Dve stotine dana razaranja i smrti

„To je bilo 1942. Na Južnom frontu vodili su se žestoki bojevi. Bio je teško ranjen u grudi jedan crnooki momak. O, kako nije hteo da ode iz života! Još je ponešto mogao da kaže. Predao je svom ruskom drugu fotografije majke, žene, dece, pisma i molio ga da ih, najrođenijima, pošalje. Kada ga je snaga konačno napustila, on je u polusvesti mrmljao na maternjem: ‘Če!… Če!…’, naprežući se da sakrije predsmrtno očajanje“, ostaće zapisano u beležnici Mihaila Andrejeviča Šolohova, komesara-ratnog dopisnika sa Staljingradskog fronta 1942.

Nemci, koji su se tih vrelih dana približavali ka Donu, bombardovali su i rejon stanice Vešenska, a jedna bomba je pala u dvorište i ubila majku pisca Tihog Dona, Anastasiju Danilovnu – dok je hranila kokoške. Šolohov je ranije svoju majku nekim starim „fordom“ evakuisao u seoce Darinsk u Severnokazahstanskoj oblasti, ali se otresita starica vratila. Teško joj je bilo u nepoznatom mestu i nije htela da ostavi kuću.

U romanu Oni su se borili za otadžbinu, koji je u nastavcima objavljivan u novinama, po kome će i Bondarčuk sedamdesetih godina snimiti film, jedna starica grdi vojnike Crvene armije što se povlače, ali im ipak daje hranu.

Taj roman je Šolohov počeo da piše nakon što je jula 1942. Staljin pohvalio njegovu priču objavljenu u „Pravdi“ i rekao mu da je Rat i mir napisan znatno posle rata s Napoleonom 1812, i da bi trebalo da počne da piše roman o Velikom otadžbinskom ratu. Susretu su prisustvovali Molotov, Vorošilov, Beriija, Maljenkov, Šćerbakov…

Pri evakuaciji stanice Vešenska bombe su pogodile i radnike rejonskog NKVD-a, koji su evakuisali arhiv Mihaila Andrejeviča. Pukovnik Drugog tenkovskog korpusa drug Čepigo je posle, u jednoj od ulica, sakupljao eksplozijom razbacane listove rukopisa romana Tihi Don…

Leto 1942. je izgledalo kao najniža tačka antihitlerovske koalicije. Praktično cela Evropa je bila u rukama nacista, u Aziji Japanci su se ustremili ka Indiji i, bez obzira na gubitak ostrva Midvej, ka Australiji. U Atlantskom okeanu nemačke podmornice su pretile da izoluju Ameriku od Evrope. Nakon neuspešne kampanje na Moskvu 1941, ojačali sovjetski otpor vezivao je nemačke snage na celom frontu, pa se nemačka Vrhovna komanda odlučila za ofanzivu samo na njegovom južnom delu, za šta je mogla da upotrebiti 68 nemačkih i 28 satelitskih divizija iz Rumunije, Mađarske, Italije, 369. legiju iz Nezavisne Države Hrvatske i jedinice ruskih „dobrovoljnih pomoćnika“ zavrbovanih u zarobljeničkim logorima.

Nemačkoj Grupi armija Jug naređeno je da zauzme poluostrvo Kerč i Sevastopolj, a zatim da ovlada prevojima Kavkaza – da zauzme Batumi, naftonosna polja Majkopa i Groznog, prodre do Bakua i Tbilisija. Grupi armija B (feldmaršal M. Vajks – nemačka 2. i 6. armija i mađarska 2. armija), naređeno je da na levom bočnom krilu tog fronta zauzme Staljingrad, blokira Volgu i Moskvu liši naftnih izvora i juga Rusije – i da reši rat.

Od 30 miliona tona sirove nafte, koliko je 1938. godine bilo izvađeno u SSSR, skoro tri četvrtine poticalo je iz regiona oko Bakua, 16 odsto iz severnokavkaskih naftonosnih polja oko Majkopa, Groznog i Dagestana, a samo jedna desetina je bila proizvedena u drugim delovima zemlje.

U Zakavkazju, odstupajuća Crvena armija je ostavljala iza sebe sprženu zemlju, kuće su paljene, stokovi žita su polivani benzinom. Odbijanje evakuacije kažnjavano je streljanjem, kao i neodazivanje na vojni poziv.

Vojnogruzijski put u Zakavkazju zakrčili su konvoji s evakuisanom industrijskom opremom, izbeglice i jedinice Crvene armije koje su išle u suprotnom pravcu. Nemci su zakrčene kolone gađali artiljerijom. U pozadini su vršili represalije, kakve su vršili u Ukrajini prethodnog leta. Razarali i palili gradove i sela. I napredovali.

U ruskim hronikama piše da tako teško nije bilo od avgusta 1941: gubitak ključa za Kavkaz, Rostova, posle pedesetočasovne krvave očajničke bitke, trijumfalni prodor nemačke vojske, zauzimanje najvećeg mosta na Donu koji vodi i na Kavkaz i na Volgu…

Nemačkim probijanjem fronta sovjetske 62. armije 23. jula 1943. i izbijanjem, na reku Don 25. jula zapravo počinje Staljingradska bitka…

Posle bitke kod Sevastopolja puna dva meseca ljudi u Staljingradu su čekali, a nisu dočekali, dobre vesti s fronta. Prema gradu su se kotrljali vatrena lopta i ratni haos.

Masa radnika i aktivi partijskih organizacija jedva da su bili obavešteni o velikim porazima Crvene armije na Krimu, pod Harkovom, na Severnom Kavkazu i na donjem Donu.

Kada je 23. avgusta ujutru, pre nego što je staljingradski košmar počeo, general-major Koršunov došao s izveštajem da su Nemci spalili cisterne s gorivom u stepi nedaleko od Staljingrada, generala Jeremenka su izdali nervi: „Ispunjavajte svoje obaveze! Prekratite paniku!“.

Jurimo kroz stepu, koja je videla skite, Džingis–kana i Ermaka…

U Staljingradu je vreme bilo sparno i lepljivo u nedelju 23. avgusta 1942. Оbičan život je rano počinjao u radničkim naseljima Traktorskog zavoda: radnici – na zavod, ili na kopanje rovova, domaćice – na bazar, rebjatiški – na reku s udicama ili po baštama, zbog dinja.

Rečna luka na Volgi bila je zakrčena onima koji se evakuišu i onima koji pristižu u Staljingrad. Sa Dalekog istoka pristiže mnogo mornara, kojima komanduju oni koji su završili tromesečni kurs…

Tenkisti nemačke 16. pancer divizije 14. tenkovskog korpusa preko radija euforično javljaju štabu 6. armije generala fon Paulusa, 23. avgusta 1942. u 9.45 ujutro: „Rusi su iznenađeni i nisu pružali poseban otpor između Dona i Rosoške (Velika Rosoška, nadomak Staljingrada, prim. red.). Neverovatna avantura: stojeći u tenkovskim kupolama, dve hiljade kilometara od Nemačke, jurimo kroz stepu, koja je videla Skite, Džingis-kana i Ermaka“ (mitskog kozačkog atamana iz 16. veka Jermana Timofejeviča, prim. red).

