Do bruke i nazad

(Od specijalnog izveštača „Vremena“ iz Indijanapolisa)

Prokletstvo profesije: rokovi. Pa još za nedeljnik. Dok se odštampa, distribuira i stigne do čitalaca, to će biti negde u subotu, u Indijanapolisu se može dogoditi svašta pa da mnogo toga rečenog ovde postane bajato, a izvođenje „sigurnih“ zaključaka i izvesnih adresa za kritiku golemi rizik koga se, ipak, valja čuvati. U najgoroj varijanti, dok ovo čitate, Jugoslavija igra za plasman od 9. do 12. mesta, što znači da nas je poraz od Turske odveo do najvećeg debakla jugo-basketa u poslednjih 35 godina, tačnije od Evropskog prvenstva 1967. u Helsinkiju kada je Jugoslavija, samo tri meseca posle osvajanja srebrne medalje na Svetskom prvenstvu u Montevideu, zauzela 9. mesto. U drugoj varijanti, nešto povoljnijoj, čekao nas je meč (četvrtak) sa Amerikancima u četvrtfinalu, što je značilo da su Španci (namerno?) izgubili od Brazila kako bi oni bili treći a ne mi i tako, teoretski, izbegli Amerikance sve do finala (ako do njega, naravno, stignu). Treća mogućnost, koja se ovom „specijalnom izveštaču“ u sredu, negde pred zoru po jugo-vremenu, činila najrealnijom vodila je „plave“ na treće mesto, odnosno na sjajne Argentince u četvrtfinalu. Ako je bilo tako, sve je počinjalo iz početka a finale sa Amerikancima, koje je posle poraza od Španije i Portorika bilo daleko kao svetlosna godina, opet se vratilo u orbitu vidljivih i osvojivih zvezda. Ako je, dalje, sve bilo tako, mnogi će morati da poližu ono što su prethodnih deset dana izrekli ili napisali na račun selektora Svetislava Pešića i reprezentativaca, ili će, u protivnom, likovati i tvrditi kako su oni sve to znali još od „prvog dana“.

„VIŠAK“ IGRAČA: Bez obzira na to kako se završi, učešće Jugoslavije na 14. šampionatu sveta u Indijanapolisu pokazalo je više lica našeg tima: bledo i neozbiljno na startu, nešto bolje u sredini i ko zna kakvo na kraju. Sve u svemu, isuviše oscilacija za ekipu koju čini 12 vrsnih profesionalaca od kojih su petorica u NBA a ostali u vodećim evropskim ekipama. Učešće je bilo slika i prilika pripremnog perioda u kome su rezultati bili po sistemu toplo-hladno. Ko je i u čemu pogrešio ostaje da se vidi kad se podvuče konačna crta, ali je evidentno da je negde napravljena greška u koracima. O lošem odabiru Beograda kao mesta za pripreme već je bilo reči na stranicama „Vremena“, ostaju neke subjektivne stvari koje je Pešić, očito, teže rešavao i kontrolisao nego u Istanbulu prošle godine. Iako izreka kaže da od viška glava ne boli, utisak je da je Pešiću glavni problem bio, uslovno rečeno, višak igrača, tačnije višak dobrih igrača. Većini od njih Pešić je morao da traži minute bez obzira na trenutnu formu i razvoj događaja na terenu, zato je mnogo menjao razbijajući povremeno teško uspostavljeni ritam. Da nije radio tako, na klupi bi imao više od jedne „atomske bombe“ (Radmanović) pošto je drugu (Šćepanović) ostavio kod kuće rizikujući da igra bez klasične „dvojke“. Ispada da su, recimo, Portoriko, Brazil ili Nemačka sa po pet odličnih igrača i par solidnih rezervi bili u prednosti jer svako zna svoju ulogu: starteri igraju dok ih noge nose ili dok ne ispadnu sa pet penala a rezerve tačno znaju svoje mesto i ne prave problem. Među igračima nije bilo nikakvih otvorenih sukoba, sagovornici „Vremena“ od apsolutnog poverenja potvrđuju tu informaciju sa više strana, tako da na toj adresi ne treba tražiti razloge promenljive forme i bledog utiska na startu, ali nije baš logično da na našoj klupi najglasniji u bodrenju i skakanju sa nje u znak podrške petorci na terenu budu Divac i Stojaković dok ostali sede prilično nezainteresovano. Koliko je jedna dobra igra (protiv Brazila) vratila samopuzdanje i koliko je u nastavku takmičenja sve krenulo nabolje, vi ćete znati kad i mi ovde….

