„Dobro došli u CAE (Centralna aktivna evidencija). CAE je bila posebna zbirna evidencija Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove Socijalističke Republike Slovenije (RSNZ), u kojoj smo čuvali podatke javne i državne bezbednosti o više od milion državljana SR Slovenije i SFRJ te podatke o strancima, koje su obradili zvanični organi SRS.“ Ovo je uvod na internet stranici (IP adresa: 203.146.102.48), na kojoj su naprasno isplivali dosijei slovenačke Službe državne bezbednosti (SDB), tačnije slovenačke „Službe državne varnosti“ (SDV), koje je rečena služba vodila sve do promene vlasti 1990. godine.
Skandal je izbio kada je jedan od oštećenih (koji je uredno naleteo na svoje ime i lične podatke na „udba.net“) protestovao u Arhivu Slovenije. Da perverzija bude veća, prema tvrđenju službenice Arhiva, na licu mesta nisu mogli ni da otvore sajt, ali su preko drugih službi i medija saznali da je vrag odneo šalu i da se narod poslednjih nedelju dana naslađuje čitajući zabranjene fajlove. Zvanični organi su pokrenuli mašineriju ne bi li ukinuli stranu, sve zbog Zakona o zaštiti ličnih podataka. Grozničavo su tražili krivca, ali im je posao otežan a potera završena u – Aziji. Od tamošnjeg provajdera saznali su da je naručilac (i autor) sajta Dušan Lajovic, emigrant koji živi u Australiji i ujedno je počasni konzul Slovenije u Novom Zelandu. Vest je u Sloveniji odjeknula kao bomba. „Ovo je neverovatno. Izgleda da se i Sloveniji desio 11. septembar“, patetično je prokomentarisao situaciju jedan od konzumenata Udba-strane, u grozničavoj potrazi za dosijeima članova svoje porodice, proveravajući podatke o lokalnim informatorima i denuncijantima.
Kad je vest iz kuloara prešla u udarnu minutažu slovenačkih elektronskih medija, narasla je potražnja za starim kaznenim zakonom SFRJ – „kako se to prevodi na srpski“, pitao se u chat–roomu jedan od zaintrigiranih posetilaca foruma, pokušavajući da rasplete šta je svojevremeno skrivio komšija, čiji je dosije otkrio na „udba.net“. Nije čudo da je server u Tajlandu, odakle su iz cele Slovenije (a i šire) korisnici crpili podatke, gotovo prestao da radi zbog izuzetno velikog interesovanja posetilaca. Tu je pripomogla i donekle očekivana reakcija države – inspektor za zaštitu ličnih podataka Jože Bogataj zatražio je od slovenačkih internet provajdera da blokiraju pristup proskribovanoj stranici. Većina provajdera (kasnije se pokazalo, ipak ne svi) postupila je po naređenju, što je izazvalo žestoke reakcije javnosti a potom se prenelo u rovovsku internet borbu za pronalaženje alternativnih pravaca za ulazak na stranicu, koja se i posle „slovenačke zabrane“ mogla otvoriti iz ostatka „slobodnog sveta“, na primer iz Srbije ili Crne Gore.
OSVETA ČETNIKA: Moglo bi se reći da kumovi internet strane „udba.net“, čak i da su hteli, nisu mogli bolje da tempiraju njenu promociju – skandal je zasenio ne samo utakmicu između lidera u državi koji su, da bi pokazali ko je glavni, otputovali svaki svojim avionom u Atinu pa se još i sporečkali oko toga ko će biti govornik (premijer Tone Rop je ipak popustio predsedniku Drnovšeku), nego je u drugi plan skliznula i sama svečanost zvaničnog potpisivanja „ulaska u Evropu“! Fajlovi Udbe su pukli kao grom iz vedra neba i odmah postali prva tema. Ispostavilo se da su cenzorski prsti prekratki, pošto se server koji gosti „repove“ Udbe nalazi u Bangkoku. Vlasnik strane je Srirama Associates Ltd. To je firma koju vodi g. Srirama Sood, poslovni i lični prijatelj Dušana Lajovica. Podaci koji su isplivali na internet strani ovog preduzeća čine skenirani dokumenti u pdf formatu, zauzimaju oko 30 MB prostora, što je veličina manjeg diska na savremenom kompjuteru. Dostupni fajlovi nisu „dosijei“ u očekivanom smislu reči, već je to nekakav „indeks“, odnosno „šifrant“, gde su pored ličnih podataka lica upisani i određeni kodovi. Svaka pojedina individua obrađena je u nekoliko redova, a ako je verovati stručnjacima koji se hvale poznavanjem materije, evidencija sadrži oko milion zapisa. To još nije razlog za erupciju radoznalosti jer CAE čuva, između ostalog, dosadne stvari poput šifri dosijea javne bezbednosti u kojima su zabeležene „mere narodne milicije i sudija za prekršaje“ i dosijee vođene zbog „kaznenih postupaka osuđenih“. Plus dosijei Državne bezbednosti, u kojima su „brojevi dosijea građana iz evidencije“. Izgleda prava zbrka, nema šta.
