Saša Bjelov: „A vi ste iz…?“
Igor Nikolajevič: „Iz Ministarstva dobrih dela… Ako dođe do neke kritične situacije – mi ćemo pomoći…“
Saša Bjelov: „A te vaše kritične situacije sami ćete praviti?“
Igor Nikolajevič: „Aleksandre Ivanoviču: mi nećemo heroin u Moskvi. A u Beneluks izvozite slobodno…“
U ovom dijalogu iz ruske serije „Brigada“ (koju ovde bez ikakvog razumnog razloga zovu „Sašina ekipa“) nedostaje još jedna rečenica ovlašćenog službenog lica, pripadnika Ministarstva dobrih dela: „A mi ćemo se u to ugraditi.“ Ali, reč je tek o 1993. godini u Moskvi; protok vremena sve će to ispraviti, samo polako… Rusi su, uzgred budi rečeno, opet zakasnili: te iste strašne 1993. godine naše Ministarstvo, da ne kažemo Resor, dobrih dela već je izvozilo heroin; ne baš u Beneluks, ali tu, blizu… Znate kako je: sankcije i to; mada se isplatilo.
Ruska TV serija „Brigada“ koju TV B92 emituje nedeljom iza ponoći i ponedeljkom u 22 časa (repriza) pobudiće mnoge nemirne misli i neprijatne asocijacije kod našeg obaveštenijeg gledaoca. Reč je o četiri simpatična momka iz Moskve koji – svako iz svog prethodnog života – bez svesne namere i protiv svoje volje upadaju u tranzicijski problem organizovanog kriminala. Ti mangupčići postaju bezbednosno interesantni kada im lokalna Javna bezbednost prišije jedno ubistvo u kome su nevini, a sve na bazi opšte policijske korupcije i cinizma. Reagujući spontano i inteligentno u datoj društvenoj situaciji, mangupčići uviđaju svoje šanse: kojekakvi bizmismeni se tu razbijaju od love ni zbog čega, kradući od ionako gologuzog ruskog naroda; a mi? Privatizacija je – naravno – ključna reč: ima tu Artur Lapšin; Arturčik ima firmu i zaštitu; tržište je otvoreno za slobodnu konkurenciju. Saša i brigada prokuže Arturčikova posla i ukradu mu ceo željeznički voz sa 600 tona aluminijuma u polugama, ne bi li se utalili kao partneri u firmi. Sama ta okolnost – da neko ukrade 600 tona aluminijuma – pobuđuje pažnju Ministarstva dobrih dela: ovaj mali obećava i treba ga uzeti u obrabotku. Arturčiku se na fin način skrene pažnja da od sada ima novu zaštitu; Javna bezbednost u liku nekog kapetana Kaverina biva eliminisana iz igre, a kapetan leti iz službe; sada su ozbiljni majstori u poslu.
Zvuči li vam sve ovo nekako poznato? Ako ne – sačekajte malo…
Podudarnosti između ruske i naše scene organizovanog kriminala zapanjujuće su; razlika je samo u redu veličina: Rusija je velika zemlja. Tamo gde su naši umetnici kretali tako što klepe šleper cigareta, Rusi klepe ceo voz aluminijuma. I tako dalje, ali princip je isti i to se sjajno vidi u ovoj TV seriji koja je u Rusiji već nazvana „dokumentarnom“ (videti okvir). Naime, na prvi pogled vidi se konkurencija Javne i Državne bezbednosti u pokušajima da kontrolišu poslove organizovanog kriminala i da se u njih ugrade. Pogodite ko pobeđuje… Zamor, cinizam, ravnodušnost i korupcija vidljivi su kod vlasti; društvo je preplavljeno nerešivim problemima tranzicije iz realsocijalizma u kapitalizam, ali iz nekog razloga kajmak skidaju „preduzetnici“ i njihovi zaštitnici iz vlasti. Jeste da nema kvota i kontingenata, da nema sankcija (samo bi im još to falilo, daleko bilo!), ali nema ni suštinske razlike između Srbije i Rusije; princip je isti, ali su veličine drugačije.
Pre svega – stil. Ti moskovski gangsteri svi su između sebe „braća“ (bratva); svi polako prelaze na kajle, čuke i karike; razbijaju se od škampa, jastoga i kavijara, jer su čuli da to tako treba; svi već 1993. imaju mobilne telefone i ne ispuštaju ih iz ruku; i kod njih traje nepomirljivi spor oko toga šta je bolje – mečka, „audi“ ili BMW, mada svi vole debele džipove; sve su im ženske pinkuše, sve kafane ekskluzivne; svi su se odjednom setili da su pravoslavni hrišćani, pa se na groblju podgurkuju u smislu „kako se krsti, gde prvo idem rukom?“, ali im to ne smeta da budu i ktitori; ako su nekada i imali neki sistem vrednosti (kakav-takav), zaboravljaju ga ubrzo od puke količine novca koji im prolazi kroz ruke; to leti na kokainu, votki i kavijaru, leti i više ne ume da se vrati. Da li nam je to odnekud poznato? Istini za volju, glavni junak Saša Bjelov inteligentniji je i simpatičniji od ovih naših uporedivih likova: on kako-tako odigrava političke igre, provlačeći se između Ministarstva dobrih dela, svojih partnera iz Tadžikistana (to je neki njihov Veliki Trnovac, tamo negde) i svojih drugova; Saša Bjelov jeste fizički nalik na pokojnog komandanta Arkana, ali se barem smuvao sa ozbiljnom koncertnom violinistkinjom (lepe devojke vole mangupe i tu pomoći nema) i definitivno je simpatičniji. Kad smo kod toga: Saša Bjelov će – sasvim neizbežno – na kraju biti izabran za narodnog poslanika u Dumi, kao i Arkan, posle slične, ali urnebesnije predizborne kampanje; ali to ćete sve videti na TV B92 kad dođe vreme…
Sa državne strane, stil je takođe odlično prikazan: u lokalnim stanicama milicije, na zidu visi siromah Lenjin; u FSB-u (kako se u stvari zove Ministarstvo dobrih dela), na zidu visi prvo Jurka Andropov, pa Miša Gorbačov, a na kraju, kad nastupi kraj istorije, visi Feliks Edmundovič Đeržinski… Federalna služba bezbednosti, sadašnja Čeka, mešavina je tradicije NKVD-a i tehnokratske mode poslednje faze istorijskog materijalizma, oličene u Jasenovu kod Moskve, poslednjem i „modernističkom“ izdanku Sustema. Imaju tehniku; imaju sotrudnjike; imaju cinizam moći; samo nemaju razumevanje sadašnjosti: to im se negde izgubilo – usput. Tako Ministarstvo dobrih dela Ruske Federacije dolazi u isti bedni položaj one naše sirotinjske nevladine organizacije (Resora dobrih dela): love, a ulovljeni – jadni. Ima tu, valjda, nekog „lukavstva uma“ (što reče čiča-Gegelj onomad): ne može se biti komunista i čekista u kapitalizmu kad kapitalizam ne razumeš, pa te izradi. Sve to nekako miriše na jevtinoću sličnu jevtinoći ovih naših jadnika ovde: decenije negativne kadrovske selekcije nužno će proizvesti kako Valerija Krjučkova (poslednjeg predsednika KGB-a iz 1991, onog Slobinog druga) tako i Radomira Markovića (znate na koga se misli; takođe Slobin drug).
I posle se čude kada ih mangupi izrade. Gledajte „Brigadu“, bićete pametniji: čisti dokumentarni realizam.
