Dvanaest divova

Specijalno za „Vreme“ iz Ankare

Turska je definitivno zemlja fudbala sa svim ludilom koje taj sport prati. Svi nose fudbalske dresove pred važnu utakmicu. S druge strane, košarkaški dresovi prodaju se veoma slabo. I nažalost, mečevi naše reprezentacije ne nailaze na zadovoljavajuće interesovanje kod naroda.

Evropsko prvenstvo u Turskoj definitivno je promenilo stvari. Pre početka je organizovana velika reklamna kampanja uz podršku vlade, što je uključivalo i TV spotove. Bila je to odlična ideja jer je kampanja bila usmerena ka običnim ljudima. U spotovima su igrači reprezentacije putovali iz Istanbula za Ankaru redovnim vozom sa ostalim putnicima. U vozu i na usputnim stanicama demonstrirali su svoje umeće igrajući sa običnim ljudima za koje se ispostavilo da nisu ništa manje talentovani. Ove slike pratila je pesma „12 Dev Adam“ koju je napravio turski ska bend Athena specijalno za ovu priliku (naslov u prevodu znači „12 divova“). U pesmi se, naravno, poimence nabrajaju reprezentativci.

Pre nego što je kampanja krenula bilo je mnogo nedoumica. Najveća je bila vezana za muzički žanr, budući da je ska za Tursku još uvek nov i nepoznat pravac. Naredno pitanje bilo je kako će ljudi reagovati na ovakav poziv da podrže reprezentaciju i dođu na utakmice. Ali, upalilo je!

Više od tri miliona košarkaških dresova prodato je odmah, a verovatno 80 odsto populacije naučilo je pomenutu pesmu napamet tako da smo jedva dočekali da prvenstvo počne.

PROBLEM POSEĆENOSTI: Manjak publike na međunarodnim košarkaškim utakmicama oduvek je problem u Turskoj. Dakle, naš tim je navikao da igra pred praznim salama. Odjednom, problem se preokrenuo, sada smo se suočili sa prevelikim interesovanjem publike, lepim iznenađenjem kojem se stvarno niko nije nadao. Igrači nenavikli na aplauze sada su gromoglasno pozdravljani dok su ulazili na teren, poput pravih heroja. U navijanju je učestvovala celokupna vlada, čak i predsednik republike. Kao što jedan navijač reče: „Mogao se osetiti miris adrenalina u hali.“ To su, najverovatnije, bili razlozi uspeha naše reprezentacije.

Pre ovog prvenstva vladalo je uverenje da u Turskoj svaki drugi sport osim fudbala prate samo sofisticirani, visokoobrazovani ljudi, dok su publiku na takmičenjima činili uglavnom studenti. No kad je počelo Evropsko prvenstvo svi su se udobno namestili u foteljama spremni da ga prate. Čak su i kafanice po selima bile pune ljudi koji su vrištali nakon svakog zakucavanja. Do sada su se u takvoj atmosferi pratile samo fudbalske utakmice, a na opšte iznenađenje u kafanice su dolazili čak i pastiri, vrlo uzbuđeni zbog mečeva, mada su verovatno prvi put u životu gledali košarku. Bilo je i nezaboravnih trenutaka kao kada je naš tim dobijao utakmice u poslednjim sekundama izazivajući ozbiljne srčane tegobe kod nekih građana.

Pored toga, kako su mi neki moji prijatelji lekari potvrdili, sva novorođena muška deca dobijala su imena kao što su Ibrahim, Mirsad, Harun, Hidajet i slično, po članovima našeg nacionalnog tima.

NEOČEKIVANI USPEH: Kako je naš tim izbacivao konkurente iz takmičenja, tako je podrška rasla. Konačno, došla je do tog stepena da više niko nije sumnjao da ćemo postati šampioni. Budući da reprezentacija nikada pre toga nije igrala u nekom finalu, radilo se o želji za dokazivanjem koje su igrači delili sa nacijom koja je inače u ozbiljnim ekonomskim teškoćama. Nakon svake pobede spikeri na televiziji su ponavljali naciji da moramo imati i veru i nadu jer je neobično važno ostvariti uspeh. A uspeh se istovremeno odnosio i na sport i na ekonomiju.

Naš ministar privrede Kemal Dervis, koji inače ima običaj da ekonomske uspehe poredi sa postizanjem golova, redovno je dolazio na utakmice i čak izjavio: „Košarka je kao ekonomija, morate biti strpljivi do poslednjeg sekunda, bez obzira na to koliko se situacija čini nerešivom.“

Kada smo postali vicešampioni, neki ljudi su bili presrećni, a neki baš i nisu. Problem je bio u tome što nam se toliko dopalo da se radujemo pobedama.

Nezadovoljno tursko društvo, koje pati u teškoj ekonomskoj situaciji, stalno traži takve razloge za radost. Biti drugi je na neki način metafora ograničene sreće u našem društvu. Ipak, niko se ne žali budući da je titula vicešampiona ogroman i nepobitan uspeh.

TAJNA JUGOSLOVENA: Dvadeset devetog avgusta polazio sam sa beogradskog aerodroma za Istanbul, JAT-ovim avionom. U avionu je bila i jugoslovenska reprezentacija. Odmah nakon poletanja stjuardese su podelile putnicima sportski list sa velikim ćiriličnim naslovom „Donesite zlato“. Reakcija košarkaša na ovu provokaciju bila je baš onakva kakvu biste očekivali od nepobedivih rimskih generala. Ubrzo su igrači, poput razmažene dece, počeli da mole osoblje da promene rutu i umesto u Istanbulu prvo slete u Antaliju. Žalili su se da će ih duži let izmoriti, a da ih prvi trening očekuje odmah po dolasku.

Konačno im je uspelo i avion se uputio ka Antaliji, što će reći da smo bili „kidnapovani“. Ovaj incident moj saputnik Jugosloven opisao je kao klasičnu „sve za reprezentaciju“ situaciju, koja obično pali.