Neočekivano, jednoruki general Hube, s protezom umesto ruke koju je izgubio u Prvom svetskom ratu, naređuje koloni na čijem čelu uvek vozi, da se zaustavi, da bi on u uobičajeno vreme uzeo strogo određenu količinu vitamina i kalorija.

Pedant Hube nije mogao da shvati nekoliko stvari: zašto je u ruskim tenkovima radio-stanica izuzetak a ne pravilo, zašto ruski komandanti nemaju dvoglede, zašto Rusi rade uvek po istoj šemi, zašto ne obraćaju pažnju na reljef i zašto se iz tenka T-34 slabo vidi…

Nemački avion sleće blizu Hubeovog komandnog tenka. General Rihthofen, komandant 4. nemačke vazdušne armije lično, u košulji sa zasukanim rukavima, kaže Hubeu: „Iskoristite današnji dan! Podržaće vas 1200 aviona.“

Nad stepom, užarenom suncem i plamenom spaljenih sela i gradova, šest stotina nemačkih aviona leti ka Staljingradu, u poretku koji Rusi zovu ždralovskim klinom…

Kao oklopljeni ovan, nemačka 16. tenkovska divizija je od Dona do Volge, pravcem koji je još Petar Veliki ucrtao za kopanje kanala, stigla za 11 časova. Napredovala je tempom 5,5 do 6 kilometara na sat. Oko 150.000 ljudi radilo je na izgradnji odbrambenih linija između 50-60 kilometara udaljene Verhnje Buzinske i obale Volge. Linije su probijene.

Bilo je četiri po podne vrelog letnjeg dana kada se prvi tenk zaustavio u mestu Rinok, severno od Staljingradskog traktorskog zavoda – u tom momentu glavnoj tenkovskoj fabrici SSSR.

Poručnik Gotfrid Ademajt javlja: „Mi smo u centru Azije.“

Nemački tenkisti su poskidali uniforme i kombinezone i potrčali da se okupaju u hladnoj vodi Volge. Kapetan Loringofen: „Gledali smo na stepu iza Volge. Tamo je bio put za Aziju i ja sam bio potresen.“ Svi su želeli da se slikaju. Uz raport štabu 16. divizije bio je prikačen snimak: „Volga dostignuta.“ Frajher fon Rihthofen sumira: „Mi smo prosto paralizovali Ruse.“

Zvucima pikirajućih „štuka“ završen je poslednji dan mirnog života u traktorozavodskim naseljima Rinok i Spartanovka

U podne, 23. avgusta, i u Staljingradu se sav privid srušio. Eksplozijama bombi koje su razrivale zemlju, pucnjima protivavionskih topova, urličućim zvucima pikirajućih „štuka“ i „junkersa-88“, završen je poslednji dan mirnog života u traktorozavodskim naseljima Rinok i Spartanovka.

Rihtofenova avijacija je tog 23. avgusta 1942. izvršila 1500 letova, izručila hiljadu tona bombi na Staljingrad prepun izbeglica – a izgubila tri aviona.

Trotoari su bili pokriveni slojem žitkog istopljenog stakla koje se lepilo za đonove cokula.

Na rastojanju od 70 kilometara od Staljingrada, sledeće noći je bilo moguće čitati novine. Na jugu, prema Astrahanu, sunce je ličilo na mesec, kad bi se pojavilo kroz guste oblake dima.

Vagoni prevrnuti bombama, srušene platforme u lučkom železničkom koloseku.

U luci su goreli parobrodi, barže i splavovi. U vodu su tonuli vojna oprema, brašno, žitarice i sušena riba. Veći ciljevi na vodi bili su već uništeni, kao parobrod „Borodino“, koji je otišao na dno sa nekoliko stotina ranjenih, a za njim i „Josif Staljin“.

U donjem delu Volge gorela je nafta koja se slivala iz barži probušenih nemačkim magnetnim minama.

Bombe su pogodile luku i železničko čvorište, centralnu telefonsku stanicu, gradski vodovod. Nije bilo ni svetla, ni vode.

To je bio najkoncentrovaniji nemački vazdušni nalet od 22. juna 1941. Centar grada ležao je u razvalinama. U Jarmanskom i Vorošilovskom rejonu, u ulicama Puškina, Gogolja, Medvedickoj bilo je razrušeno 90 odsto zgrada… Polovina bačenih bombi su bile zapaljive, što je sažeglo mnogobrojne drvene kuće.

U Staljingradu, koji je 1940. imao oko 600.000 stanovnika, u Traktorozavodskom rejonu, u naseljima Verhnem, Nižnem, Gornom i Južnom, Spartanovki, Rinki, pred rat je živelo 75.000 ljudi. Više od 90 odsto porodica zauzimalo je po jednu sobu u trosobnim stanovima. Mnogi domovi su bili takozvana opštežitija.

U prvoj nedelji bombardovanja u Staljingradu je ubijeno oko 40.000 ljudi.

U dnevniku nemačke Vrhovne komande Vermahta se kaže: „Firer je naredio da se eliminiše (beseitigt) sve muško stanovništvo, a žensko deportuje, pošto je Staljingrad, s milion ljudi prožetih komunističkim duhom, posebno opasan.“

Za 200 dana borbi u Staljingradu uništeno je 41.000 stanova ili 85 odsto ukupnog stambenog fonda, na gradskom području od Rinoka do Gornaje Poljane nije ostala čitava nijedna zgrada. Razoreno je 115 škola, 86 dečjih dispanzera, 60 biblioteka, 18 bolnica i 24 poliklinike.

U rejonu Staljingrada razoreno je 425 kilometara železničke pruge. Devastirano je 58 fabrika.

Staljingrad nije bio klasični grad, koji raste ravnomerno i kompaktno, već je to bila 60 kilometara duga (od Rinoka do Jeljšanke) i tri do osam kilometara široka mreža zavoda i naselja oko njih, velikih betonskih zgrada, silosa, železničkih nasipa i useka, a između novih gradskih rejona ostale su neizgrađene praznine od jednog do šest kilometara.

U tu mrežu bunkera-ruševina će se zaglaviti nemački panceri, iskrvariti nemačka 6. armija Fridriha Vilhelma Ernsta fon Paulusa, feldmaršala proglašenog u porazu, ratnog veterana (kapetana iz Prvog svetskog rata – služio je u Srbiji i Makedoniji).

U avgustu 1942. Nemci nisu videli svoj budući poraz u gradu u koji su tako grubo ušli. U svim nemačkim gradovima u to vreme bili su postavljeni putokazi na kojima je pisalo koliko je od njih udaljen Staljingrad.

Veze sa Staljingradom su bile prekinute i Stavka, sovjetska vrhovna komanda, dobila je izveštaje o nemačkom prodoru ka Volgi, ne iz Staljingrada, već od susednih komandi.

