđa, bobica zove i lešnika. Povrh toga, tu su i četiri namirnice koje je u to područje uvela rimska vojska – pirinač, leblebije, masline i smokve.
ROĐENDAN NA HADRIJANOVOM ZIDU: Jedna od najobimnijih zbirki rimskih garnizonskih dokumenata pronađena je u Česterholmu, južno od Hadrijanovog zida u Britaniji. Širok spektar nabavljanih namirnica uključuje cerealije, meso domaćih životinja i divljači, piće, voće i povrće, bilje i začine. Pšenica je korišćena za hleb i kašu. Ječam se koristio kao stočna hrana, ali su ga u nuždi ili po kazni jeli i vojnici. Najčešće prerađevine od svinjskog mesa su slanina, šunka i mast. Od mediteranskih elemenata u ishrani tu su vino, maslinovo ulje i riblji sos, garum; na samom lokalitetu pronađene su i amfore za ulje iz južne Španije. Pronađene su i amfore za vino i burad za vino i pivo. Na popisima namirnica su i kiselo vino, svinjska mast, žito, pivo, divljač, začini, bob, pšenica, ječam, jabuke, riblji sos (muria), ulje, masline, ostrige, jaja, šunka, biber, pilići, so i vino.
Jedna vindolandska tablica daje podatke o rođendanskom slavlju priređenom verovatno početkom septembra stote godine nove ere. Večera je organizovana u Brigi nedaleko od Vindolande; priredila je Klaudija Severa koja je pozvala svoju dobru prijateljicu Sulpiciju Lepidinu, suprugu jednog od komandanta njenog muža Flavijusa Cerialisa, prefekta devete kohorte Batavijaca. Kao žena Elija Brokusa, prefekta garnizona Briga, Klaudija Severa je imala mogućnost da koristi svu hranu namenjenu legionarima i novac da kupi sve što je potrebno za uspešnu proslavu. Jelovnik je obuhvatao svež hleb, tek izbućkani buter, lokalnu šunku, svinjske kotlete, svežu ili konzerviranu ribu, ostrige, mladi grašak, italijanske ili grčke maslinke, domaće piliće i jaja, galsko ili italijansko vino, lokalno pivo, luk, možda domaći ili lokalni sir, medenjake, judejske ili severnoafričke urme, judejske ili sirijske smokve, lokalne šljive, uvozni riblji sos, domaće začinsko bilje i med.
Vindolandski nalaz je samo jedan od mnoštva na osnovu kojih istraživači smatraju da su rimski osvajači u Britaniji na dugi rok unapredili ishranu lokalnog stanovništva, uvodeći efikasniju poljoprivredu, nove namirnice, načine uzgajanja useva i domaćih životinja. Lista povrća, na primer, obuhvata beli i crni luk, praziluk, kupus, grašak, celer, repu, rotkvice i špargle. Značaj praziluka kao dela osnovne ishrane britanskog stanovništva ističe i to što je kasnije uveden u državni grb Velsa. Britanci su zahvaljujući Rimljanima počeli da koriste i gaje ruzmarin, majčinu dušicu, lovor, bosiljak i metvicu; takođe i lekovito i bilje koje se koristi u proizvodnji piva. Zbog uvođenja produktivnijih žitarica hleb je postao mnogo važniji deo britanske ishrane. Rimljani su uveli i orah i slatki kesten, kao i kultivisano umesto divljeg voća: jabuke, grožđe, dud i višnje, takođe i grožđe, uprkos povremenim zabranama vinogradarstva da bi se zaštitila italijanska proizvodnja vina. Rimljani su uveli i nove sorte domaćih životinja, kao što je cenjena bela krava. Arheološki dokazi upućuju i da su uvedeni biserka, kokoš i kunići. Kunići koje su Rimljani uveli bili su španski varijetet koji u britanskoj divljini ne bi opstao zbog klimatskih uslova. Uveli su i nove vrste divljači, smeđeg zeca i fazane.
VOJNA POLJOPRIVREDA I CIVILIZACIJA: Ako je dnevno legionarsko sledovanja žita iznosilo 1-1,5 kg to daje procenu da je rimska legija dnevno trošila 7500 kg žitarica i još oko 500 kg krmiva za životinje. Ukupna dnevna potrošnja žitarica u legijama raspoređenim u Britaniji bila je oko 33,5 tona, što je zahtevalo da svaki stalni logor, garnizon ili kastrum obezbedi sopstvenu proizvodnju hrane. Deo okolnog zemljišta izdvajan je i korišćen je za gajenje useva i napasanje životinja: to su bile livade (prata) ili teritorija (territorium). O stadima krupne i sitne stoke brinuli su legionari pastiri (pecuarii). U doba kasnog carstva za ishranu legionara raspoređenih na granicama imperije starao se veliki broj pograničnih vojnika (limitanei) koji su služili kao zemljoradnici zaduženi za uzgajanje useva. Prema procenama prinosa u rimskoj poljoprivredi – od oko 500 do 2000 kg po hektaru – za lokalno snabdevanje jedne legije žitom trebalo je obezbediti ukupno od oko 1200 do oko 5600 hektara obradivog zemljišta (teritorije od oko 3,5X3,5 do oko 7,5X7,5 km). Naravno, legija je retko bila na okupu: iz taktičkih i praktičnih razloga jedna legija je bila stacionirana u nekoliko garnizona, tako da ove procene računaju zbirne površine, a ne jedno ili dva ogromna obradiva polja. Tome treba dodati i površine za uzgoj krmnog bilja, pašu i seno za životinje. Ukratko, pogranične vojne baze imperije bile su utvrđenja, ali i velika poljoprivredna gazdinstva. Tle nepogodno za uzgajanje zahtevalo je dopremu velikih količina žita, uz sve druge namirnice, opremu i materijal.