Tako su sada prvi put javno dostupni podaci o različitim prekršajima, odnosno preduzetim merama prema saradnicima bivšeg SDB-a ili njihovim žrtvama, ali i stranim građanima, čak i diplomatama opisanim kao „saradnici“ slovenačke Udbe. Server u Bangkoku nije ništa manja noćna mora ni za neke aktuelne slovenačke političare. Direktorijum pod naslovom „DR-EV-061.pdf“ otkriva dosad nepoznate podatke iz biografije predsednika Slovenije Janeza Drnovšeka, rođenog 17. 05. 1950. u Celju. Oznaka dosijea je „-0055000-00000“, što prema CAE odgovara šifri za „bivšeg, neaktivnog redovnog saradnika SDB“. Janez Janša je ovog puta prošao bolje – bar prema oznaci njegovog dosijea „-0017126-00000“, što znači da je bio registrovan kao „lice pod kontrolom“, ako je verovati njegovim mentorima koji su izmislili „udba.net“. Lojze Peterle, prvi predsednik vlade nezavisne Slovenije a sada predstavnik države na Konvenciji o novoj Evropi, pronađen je u datoteci „PE-TE-133.pdf“, sa oznakom dosijea „-0013606-00207“, što znači da ga je Udba vodila kao „stalni ili povremeni izvor u Rimokatoličkoj crkvi“. Isti status ima i Ivan Bizjak, sadašnji ministar pravosuđa, bivši ministar unutrašnjih poslova i zaštitnik ljudskih prava (ombudsman) u Sloveniji. Ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel bio je, izgleda, tek „osmatran“, dok je šef desnice i predsednik Slovenačke nacionalne partije Zmago Jelinčič klasifikovan kao „stalni izvor na vezi službenika, pripadnik rezervnog sastava i registovani saradnik SDB“, obaška što u njegovim dosijeima vrvi od krivičnih dela (falsifikovanje, krađe) za koje je bio osuđivan u bivšoj SFRJ.
POČASNI KONZUL: Inicijator postavljanja dosijea slovenačke Udbe na internetu Dušan Lajovic ne krije da je cilj akcije bio „raskrinkati zlodela komunista“ i da se vidi kako su u Sloveniji „komunisti proganjali, mučili i ubijali naše ljude“. Dosijee koje je pustio u opticaj poseduje još od 1991. godine, ali tvrdi da je čekao na „uspeh referenduma za NATO i EU“. Navodno priprema knjigu i tvrdi da raspolaže sa još dokumenata koji će takođe biti šokantni za slovenačku javnost. Ko je Dušan Lajovic, izuzev što je na zgražanje jednog dela domaćeg javnog mnjenja još uvek počasni konzul Slovenije?
Emigrirao je 1945. godine u Australiju, odmah pošto je nacionalizovana imovina njegove porodice. Kaže da je Udba pokušavala da ga likvidira i da je Zdenko Rotar – svojevremeno savetnik predsednika Kučana – kao oznaš dva puta zatvarao njegove roditelje. Lajovic stariji je 1912. godine u Ljubljani osnovao preduzeće Saturnus, četiri godine kasnije ga prodao i počeo da se bavi proizvodnjom plastike i različitih tuba. Lajovic mlađi je u Sidneju osnovao preduzeće Impact International, a potom je nizao fabrike na Novom Zelandu, u Melburnu, na Maleziji, Indoneziji, Venecueli i Filipinima. Posle osamostaljenja Slovenije preuzima većinski udeo u preduzeću Lajovic Tuba Embalaža iz Ljubljane; njegove firme sarađuju sa Lekom, Krkom i multinacionalkom Henkel… Dušan Lajovic se prvi put pojavljuje u Sloveniji 1991. godine, da bi ga naredne godine ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel imenovao za počasnog konzula, a šest godina kasnije dobija zvanje počasnog generalnog konzula na Novom Zelandu. Politički je blizak slovenačkoj desnici, a naročito simpatiše Janeza Janšu, što je krunisano činjenicom da je Lajovic vlasnik (51 odsto) i finansijer partijskih novina Janšinih socijaldemokrata („Demokratija“). Lajovic nikada ne propušta priliku da podseti zemljake da „u Sloveniji još drže dizgine isti ljudi kao u prethodnom režimu“. Ponosan je što je sarađivao s nekim stranim obaveštajnim službama (prema neproverenim podacima, sa CIA i MI-5), što nije kuriozitet za pripadnike „plave garde“, kako su sebe tokom Drugog svetskog rata nazivali četnici u Sloveniji tj. pripadnici Mihajlovićeve „Vojske u otadžbini“. Lajovic je posle borbe protiv Trećeg Rajha prišao antikomunističkoj, iako projugoslovenski orijentisanoj emigraciji, o kojoj se u Sloveniji do pre par godina nije znalo gotovo ništa – sve dok o tome nije pred smrt progovorio dr Aleksander Bajt, jedan od najvećih ekonomista i, kako se ispostavilo, Dražinih perjanica.