U Staljingradu je 25. avgusta proglašeno opsadno stanje. Više od hiljadu radnika staljingradskih zavoda stupili su u jedinice, koje su brzo slate na front. Sasvim blizu. Često u susednu ulicu. Tokom 1941. formiran je Korpus narodne dobrovoljačke vojske od oko 8000 ljudi, a u staljingradskoj oblasti oko 14.000 ljudi mobilisano je u borbene bataljone. Mnogi su mobilisani u partizanske jedinice na okupiranom području.

Sve što može da nosi pušku ostalo je u gradu. I što ne može.

Kada je uspeo da dobije vezu sa Staljinom, general Jeremenko je opisao situaciju najcrnjim bojama i predlagao miniranje i izmeštanje staljingradskih zavoda na istok. Staljin se izdrao: „Neću da razmatram to pitanje!“

O tome zašto je sudbinu rata odlučivala baš bitka za Staljingrad objašnjenja su neretko ideološka: zbog toga što nosi Staljinovo ime. To je samo delimično tačno. Komunisti jesu ponavljali parolu: „Za Rodinu! Za Staljina!“ Ali, radilo se i o – pravom čeliku.

U avgustu 1942. samo je Staljingradski traktorski zavod (vidi antrfile „Crveni Traktorni“) i dalje isporučivao tenkove vojsci, pošto je tenkovska baza na Uralu, Tankograd, još bila u izgradnji, a fabrika iz Harkova je bila na vagonima na putu za Ural.

Godine 1942. oko 100.000 radnika je radilo u 125 staljingradskih fabrika i zavoda, preorijentisanih na vojnu proizvodnju: u „Traktornom“, u „Barikadama“, u Metalurškom zavodu „Crveni oktobar“, u hemijskom kombinatu „Lazur“. Staljingradski traktorski zavod je u drugoj polovini 1941. proizvodio 42 odsto tenkova T-34. Staljingradske „tridesetčetvorke“ su vožene na Crvenom trgu na onoj paradi samoohrabrivanja u novembru 1941. Marševske kolone tenkova su pravo s zavodskog konvejera vozile tenkove T-34 ka frontu na Donu.

Pre nego što su došli Nemci, u zavodskim šumama Traktornog čuo se zvuk tenkovskih motora, škripa gusenica školskih tenkova na zavodskom kursu za nove tenkovske posade i tenkova na probnom ispitivanju pre isporuke vojsci. Tu su dovožene na remont oštećene mašine.

Oko 15 časova, 23. avgusta, zapucano je na nemačke tenkove iz protivavionskih baterija, postavljanih u fabričkim pogonima.

Poslužioci tih PA topova su bile žene.

Naredba broj 227: „Ni korak nazad!“

Sovjetska strana je nastojala da vrati samopouzdanje, koje je bila stekla posle neuspeha nemačkog pohoda na Moskvu u zimu 1941.

Načelnik sovjetskog generalštaba Aleksandar Mihajlovič Vasiljevski je formulisao, a Staljin je 27. jula 1942. izdao naredbu broj 227, poznatu po nazivu „Ni šagu nazad!“:

„Nemački okupatori žure k Staljingradu, ka Volgi, i hoće po svaku cenu da osvoje Kubanj, Severni Kavkaz, njegova naftna i žitna bogatstva. Neprijatelj je već zauzeo Vorošilovgrad, Starobeljsk, Rosoš, Kupjansk, Valujki, Novočerkask, Rostov na Donu, polovinu Voronježa. Delovi vojski Južnog fronta, idući za paničarima, ostavili su Rostov i Novočerkask bez ozbiljnog suprotstavljanja i bez naredbi Moskve, pokrivaju svoje zastave sramotom (vidi antrfile „General Larin se ustrelio„).

Stanovnici naše zemlje, koji se prema Crvenoj armiji odnose s ljubavlju i uvažavanjem, počinju da se razočaravaju i gube veru u nju, a mnogi i proklinju Crvenu armiju za to što ona izdaje naš narod pod jaram nemačkih ugnjetavača, a sama beži na istok.

Ni korak nazad bez naredbe više komande! Komandiri, komesari i politički radnici, koji napuste borbene pozicije bez naredbe, izdajnici su Otadžbine i s njima treba postupati na odgovarajući način.“

Stroža je bila naredba broj 270. od 16. avgusta 1941, po kojoj komandire i političke radnike, koji u vreme boja skidaju vojničke oznake i dezertiraju, ili se predaju neprijatelju, treba smatrati zlim dezerterima koji su izdali Otadžbinu, čije porodice podležu hapšenju, kao porodice onih koji su prekršili zakletvu.

Neki oficiri su izvođeni na vojni sud, a neki smenjivani, ili spuštani na niži rang – u pojedinim jedinicama za nekoliko meseci 1942. smeniće i po četiri komandanta.

U leto i jesen 1942. postupcima sovjetskih ljudi, međutim, upravljalo je nešto jače od straha od NKVD-a, kažnjeničkih bataljona i takozvanih zaštitnih odreda koji su u pozadini jurili dezertere…

Godine 1942. to je bio Otadžbinski rat protiv užasavajućeg neprijatelja: „Iza Volge za nas nema zemlje…“

U Crvenoj armiji 1942. komesarske funkcije su bile ograničene i 122.000 polit-radnika se nije više toliko mešalo u komandovanje i utopilo se u vojsku. Sovjetska ratna ideologija je u to vreme bila opštenarodna tradicionalna: često su pominjali Kutuzova i Suvorova. U pesmi o Staljingradu, pominje se i njegovo istorijsko ime Caricin. Mitropolit Sergej obratio se vernicima s pozivom da učine sve za pobedu. U listu „Pravda“ počeli su da pišu reč bog velikim slovom. Jedan sibirski seljak, stigavši na Kazanjski vokzal (železničku stanicu), čuvši sa zvučnika glas Staljina, skrušeno se prekrstio…

„Ti me čekaš i u dečjem krevetiću suzu krišom otireš…“

Iz Staljingrada je do 23. avgusta evakuisano oko 100.000, a nekoliko dana kasnije još preko 300.000 ljudi. Majke su čekale noć, da bi pod njenim pokrovom decu nekako prebacile ka Volgi, gde su u tranšejama i uvalama čekale da ih, lađicama i omanjim parobrodima, prebace na levu pustu obalu, ne bi li preživela. Nemački piloti su potapali te male brodiće, posmatrajući pogibelj nezaštićene čeljadi.

S visoke obale Volge oproštajne krike slušali su vojnici, držeći se zubima za položaje.

Nešto od tog duha ostalo je u pesmi, uz koju se mora zaplakati. To je „Tjomnaja noč“, koju je u filmu Dva borca, 1943. pevao filmski glumac Mark Berns, uz gitaru, na frontu, u zemunici, dok lije kiša:

Тëмная ночь, только пули свистят по степи,
Только ветер гудит в проводах, тускло звезды мерцают.
В темную ночь ты, любимая, знаю, не спишь,
И у детской кроватки тайком ты слëзу утираешь.