Ishrana jedinice zavisila je i od područja na kom je stacionirana i prirodnih uslova za gajenje žitarica i drugog bilja, kao i lokalne faune koja je obogaćivala vojničko sledovanje. Zna se da je jedinica u Korbridžu jela zečeve, jelene, lisice, jazavce, dabrove, voluharice, divlja goveda i krtice, dok je ona u Benvelu jela sveže školjke a jedinica u Falkenburgu živinu, piliće, patke, male burnice, kormorane, čaplje, kašikare, velike i male divlje patke, guske, ždralove i vrane.
Jasno je da ne postoji jedinstven jelovnik za rimske legije rasute od Britanije i Gibraltara, preko Evrope, severne Afrike i Bliskog istoka, do Avganistana i Indije. Ograničene mogućnosti konzerviranja hrane – praktično svedene na usoljavanje, sušenje, dimljenje i kišeljenje – činile su da se legije okreću svežoj hrani čija je nabavka zavisila od teritorije i doba godine. U gornjoj Germaniji (Germania Superior) preko zime teško da se moglo doći do zelenog povrća osim možda kupusa i praziluka; skorbut je bio čest mada su medicii činili sve što su mogli i za lečenje koristili Radice Britanii, koren poljskog zelja. Snabdevanje osnovnom namirnicom, žitom, bilo je lako u Egiptu, pristojno u Galiji, Tunisu, Španiji i Britaniji, ali teško u Judeji i problematično u gornjoj Germaniji, naročito tokom perioda kada su germanske ratničke bande slobodno tumarale.
U obliku dvopeka ili zrna, pšenica je bila uobičajeni deo vojničkog sledovanja i izgleda da su legionari na nju bili naviknuti: u jednom trenutku Cezarovog pohoda na Galiju oskudevalo se žitaricama i vojnici su uglavnom dobijali meso, zbog čega su mnogi veterani gunđali, zahtevajući da im se kaže šta je sa žitom.
A ASTERIKS I OBELIKS?: So je jedna od osnovnih namirnica bez koje vojska ne može. Vojničko sledovanje soli (salarium) u engleskom jeziku je ostalo kao naziv za platu (salary). Vojnici su nerado jeli neusoljeno meso, posebno kada su bili stacionirani u toplim krajevima, zbog straha od bolesti i trovanja koje izaziva pokvarena hrana.
U trajnije namirnice vojničkog sledovanja spadalo je usoljeno i sušeno meso, kao i suvo voće. Smatra se da je prosečni legionar unosio bar 3500 kalorija dnevno – što obezbeđuje sledovanje od jednog kilograma brašna, 100 g slanine i 30 g sira, dok se druge procene kreću do 5000 kalorija za vojnike na inženjerijskim poslovima i do 6350 kalorija za vojnike u ratnim uslovima i borbi. Visokokalorična ishrana bila je nužna legionarima koji su u garnizonu i na pohodima svakodnevno obavljali naporne poslove. Žitarice su bile glavni izvor ugljenih hidrata; meso je obezbeđivalo proteine i gvožđe. Sir je bio dopunski izvor masti. Neki istraživači porede rimskog legionara sa sportistom, upoređujući legionareve kalorijske potrebe sa potrebama modernog takmičara ili fizičkog radnika. Visoki sadržaj ugljenih hidrata u rimskoj vojničkoj ishrani, koji je činio 78 procenata ukupnog unosa, bio je dovoljan da dopuni energetske zalihe iscrpljivane zahtevima vojničkog načina života, ali to na duži rok nije izbalansirana ishrana. S druge strane, sledovanje je bilo funkcionalno zbog visokoenergetskih i lako svarljivih ugljenih hidrata.