CENZURA INTERNETA: Ukratko, pojavljivanje udbaških papira izazvalo je paničnu reakciju slovenačkih vlasti. Generalna policijska uprava dobija zadatak da uzvrati udarac „zbog sumnje da je izvršeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti“. U skladu sa slovenačkim zakonodavstvom, slične podatke moguće je pustiti „u promet“ tek 75 godina posle njihovog zapisa, odnosno deset godina pošto je neko lice umrlo. A kako podaci u slovenačkim udbaškim dosijeima pokrivaju period do 1987. godine, zabrana štiti „još uvek žive pojedince“, a opravdanje za cenzuru interneta inspektor pronalazi u odredbi da „prenos“ podataka znači i njihovu „obradu“. Ispalo je, međutim, da zaključavanje interneta nije tako jednostavan posao.
Preduzeće Softnet iz predgrađa Ljubljane povuklo je sjajan marketinški potez i najavilo da se neće pridržavati zabrane jer su zvanični organi dužni da gone onoga ko je neki dokument objavio, a ne one koji samo prenose podatke. Najzad, cela ideja sa zabranom pala je na međunarodnom ispitu – do sajta „udba.net“ može se stići iz inostranstva ili alternativnim metodama, upotrebom javnih „proksi“ servera ili pomoću programa koji kriju identitet surfera. Delovi dosijea su se potom pojavili, ali brzo i nestali na „Kazi“, forumu za izmenu datoteka, što ih nije sprečilo da „haraju“ putem elektronske pošte. Za vlasti bi jedino rešenje bio potpun prekid bilo kakve komunikacije preko interneta – što je ocenjeno kao štetnije od sporadične cirkulacije dosijea iz bivšeg života.
Iako podaci iz Tajlanda „cure“ uz sve veće teškoće, pojedini surferi namiguju da nema panike, jer je sve već „zapečeno“ na diskove i to na toliko lokacija da je pokušaj cenzure interneta ispao više nego očajnički poduhvat. U Sloveniji je, naime, ADSL (sa brzinama od 1 do 4 mb/s) i neograničeni kablovski internet (1 Mb/s) veoma proširen i za 30-40 evra mesečno dostupan običnim smrtnicima. Izvesno je da će sedmica posle praznika (katoličkog Uskrsa) izbaciti na crno tržište dosijee Udbe. Ako je suditi prema dosadašnjim reakcijama, interesovanje će biti veliko i zato što u Sloveniji nije obavljena „lustracija“ onako kako je sprovedena u istočnoevropskim državama. U Češkoj je, na primer, pre mesec dana Ministarstvo unutrašnjih poslova na svojoj internet strani objavilo oko 75.000 dosijea agenata nekadašnje komunističke tajne policije STB, dok oko 5700 strana dokumentacije građani mogu da pročešljaju u šest ureda u državi. Sve to zahvaljujući novom zakonu, usvojenom prošle godine, kojim je omogućeno da građani pregledaju ne samo svoje dosije nego i ostalih agenata bivše tajne službe.
Slovenačka opozicija godinama zahteva nešto slično, ali neuspešno. Slovenački komunisti su veoma rano preuzeli ulogu reformatora, u čemu im je pomogla „spoljna opasnost“ u vidu JNA i politike Slobodana Miloševića. Svaki kasniji poziv na lustraciju propao je i zato što se isti proces u zemljama bivšeg Istočnog bloka nije iskazao kao sretno rešenje, pretvorivši se u lov na veštice. Kučanu, Drnovšeku & bivšim kamaradima s levice to je bilo dovoljno da obezbede podršku plebsa tokom poslednjih deset godina, a svi pokušaji švercovanja lustracije na mala vrata parlamenta osuđeni su na propast. Otuda je zakasnelo objavljivanje dosijea Udbe na internetu shvaćeno kao očajnički potez opozicije, iza koga pored Lajovica nesumnjivo stoji lider opozicije Janez Janša.
Najzad, to je ključni podatak za „čitanje“ preko Tajlanda dostupnih Udbinih dosijea. Uporniji surferi brzo su uočili da štivo, koje pretenduje na otkrivanje apsolutne istine, ni izdaleka nije objektivno. Pre svega zato što određeni delovi dokumenatacije nedostaju. Nedostaju i obrazloženja nekih šifri na indeksu dosijea, pa mnogi, koji na prvi pogled izgledaju kao saradnici SDB-a, uistinu predstavljaju „objekt obrade“. Dakle, žrtve. Sumnje produbljuje i neobična sudbina dokumenata slovenačkog SDB-a posle promene vlasti 1990. godine. Zna se da je tada nestala veća kutija sa oko 17.000 mikrofilmova, koju saradnik novog šefa SDB-a – inače partijski drug Janeza Janše – nije nikada predao novom arhivu. Isti Janšin drug je 1993. godine zbog „nepoverenja“ u nove šefove tajne službe jednostavno pokupio najpoverljiviju dokumentaciju, strpao je u koferče i navodno predao vođstvu parlamenta. Gde se, valjda, nalazi još uvek, uz sve opcije da se nešto dopiše, popravi ili zaboravi. Za deset godina može da se skucka i potpuno nov arhiv, a ne samo šaka dosijea…