Ona ga čeka, ne kao nemačka Lili Marlen, pod fenjerom ispred kasarne, već bez sna, u dečjem krevetiću krišom otire suze, a on, koji u stepi, u tamnoj noći, koju šara samo žar kuršuma, ne sreće se sa smrću prvi put, zbog toga zna da mu se ništa ne može desiti. Zapravo, moli se…

Molim Gospoda za Vasilija Ivanoviča Čujkova

Onakav komandant kakvog je Stavka tražila, general Vasilij Ivanovič Čujkov, stigao je u Staljingrad, na komandni punkt 62. armije, izložene ubitačnom napadu iz vazduha na Mamajevom kurganu, 11. septembra 1942, neposredno pred odlučujućim jurišom Nemaca u grad. U divizijama, čiji normalni sastav je bio 10.000, ostalo je bilo po sto boraca. U tenkovskim brigadama bilo je tek nešto više od desetak tenkova, a u celom tenkovskom korpusu general-majora Popova bilo je manje od pedeset mašina.

Čovek s labilnom psihom bi sišao s uma u takvoj bici, ali Čujkov je bio tvrd, odlučan, uporan, samouveren i prezirao je kukavice. Kažu da je neke od komandira i streljao pred strojem vojnika. U bunkeru Čujkova o jednoj temi se nikada nije raspravljalo – kako napustiti pozicije.

Taktika je bila razrađena pre Čujkova: bori se s bliskog odstojanja, dok možeš, ako si smrtno ugrožen – povuci se, a sa prvim zracima sutrašnjeg dana počni novi boj. Dejstvuj tako beskonačno dugo, dok ne dovedeš neprijatelja do iscrpljenosti. Sto prvi put, nadvladaćeš ga, iako su na njegovoj strani tehnika, navike, visoko umeće, majstorstvo profesionalnih vojnika, koji su do tog trenutka bili osvojili celu Evropu.

Staljingradska železnička stanica je do 27. septembra prelazila iz ruke u ruku 13 puta.

Dok je Paulus u početku bitke za Staljingrad svoj štab (sa vlastitom zbirkom ploča klasične muzike) držao na aerodromu Golubinka, podalje od oka vulkana, Čujkov je svoj štab postavio u gradu, u tunelu blizu ušća reke Carice u Volgu, odakle je, s višim nivoom razumevanja, video sva zbivanja.

Taj omanji širokoplećati oficir se izgledom nije razlikovao od običnih vojnika, s kojima je delio lojalnost i ono osećanje duga, bez koga ni Staljin, ni ideologija, ni milij moroz, general Moroz, general Mraz, ne bi pomogli.

Iz sneženog Kujbiševa, gde je u bedi i oskudici i brizi živela porodica Čujkova, gde je teško bolovala njegova kći, supruga je pisala: „Darogoj Vasilij! Babuška, naša susetka, sreće me svako jutro i govori: ‘Molim Gospoda za Vasilija Ivanoviča’.“

Engleski istoričar A. Klark je napisao kako je tu metodički germanski um suprotstavljen izdržljivosti zaštitnika grada koji su već davno rešili da se ne boje za sebe. Bilo je moguće ubiti ih, ali se pokazalo nemogućim paralizovati ih strahom.

Jedna od junakinja te epopeje je filmska glumica Marionela Vladimirovna Koroljova, poznata kao Gulja Koroljova. Ostavivši sina Sašu kod svoje majke evakuisane u Ufi, na front je otišla dobrovoljno. Kao sanitetska instruktorka, iznela je iz borbe 50 teško ranjenih boraca i komandira s oružjem, a 23. novembra 1942, pri kraju dana, kada je u stroju ostalo malo boraca, krenula je u juriš, uskočila u rov i bombama uništila 15 nemačkih vojnika. Smrtno ranjena, produžila je neravnopravni boj.

U proleće 1943. na Mamajevom Kurganu čak ni trava nije rasla

Pitanje života ili smrti za 62. armiju generala Čujkova bila je kota 102, dva kilometra udaljena od Volge. Teren koji se spušta prema reci ispunjen je prirodnim uvalama (balke) pogodnim za zaklone. Tuda je priticala pomoć onima koji su ostali u gradu, dovođena su pojačanja i izvlačeni ranjenici.

Taj breg, Mamajev Kurgan, koji je ime dobio u vreme tatarsko-mongolske vladavine i znači Mamajev grob, na kome su ogorčene borbe trajale 135 dana, nazivali su glavnim visom Rusije. Prelazio je nebrojeno puta iz ruke u ruku.

Avio-bombe od dve tone i artiljerijske salve iz haubica od 203 mm su preorale Kurgan. Posle Staljingradske bitke, na jednom kvadratnom metru zemlje nalazili su od 500 do 1250 kuršuma i šrapnela. U proleće 1943. na Mamajevom Kurganu čak ni trava nije rasla.

Onog dana kada je general Čujkov bio postavljen za komandanta 62. armije, 12. septembra 1942, na Hitlerovo pitanje kada će Staljingrad biti osvojen, Fridrih fon Paulus odgovara: „Za nekoliko dana, zapravo za deset dana borbi i dve nedelje za pregrupisavanje.“

Njegova vojska je drugačije procenjivala stanje stvari. Pisma koja su nemački vojnici slali kući sovjetski obaveštajci su plenili i slali direktno Staljinu, koji je voleo da na osnovu njih procenjuje moralno stanje Nemaca. Pismo od 1. septembra: „Da li se to Rusi stvarno spremaju da ratuju na samoj obali Volge? To je sumasšestvie.“ Osmog septembra: „Nezdrava upornost.“ Jedanaestog septembra: „Fanatici.“ Trinaestog: „Divlje zveri.“ šesnaestog: „Varvarstvo… To nisu ljudi, već đavoli.“ Dvadeset šestog: „Varvari, oni primenjuju banditske metode.“ Dvadeset osmog oktobra: „Svaki vojnik gleda na sebe kao na već osuđenog čoveka“…

Nemačka vrhovna komanda je 12. septembra bila naredila da 6. armija, bez obzira na žrtve, zauzme Staljingrad. Nemci su uz podršku oko 1000 aviona, izbili na tri-četiri kilometra do centra grada, a 12. septembra uklinili su se između sovjetske 62. i 64. armije.

Istog dana Žukov je s načelnikom ruskog Gen-štaba Vasiljevskim i sa Staljinom u Moskvi procenjivao usložnjavajuću situaciju: težak boj u Novorosijsku, opasnost pod Groznim…

Staljin je pitao pre svega za Staljingrad

Žukov je govorio o borbama na severu grada i ukazao na ogromnu nemačku prednost u vazduhu – i tražio je 400 haubica, tenkovski korpus i jednu ojačanu pešadijsku armiju.