Dugogodišnje iskustvo sa velikih takmičenja nalaže opreznost u ocenama jer nije se jednom desilo da košarkaši nateraju svoje kritičare na ozbiljne korekcije. Pamtimo, recimo, Evropsko prvenstvo 1977. u Belgiji kada je Jugoslavija u grupi izgubila od Čehoslovačke a neki izveštači požurili da okrpe igrače koji su potom u polufinalu i finalu zbrisali Italiju i SSSR. Nije li nas taj isti Portoriko dobio u Santa Feu 1990. u prvoj fazi Svetskog prvenstva na kome su na kraju naši igrači ubedljivo trijumfovali? Nije li pre četiri godine u Atini Italija pobedila Jugoslaviju a Argentina 30 minuta vodila u četvrtfinalu pa je titula ipak stigla u Beograd? Ne znači da će i ovde biti tako, ali za kritiku će uvek biti vremena … Utoliko je nerazumljiviji trend opšte nervoze oko reprezentacije Jugoslavije. Nervozan je selektor koji se verbalno „obračunava“ sa našim ljudima iz publike koji mu nešto dobacuju, nervozni su igrači kad nisu na terenu, nervozni su neki novinari jer umesto hvalospeva treba da „pljuju“ po dojučerašnjim idolima, nervozni su navijači koji su potegli iz Jugoslavije ili iz raznih gradova Amerike, a „ovi naši tako…“.

MUNDIJAL BEZ DUŠE: Sa čisto sportskog stanovišta, prisustvujemo sasvim solidnom šampionatu sveta. Argentina podseća na našu reprezentaciju, njeni igrači razasuti su po vodećim evropskim klubovima a najbolji među njima, Emanuel Đinobili, igraće od jeseni u NBA, u Spursima iz San Antonija. Deluju ozbiljno, atraktivno, raznovrsno, moćno… Nemačka zadržava liniju suponia, pre svega zahvaljujući megazvezdi Dirku Novickom. Portoriko je bio senzacija turnira sa fantastičnom kombinacijom veterana (Ortiz, Minsi), igrača srednje generacije (Santjago, Dalmau, Elias Ajuso koga je želeo Partizan) i mladih (Laitmer, junak pobede nad Španijom, Karlos Arujo). Vrlo dobri bili su Španci predvođeni nekadašnjim tandemom Barselone Pau Gasol–Karlos Navaro. Gasol je prošle sezone bio debitant godine u NBA i zajedno sa Novickim i Stojakovićem spada u najbolje Evropljane u NBA. Vidan napredak pokazali su Angola i Novi Zeland, u manjoj meri Kina iako ima Jao Minga, igrača koji je na ovogodišnjem „draftu“ bio broj 1 i koji će od jeseni u dresu Hjustona sigurno biti senzacija NBA. Dva najveća razočaranja bili su neobjašnjivo apatični Rusi i prilično nesrećni Turci, koji su imali peh da protiv Brazila vode 39 minuta i 59 sekundi i da onda prime trojku sa deset metara i izgube sa dva poena razlike….

Tužna strana Mundijala bile su jezivo prazne tribine iako su organizatori i FIBA tvrdili kako su prezadovoljni sa prosekom od 7400 gledalaca u prvoj fazi. Problem je u tome što su obe dvorane u kojima se igra toliko velike da čak ni 22.000 gledalaca, kao na meču SAD–Novi Zeland, ne mogu da popune prazne oaze na tribinama dvorane RCA Dom. Drugi problem je apsolutna nezainteresovanost američke javnosti za šampionat. Osim lokalnog „Indijanapolis stara“, koji posvećuje po dve-tri strane Svetskom prvenstvu, za ostale američke dnevnike prvenstvo kao da i ne postoji, eventualno se nađu rezultati. Na nacionalnim kanalima mogu se videti samo utakmice američke reprezentacije… Ima, međutim, Indijanapolis i svetlu stranu: dve dvorane i svi hoteli su bukvalno na pet do deset minuta hoda i sa te strane nikada i nigde nismo imali takvu blizinu objekata i relativno dobre uslove za rad u njima, ne računajući klima-uređaje koji su spoljašnjih 30-ak stepeni pretvarili u nekih 15–18, tako da su dugi rukavi bili poželjni. Kolega Bob Kravicz (kaže da su mu preci ukrajinsko-rusko-poljskog porekla) iz „Indijanapolis stara“, koga sam upoznao za vreme Fajnal fora u Bolonji prošlog maja gde je došao da prevashodno napravi intervjue sa igračima koji će igrati u Indijanapolisu, svakog me dana „podmićuje“ obećanjem da će me „voditi na pivo“ ako mu objasnim sistem takmičenja… Iskreno priznaje da ni on a ni njegovi čitaoci „ne mogu da razumeju naše evropske metode“:

„Mi znamo za regularnu sezonu i plej-of, ovo sa prvom pa drugom fazom, sa prenošenjem bodova i sto ‘ako’ da bi se odredio plasman, apsolutno je nejasno“, tvrdi Bob. Bio je srećan kao malo dete kada sam mu na grafičkom prikazu u jednim španskim novinama objasnio sistem takmičenja, ali je koliko sutra opet sve proveravao po tri puta…

Nisam imao srca da ga priupitam kako je došlo do toga da njegov list u posebnom prilogu, objavljenom na dan početka šampionata, u predstavljanju zemalja za Jugoslaviju, za „šire informacije“, uputi na sledeće internet adrese:www.gov.yu i www.croatia.net!?