Pomalo neverovatno, ali jedna od uvreženih zabluda – u delu naučnih krugova takođe – bila je da su rimski vojnici bili gotovo potpuni vegetarijanci. Deo tog uverenja zasnivao se na literarnim svedočanstvima po kojima su u stara dobra vremena svi Rimljani, pa i njihova vojska, živeli na skromnim obrocima od kaše, povrća i voća a pili samo čistu vodu. Drugi osnov činili su već pomenuti slučajevi odbijanja mesa zbog straha od trovanja. Predanje da su legije u logoru bile skoro vegetarijanske veoma je verovatno za period rane Republike, veruju neki istraživači, priznajući da se od sredine II stoleća stare ere „ceo rimski svet otvorio i gotovo svi aspekti rimskog života, uključujući ishranu, promenili su se u odnosu na ´stare dane´“. Drugi autori ne podležu tom pojednostavljivanju i na osnovu sopstvenih istraživanja tvrde da su rimski vojnici i u vreme Republike i u vreme Carstva jeli meso. O tome svedoče već pomenuti nalazi životinjskih kostiju na đubrištima nekadašnjih rimskih garnizona; u jednom slučaju analiza kostiju iskopanih na mestima vojnih logora u Britaniji i Germaniji, datiranih od vremena Avgusta do III stoleća nove ere pokazuje da su legionari jeli goveda, ovce, koze, svinje, jelene, medvede i zečeve, a u nekim područjima i losa, vuka, lisicu, jazavca, dabra, voluharicu, kozoroga i vidru. Polomljene goveđe kosti ukazuju da je srž vađena za supu. Arheolozi su našli opremu za pečenje i kuvanje mesa kao i za pravljenje sira od mleka domaćih životinja. Riba i živina su takođe bile popularne, pilići posebno za bolesne. Tako, na kraju, ima osnova i za mišljenje jednog istraživača da je tvrdnja o vegetarijanstvu rimskih legija postala popularna tek danas, kada se takav oblik ishrane propagira, kao neka vrsta „pitanja iz oblasti antimesne mudrosti“ za koju Rimljani nisu odgovorni.
Pa, da je istorijske pravde, Asteriks, Obeliks i drugovi bi divlje veprove tamanili zajedno sa Rimljanima, a nazdravljali vinom čiju su proizvodnju u Francusku uvele iste te rimske legije.
dve šolje integralnog brašna, polovina do tri četvrtine šolje vode, jedna kašika masti, nekoliko prstohvata soli
Umesiti sastojke u čvrsto testo, dodajući još vode ili brašna ako treba. Mesiti nekoliko puta pa raširiti testo na debljinu od jednog santimetra. Iseći na kvadrate stranice 5-6 cm i napraviti četiri niza rupica na svakom. Peći na nezamašćenom plehu jedan sat na oko 180°C. Dvopek treba da je svetlo smeđe boje i tvrd kao kamen. Produžiti s pečenjem ako nije tvrd li smanjiti temperaturu ako brzo postaje smeđ. Ohladiti lagano u pećnici. Nositi tuce ili više komada u platnenoj kesici, držati ga suvim inače će se ucrvljati. Za jelo ga natopiti vodom ili izmrviti u prženu slaninu, larido et buccelatum; istučen u prah koristi se kao brašno u kuvanju, za pulmentum ili mešenje hleba bez kvasca. Može se pržiti u masti ili maslinovom ulju.
pola litra vode, 150 g svinjskog odreska od svežeg buta ili šunke, dve kisele zelene jabuke, jedan veći crni luk, kašika masti
U većem tiganju na masti dobro ispržiti iseckano meso pa ga skloniti na stranu. Izvaditi jezgro jabuka pa ih bez ljuštenja iseći na tanke kolutove, iseći i crni luk na tanke kolutove pa sve pržiti na masti i soku od prženja svinjetine dok ne postane smeđe. Dodati vodu i kuvati oko pet minuta dok jabuke i luk ne postanu meki; po potrebi doliti još vode. Dodati prženu iseckanu svinjetinu.
posni odrezak, riblji sos*, kašičica meda
Komad posne govedine delimično zamrznuti i iseći na oko 10 cm dugačke i 3-4 cm široke trake. Potopiti u ključalu vodu minut-dva, dok meso ne promeni boju. Osušiti krpom i začiniti da bude slano i pikantno. Marinirati meso pola sata u mešavini ribljeg sosa i meda, potom obrisati višak. Okačiti trake mesa na žicu i staviti da vise u pećnici iznad pleha za tečnost koja bude kapala. Sušiti meso nekoliko sati na najnižoj temperaturi u odškrinutoj pećnici. Izvaditi meso kad bude suvo i kožasto.
*Garum, proceđena tečnost fermentirane ribe; donekle ga može zameniti neki od dalekoistočnih ribljih sosova, a u domaćoj radinosti vuster sos u koji se umeša nešto paste od inćuna ili druge usoljene ribe i kašičica meda.
Nema sačuvanih recepata. Po jednoj od rekonstrukcija, pravi se mešanjem jedne i po doze sirćeta sa pola doze meda, jednom kašikom izmrvljenog korijanderovog semena i četiri doze vode. Mešavina se može kuvati dok se med potpuno ne rastvori, a pije se kad se ohladi na sobnu temperaturu i ocedi od korijanderovog semena.
Po drugoj rekonstrukciji, meša se vinsko sirće sa vinom, što proizvodi jaku i ne baš pitku mešavinu; praktično se bolje pokazala voda kojoj se doda pomalo vina i vinskog sirćeta.
Još jedna moderna verzija poske pravi se mešanjem po 40 delova soka od crvenog grožđa i vode, 5 delova vinskog ili jabukovog sirćeta i 15 delova vina. Navodno, odlično gasi žeđ.