Staljin se nadneo nad sopstvenom vojnom kartom, tražeći gde su rezerve, a podalje od stola, u uglu velike prostorije, Žukov i Vasiljevski su tiho šaputali jedan drugom: „A zar nema drugog rešenja?“ Iznenadio ih je oštar Staljinov sluh, pošto je ovaj odmah upitao: „Kakvo rešenje?“

Poslao ih je u Generalštab da do sutra u 9 časova uveče dobro razmisle šta treba da se uradi u rejonu Staljingrada.

U 10 uveče sledećeg dana Žukov i Vasiljevski stajali su, s kartama iscrtanim strelicama, u Staljinovom kabinetu.

Josif Visarionovič je počeo da se žesti: „Desetine i stotine hiljada sovjetskih muškaraca i žena ginu u borbi protiv fašizma, a Čerčil, kao odgovor, šalje nekoliko desetina ‘harikena’, a ti ‘harikeni’ su hrpa metala, naši piloti ih ne vole…“

Onda je spustio ton i upitao: „Ko će obrazlagati?“

Vasiljevski je odgovorio da je to svejedno pošto on i s Žukovim deli mišljenje.

Staljin je pogledao prinesenu kartu na kojoj je ucrtana koncentracija vojske kod mesta Serafimovič, 200 kilometara severno od Staljingrada.

Novi front?

Pitao je zašto se ne napadne nešto bliže, i brzo prihvatio argument da udar zapadnije od Dona ne daje mogućnost protivniku da zbog rečne prepreke brzo spreči zaokruživanje. Tako je u kritičnim trenucima stvoren plan operacije „Uran“.

Tim planom predviđen je sovjetski proboj fronta na Donu kod Kletska i, južno od Staljingrada, kod jezera Gaća. Posle energičnog nastupa, sovjetske oklopne i motorizovane snage trebalo je da se sretnu kod Kalača na Donu, 50 km zapadno od Staljingrada, a zatim je trebalo da sledi okruženje i uništenje nemačkih snaga u rejonu Staljingrada.

Niko toliko nije očekivao da Čujkov izdrži u ruševinama Staljingrada kao tvorci plana „Uran“.

Teško je poverovati da je posle takvog naleta avijacije ovde ostalo išta živo, čak i miš

Nemačka avijacija je 28. i 29. septembra masivnim naletima rasčistila put svojoj pešadiji na Barikadni i Traktorozavodski rejon. Izgoreo je niz pogona, cisterne nafte, bioskop „Udarnik“, cirkus, letnji teatar, bolnica broj 6, porodilište, dispanzer, mnogo škola, i veliki deo naselja…

Masovnim bombardovanjem koje je trajalo 13 časova Zavod je 4. oktobra potpuno izbačen iz stroja. Jedan od nemačkih učesnika bitke piše kući u Nemačku: „Teško je poverovati da je posle takvog naleta avijacije ovde ostalo išta živo, čak i miš…“

U noći 6. oktobra poslednja grupa radnika napustila je razrušeni zavod. Završena je evakuacija radničkih porodica i materijalnih sredstava na levu obalu Volge. Fabriku su zaposeli vojnici desetkovane 62. armije Čujkova, koja je stajala u uskom pojasu pored same Volge od Traktorskog zavoda na severu do tzv. elevatora, silosa na jugu grada.

Oko pola sedam ujutro 13. oktobra, dve udarne grupe Nemaca obrušile su se na njene položaje. A 14. oktobra, koji se smatra najtežim za odbranu Staljingrada, Nemci su sa 180 tenkova napali fabriku „Barikade“ i „Staljingradski traktorski zavod“ i uskim klinom severno i južno od „Barikada“ zauzeli železničku stanicu i izbili na Volgu. Odvojili su time sovjetsku 62. od 64. armije.

Borba je produžena u svakom fabričkom odeljenju fabrike „Crveni oktobar“, sve do 27. oktobra. Te borbe su Nemce toliko iscrple da su narednog dana obustavili napad.

Narednih nedelja u Staljingradu je vođena borba za svaku kuću, po podrumima i kanalizaciji. Nemci su je nazvali „rat pacova“ (Ratten krieg).

Jedno od kultnih mesta u Staljingradu je Dom Pávlova (Dom vojničke slave). Nazvan je po tome što je tu kuću krajem septembra 1942. branio seržant Pavlov sa svojom jedinicom.

To je četvorospratna stambena zgrada, podignuta u prvoj polovini tridesetih, u kojoj su pre rata živeli specijalisti privrednih preduzeća i partijski radnici („komesarska kuća“), čiji je skelet bio neosvojiva tvrđava. Od 23. septembra po 25. novembra 1942. Nemci su jurišali na tu ruševinu po nekoliko puta na dan. Čujkov je govorio da su hitlerovci u pokušajima da zauzmu Dom Pavlova izgubili više vojnika nego pri osvajanju Pariza.

Imena svih koji su preko fizičkih i psihičkih granica branili tu zgradu ispisana su na spomen-ploči: Aleksandrov, Afanasjev, Bondarenko, Voronov, Glušenko, Pavlov… Prezimena dvojice boraca su, kažu, ipak izostavljena: Garja Badmajevič Hoholov – etnički Kalmik – koji je, kažu Rusi, bio represirovan (Kalmici su raseljeni zbog učešća u ratu na strani Nemaca), i Aleksej Sugba, koji je 1944. zarobljen i kasnije služio u kvislinškoj Kolčakovoj Ruskoj oslobodilačkoj armiji (ROA)…

Jedan od opevanih junaka tog rata u ruševinama je svakako Vasilij Grigorjevič Zajcev, snajperista koji je od septembra 1942. do januara 1943. usmrtio 242 nemačka vojnika i oficira. Umro je 1991, a 31. januara 2006. njegov prah svečano je sahranjen na Mamajevom Kurganu.

„Ovu zimu mi ćemo provesti u Rusiji. Na topli dom je bolje na vreme zaboraviti“

U Staljingradu 9. novembra nastupio je General Mraz – minus 18 stepeni Celzijusovih. Rusi plene pismo generala Gablenca, komandanta 384. pešadijske divizije: „Izmeniti situaciju nabolje – nemoguće je. Ali, pasivnost većine vojnika može da bude prevladana aktivnošću rukovodstva. Komandanti moraju da postupaju strože… Dezerterima treba da sudi vojni sud. Vojnik koji zaspi na borbenom položaju zaslužuje streljanje na licu mesta. Vreme je da se počne živeti po zakonima ratnog doba… Ovu zimu mi ćemo provesti u Rusiji. Na topli dom je bolje na vreme zaboraviti.“

Radi vraćanja psihičke ravnoteže nemački vojnici su, dok im je dobro išlo, često slati na odsustvo u Nemačku.

Valjda su tamo pričali o ratu, ali u Rajhu su zapravo teško shvatali šta se dešava na Volgi.