Uzgred, iz tog priloga saznajemo da su zvanični jezici u Jugoslaviji srpski i albanski, što je, formalno gledano, tačno, a u skladu sa tom tvrdnjom ide i mapa Jugoslavije na kojoj nema nikakvih unutrašnjih granica ni sa Kosovom ni sa Crnom Gorom, još manje sa Vojvodinom. Takođe, saznajemo da je Jugoslavija „postala nezavisna“ 27. aprila 1992.

RADOVAN U INDIJANAPOLISU: Prvi put na velikim takmičenjima novinari u Indijanapolisu nemaju pristup hotelu u kome su smeštene reprezentacije. Valjda je 11. septembar isuviše blizu… Mere bezbednosti nisu prevelike, čeking ručnog prtljaga je obavezan ali ne i previše detaljan, nema skenera već samo ručni pregled. Pošto je Daun Taun toliko mali, posle tri dana boravka svi su se međusobno znali i „familijarizovali“ sa konobarima u brojnim restoranima (dominiraju, naravno, oni sa tzv. brzom hranom čija je direktna posledica gomila predebelih, uglavnom žena, na ulicama grada), prodavcima ili kočijašima… Ne, nije greška, na nekoliko ćoškova u centru grada uredno „parkirane“ čekaju luksuzne konjske zaprege sa uniformisanim kočijašima, uglavnom ženskog pola. Turisti se vozikaju, uradili su to i neki igrači, a konji kao konji, ne vode baš računa o gradskoj higijeni pa nije retkost da vas sa nekog ugla zapahne vonj konjske mokraće, ali bože moj, svako zadovoljstvo ima cenu…

Noćni život svodi se na odlazak u Sliperi Nudl, najstariji bar u Indijani, osnovan 1850, u kome svake večeri dva različita orkestra u dve sale sviraju moderni i klasični džez, ili na odlazak na večeru u neki od restorana koji, da budemo otvoreno cinični, kategorizaciju umesto po zvezdicama valjda dobijaju po broju instaliranih televizora. Neverovatna je opsednutost televizijom. Sa desetina ekrana bombarduju vas svakakvi programi, od bejzbola i američkog fudbala (sezona je u punom jeku) preko NBA TV (ceo dan emituje najbolje utakmice iz prošlosti) do neizbežnih meteoroloških izveštaja i non-stop vesti protkanih poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja koliko Amerikanaca podržava Bušovu nameru da vojno interveniše u Iraku u nameri da sruši Sadama…

Irak, na sreću, nije nikakva sila u košarci pa nije ni bio u prilici da učestvuje na šampionatu u Indijanapolisu tako da njegovi navijači nisu ni imali šansu da, recimo, nose majice sa Sadamovim likom, ali je zato jedan drugi „prijatelj Amerike“ prisutan u Indijanapolisu: Radovan Karadžić. Dva mlada momka pristigla iz Jugoslavije, Aleksandar i Neven, šetaju se gradom i idu na utakmice u majicama sa Karadžićevim likom ispod koga piše: „Svaki Srbin je Radovan“. Doduše, parola je ispisana ćirilicom… Ako ste mislili da su majice prošvercovane iz Beograda, grešite:

„Tražio sam majicu po celom Beogradu, ali nigde nisam uspeo da je nađem. Prošlog ponedeljka otišli smo iz Indijanapolisa u Čikago, odnosno u manastir Gračanicu koji srpska crkva drži u Libertvilu kraj Čikaga, i tamo kupili majice“, objašnjava stariji Aleksandar, inače poreklom iz Krajine, preciznije iz Kistanja, prinudni žitelj Beograda od 1992. U Gračanici je, inače, podignut spomenik Draži Mihajloviću a u crkvi se nalazi grob kralja Petra II, kažu jedinog kralja sahranjenog na tlu SAD, što je dovoljan razlog da vlasti ne dozvole preseljenje njegovih moštiju kao što je bio slučaj sa Jovanom Dučićem koji je takođe počivao u ovoj crkvi…

„Nikako da nas uhvate kamere“, žali se mlađi Neven, poreklom iz Brčkog. Kažu da ne razmišljaju o mogućim posledicama jer misle da ne rade „ništa protivzakonito“. Obojici je pomalo krivo što Amerikanci, izgleda, misle da oni na prsima nose lik nekog proslavljenog košarkaša… Ko zna, možda se neki kamerman TNT-a i upeca do kraja šampionata i „košarkaš Radovan“ uđe u milione američkih domova…