U dalekom i mirnom alpskom Oberzalcburgu, odmarajući se posle praznovanja godišnjice pivskog puča 1923, Hitler skandirajućim jezikom hvali muškost nemačkih vojnika na Volgi.

Paulus je izgubio veliki broj vojnika, a precenjivao je brojno stanje Čujkovljeve vojske u ruševinama Staljingrada i možda se nadao da je „sedenje na Volgi“ dobar metod za isključivanje sovjetskog kontranapada.

U dnevniku Frajhera fon Rihthofena početkom novembra je zabeleženo da je Paulus samoljubiv i da ne vidi da se Rusi koncentrišu na Donu, koji počinje da se smrzava.

I sovjetski vojnici su sa zebnjom okretali pogled ka Volgi. Da li počinje da se mrzne i da li će se prevoz na levu obalu obustaviti? Posle izveštaja da je tok Volge na istoku od ostrva Golodnog i Sarpinskog u potpunosti blokiran ledom, Čujkov prvi put gubi živce i kaže: „Sada nam predstoji da vodimo rat na dva fronta: neprijateljska reka iza nas i neprijatelj koji žestoko napada ispred nas.“

U 6.30 ujutru, 11. novembra 1942, počinje poslednji nemački napad na hemijski kombinat „Lazur“ i železničke instalacije. Iz juriša na zavod „Barikade“ nijedan Nemac iz 336. bataljona se ne vraća na početne pozicije…

Dotrčao vojnik iz susedne čete i povikao: „Tamo! Ivani!“

Za to vreme, iz pravca Moskve i Urala tutnjali su konvoji s tehnikom i ljudima. Pristizala je polovina artiljerijskih rezervi SSSR – više od 200.000 ljudi, 5. tenkovska armija, deset pešadijskih divizija, jedan tenkovski i dva konjička korpusa sa deset hiljada konja, dvadeset artiljerijskih pukova, 115 diviziona „kaćuša“, 900 novih T-34, teška artiljerija, 110 pukova avijacije sa 1100 aviona…

Jurili su ka mestima Serafimovič i Kletskaja, 200 i 160 kilometra severozapadno od Staljingrada.

Vojnici su polagali zakletve pred pukovskim zastavama, novi borci su zaduživali oružje.

U slobodno vreme mnogo su pevali.

„Выходила на берег Катюша,
На высокий берег на крутой. “

(Pesma iz 1938, о Kaćuši (Jekaterini), devojci koja čezne za svojim dragim koji je vojsci.)

Tamni oblaci nadvili su se i padao je sneg kada je 19. novembra, nakon besane noći, u 7.20 ujutro na ruskom Jugozapadnom i Donskom frontu poslata u etar kodna reč „Sirena“ – naredba da se zapuca iz tri hiljade pet stotina oruđa.

Na delu fronta koji su držali Rumuni, Sovjeti su prešlu u protivofanzivu 19. novembra u 8.50 – posle 80 minuta duge artiljerijske pripreme, koju je obeležavao urlik „kaćuša“. Počela je sovjetska operacija „Uran“.

Petnaest kilometara južno, u nemačkoj meteorološkoj stanici, Volf Pelikan spremao se da proveri pribor, kad je dotrčao vojnik iz susedne čete i povikao: „Tamo! Ivani!“

Pelikan je se nasmejao: „Ti si sišao s uma!“ Ostali vojnici su pokušali da ismeju paničara, bacali na njega sneg, no on je i dalje pokazivao na sever.

U štab grupe Armija B, 22. novembra, u 7 sati uveče, Paulus šalje radiogram: „Armija okružena… Južni front ostaje nezatvoren još samo istočno od reke Don, koja je zamrzla i koju je moguće preći… Ostalo je malo goriva; kada se ono potroši, tenkovi i teško oružje izgubiće mobilnost. Municije je ostalo još za šest dana… Molim slobodu dejstva…“

Četrdesetak kilometara zapadno od Staljingrada, most preko Dona kod gradića Kalač, oko koga je prethodnog leta poginulo mnogo sovjetskih vojnika, a preko koga su za Šestu armiju stizali poslednji transporti, sada Nemci pokušavaju da pređu, ali ne uspevaju. Ostali su okruženi između Volge i Dona.

Engleski istoričar Bivor opisuje kako su se nekada disciplinovani nemački vojnici sada tukli, čak i pucali jedan na drugoga, u pokušaju da pređu na istočnu obalu Dona, a da su oficiri pretili jedni drugima oružjem, sporeći se oko prvenstva prelaza. Neki vojnici su pokušavali da prođu preko Dona po ledu, ali led je bio tvrd samo uz obalu. Onima koji su propali kroz tanak led niko nije pružao ruku pomoći.

Sve je ličilo na povlačenje Napoleonove armije 1812. preko Berezine, čije je ime na francuskom postalo sinonim za katastrofu.

Poslednja grupa Nemaca probila se preko Dona 29. novembra 1942. Po podne tog dana, most je miniran i oni u Staljingradu su dobili signal – puta nazad nema.

Poslednji uspeh Vermahta u Staljingradu: u kući № 78 i 83 za jednu od soba bitka je trajala dva dana. Nemci su pravili crnohumorne viceve: „Osvojili smo kupatilo, sledi ofanziva na dnevnu sobu.“

Narednih dana sovjetske jedinice produžile su napad i stezanje obruča oko okruženih nemačkih snaga, koje su 30. novembra bile zbijene na oko 1500 kvadratnih kilometara (40 km širine, 30-40 km dužine).

U 6. armiju, u 8.38 ujutru, 24. novembra 1942, stiže „Führerbefehl“ – naredba firera, ravna zakonu Rajha, da se u Staljingradu obrazuje Festung – tvrđava. Snabdevanje će uslediti iz vazduha.

Nemačkoj 6. armiji je trebalo dostaviti 750 tona ratnog materijala dnevno – od toga 380 tona hrane, 250 tona municije i opreme, 120 tona goriva. Na raspolaganju je bilo 298 transportnih aviona.

Hitler je tražio mišljenje od Geringa, koji je odgovorio da će Luftvafe obezbediti snabdevanje Šeste armije. Neki generali padaju u jarost, ali Gering obećava fireru da može, a firer veruje rajhsdmaršalu. Sve u svemu, od 25. novembra 1942. do 2. februara 1943. Paulusovoj armiji u okruženju je dostavljeno vazdušnim putem dnevno prosečno samo oko 94 tone ratnog materijala.

Nemci su bili izvukli naravoučenije iz za njih žestoke zime 1941. Koristili su jaruge u stepi za izgradnju zimskih skloništa za vojnike i skladištili ratni materijal koji je stizao železničkim prugama iz 600 kilometara udaljenog Harkova. Sovjetski partizani su rušili vozove i palili skladišta, uprkos tome što su Nemci vršili represalije i deportovali u Nemačku samo iz prostora između Dona i Volge oko 25.000 ljudi.

Sada su Nemci konačno izgubili pozadinske magacine hrane i municije.

Nemački vojnici u staljingradskom okruženju su još bili u letnjim uniformama – 76 vagona zimske odeće bilo je negde na putu. Nemački vojnici, s letnjim kapama, počeli su da cene ruske vatnike, fufajke, šapke-ušanke. Lovili su pse, ne samo zbog mesa već i zbog krzna, od koga su pravili improvizovane kape.

Neuspela kontraofanziva

Feldmaršal Erih fon Manštajn je naredio da nova grupa Armija „Don“ napadne sovjetske jedinice koje stežu obruč nad nemačkim snagama pred Staljingradom. Fon Paulus je trebalo da se utvrđuje u „kotlu“ i da na znak „udar groma“ (Donerschlag) pokuša da se probije dolinom reke Donska Carica u okviru operacije „Zimska oluja“ (Wintergewitter).

Tenkisti generala Hota su nadirali prema Staljingradu, ali posle četiri dana oslabili su ritam svog prodora – nakon što su crvenoarmejci potpuno razbili pet italijanskih crnokošuljaških divizija i pritisli nadiruće nemačke pancere s krila.

Uveče, 8. januara, Manštajn je u Novočerkasku primio goste-oficire visokog ranga koji se sa odmora u Nemačkoj vraćaju na front. Jednoruki „Menš“, tenkist Hube pričao je da Hitler ima plan za spas 6. armije.

Manštajn tokom cele večeri nijednom nije pomenuo Staljingrad.

Sovjetska vojska je zahvatila Paulusove snage u „koljco“. Kad je prišla na 400 metara od poletne piste aerodroma Pitomnik, uobičajeni pedantni nemački poredak pri ukrcavanju u avion je nestao: ranjenike su odgurivali da bi se ukrcali oni sa specijalnim kartama. Neki major nudio je pilotu 10.000 maraka za mesto u avionu.

Rusi saznaju za strašnu sudbinu svojih zarobljenih drugova: u logorima Voronovo i Gumrak – preživelo je 20 od 3500 zarobljenih crvenoarmejaca. Ljudi su se ubijali zbog trunke soli. Bilo je i kanibalizma. Cela jedna poljana bila je popunjena truplima umrlih zarobljenih sovjetskih vojnika.

Vojnici Paulusove 6. armije, opevani i za vreme i posle rata kao profesionalni vojnici koji se bore do poslednjeg, pokazivali su istu onakvu okrutnost kakvu su pokazivali godinu dana ranije, kada je Zonderkomanda 4 A u sastavu Ajnzacgrupe C, uz učešće delova baš te Paulusove 6. armije, u Babjem Jaru, u okolini Kijeva za dva dana, 29-30. septembra 1941. streljala 33.771 osobe – ne računajući decu do tri godine, koju su takođe ubijali, ali nisu popisivali.

U Brjanskoj ulici u Staljingradu Nemci su obesili dečaka Sašu Filipova, jednog od malobrojnih preživelih civila u Staljingradu, koji je čistio nemačkim oficirima obuću, pod sumnjom da je javljao svojima o kretanju Nemaca. Rusi za njega kažu: „Nastajašćij Staljingradec…“ Pravi Staljingrađanin.

Svest o tim nepočinstvima i strah od odmazde u staljingradskoj agoniji, mora da su više određivali ponašanje nemačkih vojnika nego Hitlerove recitacije o Nibelunzima koji stoje do poslednjeg. Među njima se govorilo da Žukov ne uzima zarobljenike i da poslednji metak treba čuvati za sebe.

Patetična sonata

Sovjeti su 8. januara pozvali Paulusa da se preda. Hitler naređuje: nema predaje.

Sovjeti nadiru ka Staljingradu posle kanonade 6500 topova.

Paulusov poslednji pokušaj da dobije podršku u Berlinu: s „putničkom kartom № 7“ kapetan Ber specijalnim avionom poleće s jedinog aerodroma koji Nemci imaju u Staljingradu ka Hitlerovom bunkeru Wolfschanze (vučja jama). Mladi kapetan 15. januara, u devet uveče, ulazi u onu istu konferencijsku salu u koju će osamnaest meseci kasnije ući Fon Štaufenberg. Hitler, obrativši mu se sa „Her Hauptman“, bio je mnogo ljubazan. Kada je Ber počeo da priča o gladi u „tvrđavi Staljingrad“, o tome da 200.000 vojnika umire i nema pomoć i da vazdušni most ne funkcioniše, Hitler se zagledao u najmlađeg oficira. U sali je nastala glasna tišina. Ber je raportirao i izašao.

Dnevnik Bera: „Tek tada sam shvatio da je Hitler izgubio svaku vezu s realnošću. On živi u fantasmagoričnom svetu karata i zastavica… Savršeno sam shvatio da mi gubimo rat.“

Rusi će posle oslobođenja otkriti da je komandant nemačke 16. tenkovske divizije u zemunici imao rojal, klavir. Kroz promrzlu zemlju dolazili su zvuci Betovenove Prve patetične sonate i mešali se s ratnom grmljavinom napolju. General je produžavao da svira čak i kada su mu podnosili izveštaje.

Crvenarmejci Paulusu 18. januara upućuju drugi ultimatum.

Taj predlog Paulus je prosledio Hitleru i zatražio „slobodu dejstava“. Hitler odgovara: „O kapitulaciji ne može biti reči. Vojnici su dužni da se bore do poslednjeg.“

Pred sam kraj, 30. januara, nemački oficiri i vojnici su se sakupili oko radija, da čuju Hitlerove reči povodom desetogodišnjice nacističkog režima u Nemačkoj: „Kao i Nibelunzi, oni stoje do poslednjeg…“

Nemačkim vojnicima u to vreme davali su po 20-30 metaka. Sledovanje hleba bilo je sniženo sa 120 na 70 grama. Kilogram krompira deljen je na petnaest vojnika. Mesa nije bilo – konji su pojedeni do Božića. Vodu su dobijali topljenjem snega.

Paulus je 18. januara predao vojnom pilotu oproštajno pismo ženi, svoja odlikovanja i kolajnu. Naredio je da se sastave spiskovi najcenjenijih vojnih specijalista koje treba evakuisati vazdušnim putem. Tako je izašao iz „koktela“ i jednoruki Fon Hube, onaj isti „Menš“, prvi nemački general koji je video Volgu.

Radiogramom se feldmaršal umiruće 6. armije, 22. janura, obratio komandantu grupe armija „Don“ (s molbom da se kopija preda fireru). „Zalihe došle do kraja. Ima više od dvadeset hiljada ranjenih. Kakve naredbe mogu da dam vojnicima koji nemaju municiju? Potrebno hitno rešenje, pošto su već primetni simptomi dezintegracije. Ipak, vojska još nije izgubila veru u svoje komandante…“

Hitler odgovara: „Kapituljacija nemoguća…“

Poslednji radiogrami: Paulus Hitleru čestita desetu godišnjicu u kojoj kaže da se zastava sa svastikom još vije nad Staljingradom i poručuje: „Neka naša bitka bude primer sadašnjim i budućim pokolenjima, da se ne predaju u beznadežnim situacijama…“

Hitler unapređuje Paulusa u feldmaršala. To je bio poziv na samoubistvo, ali Paulusu ne pada na pamet da se ubije „zbog tog kaplara iz Bohemije“.

Feldmaršal se, neobrijan, prebacuje iz bunkera kod aerodroma Gumraku u podrum razrušenog staljingradskog Univermaga.

Sledi serija samoubistava nemačkih generala…

„Naš najviši oficir ima mnogo posla. Sada se do njega ne može doći, tako da možete imati posla sa mnom“

Ujutro, 31. januara, Paulusov prevodilac Boris fon Najthart došao je do sovjetskog tenka ispred opkoljenog Paulusovog štaba u Univermagu. Kad je ugledao nemačkog oficira, poručnik Fedor Jelčenko se bacio na zemlju.

Najthart je klimnuo glavom i saopštio: „Naš najviši oficir hteo bi da razgovara s vašim najvišim oficirom.“

Jelčenko se sabrao i takođe klimnuo glavom: „Naš najviši oficir ima mnogo posla. Sada se do njega ne može doći. Tako da možete imati posla sa mnom.“

Novopečeni feldmaršal nemačke 6. armije predao se dvadesetogodišnjem tenkisti.

U četiri po podne, 2. februara 1943, borbe u Staljingradu su prestale.

U Nemačkoj, Mađarskoj i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj objavljena je trodnevna žalost.

***

Završena je Staljingradska bitka koja je predstavljala odlučujući prelom u sovjetskom Otadžbinskom ratu, a i u Drugom svetskom ratu. Zbog poraza u kampanji pod Staljingradom Nemci su morali da odustanu od kampanje na Kavkazu, što je bio njihov glavni strateški cilj. Među nemačkim saveznicima je nastalo trvenje. Ohrabreni su oslobodilački pokreti u porobljenoj Evropi. Ruski analitičari smatraju da je ta bitka uticala i na to da Turska i Japan odustanu od ratnih planova protiv SSSR. U nastavku rata Nemci više nisu bili sposobni za strategijsku inicijativu, što će pokazati i njihov naredni poraz u Kurskoj bici, jula i avgusta 1943.

"Satrap" u zlatnom kavezu

FELDMARŠAL ZAROBLJENIK: General Paulus u Staljingradu 31. januara 1943.

Pred štab feldmaršala Paulusa crvenoarmejci su 31. januara 1943. odvezli štabni automobil, ga ka aerodromu „Beketovka“, 20 kilometara južno od Staljingrada, gde je on u jednoj drvenoj kućici sa „Hajl Hitler“ pozdravio komandanta sovjetske 64. armije generala Šumilova. Ovaj nije mogao da se uzdrži, već je raširio ruke, pogledao u vedro zimsko nebo i rekao: „O kako ushićujući prolećni dan!“

Paulusa su poveli na ručak, a on je tražio da budu nahranjeni njegovi ljudi, koji četiri dana nisu ništa jeli. Za obedom, Šumilov je predložio zdravicu za pobedu Crvene armije. Pokolebavši se, Paulus je podigao čašu: „Pijem za pobedu nemačkog oružja.“ Šumilov je smračeno podigao svoj stakan. Poćutao, odahnuo i smirujuće rekao: „Zaboravite to. U vaše zdravlje.“

Paulusa sprovode u komandni centar Donskog fronta u Zavarikinu, gde su ga čekali Voronov i Rokosovski; pa u Krasnogorski operativni lager NKVD № 27 u Moskovskoj oblasti; pa, zbog bojazni da će biti kidnapovan u bivši sanatorijum Vojkova; pa u Spaso-jefimijevski manastir kod Suzdalja; pa u spec-objekat u Ozjerima, odakle će Beriju svaki dan izveštavati o „Satrapu“ (pod tim kodnim imenom je feldmaršala dužio NKVD).

Kad je Paulus posle dugog odbijanja potpisao proglas „Nemačkom narodu protiv Hitlera“ i svedočio na Nirnberškom procesu, smeštaju ga u dači Tomilino, u svojstvu Staljinovog „ličnog zarobljenika“.

Kada se razboleo, voze ga i na lečenje u Jaltu.

U pratnji ordonansa i ličnog kuvara prebacuju ga u Berlin 24. oktobra 1953, gde on rukovodioca DDR Valtera Ulbrihta uverava ga da će živeti u Istočnoj Nemačkoj. U „Pravdi“ objavljuju njegovu izjavu, u kojoj se kaže da je u slepom potčinjenju došao u Sovjetski Savez kao neprijatelj, ali da ga napušta kao prijatelj.

Smeštaju ga u elitno naselje u Drezdenu, daju mu auto, ađutanta i pravo da nosi lično oružje. U svojstvu načelnika novog vojno-istorijskog centra on 1954. na Višoj školi kasarnske narodne policije (koja je pretvorena u Armiju DDR) drži predavanja o vojnom iskustvu i Staljingradskoj bici i kritikuje zapadnonemački militarizam. Umire 1. februara 1957, praktično na 14. godišnjicu izginuća nemačke 6. armije pod Staljingradom.

PRODOR NA ISTOK: Izbijanje Nemaca pred Staljingrad 1942. izvor: vojna enciklopedija 1975.

BORBE U STALJINGRADU: 13. septembar – 18. novembar 1942. izvor: vojna enciklopedija 1975.

RAT ZA SVAKU KUĆU: Staljingrad, 1943. fotografija: jakov rjumkin (1913–1986)

RATNI FOTOREPORTERI 1943: Galina Sankova… u ovom tekstu korišćene su neke od fotografija koje su napravili sovjetski ratni reporteri: galina sankova (1904-?), Georgi Zelma (1906-1984), Emanuil N. Evzerihin (1911-1984), Arkadij Samojlovič Šajhet (1898-1959), Jakov Rjumkin (1913-1986)

…i Georgi Zelma

ZGARIŠTE: Staljingrad, 2. februara 1943. fotografija: georgi zelma (1906-1984)

U TENKOVSKOJ FABRICI SSSR-A: Nemački vojnici u traktorskom zavodu u Staljingradu

HEROINA STALJINGRADA: Glumica, sanitetski instruktor Marionela Vladimirovna Koroljova, poznata kao Gulja Koroljova, kad je imala 14. godina

KOMANDANT NA LINIJI FRONTA: Vasilij Ivanovič Čujkov

SNAJPERISTA KOJI JE UŠAO U ISTORIJU: Vasilij Grigorijevič Zajcev

OKRUŽENJE NEMACA: 19–23. novembra 1942. izvor: vojna enciklopedija 1975.

KRAJ BITKE: Staljingrad, 2. februar 1943.

PRED KUĆOM PAVLOVA: Seržant Pavlov

OSTACI ŠESTE ARMIJE: Nemački vojnici u Staljingradu, 1943. fotografija: galina sankova (1904)