Dnevnik jednog berača: Hajdemo u maline

Bili jednom dvoje penzionera, domaćica, trgovkinja i novinarka. Brali su maline. Dok se Arilje još pripremalo za berbu, Mačva je, po običaju, ranije počela sezonu.

Stara ekipa okupila se i ovog juna u jednom od brojnih polja malina u Novom Selu kod Loznice. Mnoge porodice vide „crveno zlato“ kao dodatni način zarade. Neko je zasadio polje pored kuće, u bašti, a neko je odabrao malo dalju parcelu. Ipak, u ovom malom mestu ništa zapravo nije daleko.

Deset redova, ukupno hiljadu metara dužine, 37-38 ari, čekalo je na nas. Da, novinarka s početka priče sam ja.

Priroda, zelenilo, planine u pozadini, zrela još neovršena pšenica zlati se uz malinjak. Lepo zvuči, dok ne zasučete rukave, ali ne doslovno, jer ćete u tom slučaju biti mnogo više izgrebani.

Privatna arhiva

Nismo profesionalci, ali…

U našoj grupi pravila nisu stroga jer smo mi berači-amateri, moglo bi se reći rekreativci. Sistem rada mnogo je fleksibilniji nego kada govorimo o velikim plantažama u Arilju.

Domaćinima je malinjak samo dodatna zarada, svi se međusobno poznajemo, atmosfera je prijatnija nego kada radite sa nekim ko je došao s drugog kraja Srbije. Dakle, nije nas spojio oglas, više se okupljamo iz želje da pomognemo vlasnicima nego što želimo da zaradimo.

Ono što nas pored napora povezuje sa profesionalnim sezonskim radnicima jeste da nas nekada jednostavno nema dovoljno za obim posla.

Tako je i u drugim slučajevima u selu. Srećne su one porodice gde ima mnogo ruku koje mogu da pomognu. Tamo gde se čeka da neko priskoči u pomoć dok prezrele maline opadaju i propadaju, razmišlja se i o vađenju sadnica i pokretanju drugog biznisa.

Zato se vlasnici velikih plantaža na vreme pripremaju, postavljaju oglase, iznose ponude – hrana, smeštaj, dobre dnevnice. Čak se plaća i samo prikupljanje radnika – određena suma za svakog dovedenog berača. Zato postoji veliki broj organizovanih radnih grupa, gde onaj ko okuplja radnike najbolje prođe.

Zanimljivo je da vlasnik obližnjeg velikog polja borovnica zapošljava berače koji dolaze čak iz Bujanovca. Čovek ima novca, vlasnik je hotela u koji smešta svoje radnike – tako kaže moja sezonska koleginica. Nekada vidimo kako njegov helikopter nadleće borovnice, a zna da zagrmi i iznad naših glava.

Disciplina 500 metara dnevno

Branje malina nije sport, ali ima neke elemente po kojima može da zaliči. Potrebni su poznavanje pravila, tehnika, taktika, snaga, izdržljivost, motivacija, timski duh. I naravno – oprema.

Nezamenjive su gajbice, a u zavisnosti od berača tu su i kantica vezana oko struka, lagana košulja dugih rukava, kačket ili šešir, krema za sunčanje i mnogo vode.

U šest sati svakog jutra ekipa se okuplja, puni kombi gajbicama i gazda ili gazdarica voze nas do malinjaka. Ove godine taktika je da se dnevno bere pet redova, što je 500m. Desilo se da smo zbog nejednakog roda jedan dan brali 700, a drugi 300 metara.

Uzimamo po nekoliko gajbica, rasporedimo se za početak na jedan ili dva reda. Neko staje na sunčanu stranu reda, neko na onu u hladu, ali će sunce smetati u oba slučaja.

Na startu uvek postoji motivacija, jer berač nema jasnu sliku koliko će trajati berba toga dana. Uvek se, naravno, nadamo da će se završiti brzo, iako to znači i manju dnevnicu.

Privatna arhiva

Dobra, teška zarada

Zarada može da bude dobra, pa nisu retki slučajevi da ljudi uzimaju bolovanja i godišnje odmore kako bi radili sezonski posao.

U ovom našem malinjaku sat rada plaća se 500 dinara, a dobije se i doručak. Međutim, sve zavisi isključivo od domaćina, bilo da je reč o malini, kupini, borovnici….

U Srbiji se, osim po satu, radnik može plaćati i po unapred utvrđenoj dnevnici ili čak po kilogramu nabranog voća. To je teža varijanta za radnika koji nije naročito brz, ne može da uhvati ritam i nema tehniku.

Ali sve zavisi i od samog voća, koliko je kog dana rešilo da uzreli. Desilo se da četiri dana beremo po pet sati pa da se naprasno naredna tri dana u malinjaku ostaje duplo duže. To je veliki stres za organizam.

U kombinaciji sa nepodnošljivom vrućinom desi se i da iznemogli završite u hladu pod orahom dok se ostali doslovno brinu za vaš život, pogotovo ako ste starija osoba iz grupe. I moje prvo branje pre tri godine slično je izgledalo, ali sam se sledećeg dana vratila jača i iskusnija.

Nije ni nama lako, ali nam je lakše od onih koji rade u strogoj atmosferi, daleko od kuće, prinuđeni na rad jer im je to glavni izvor prihoda. Postoje ljudi koji u sezonskom poslu zbog neuslova i preterane strogoće padaju u nesvest. Mnogo puta sam čula takve priče.

Ipak, priča koja se ne čuje često dolazi iz jednog sela u šabačkoj opštini, gde gazda radnike „prevaspitava“ petardama. „Ne odgovara mu ni kada se ućute ni kada puno pričaju. Ljudi doživljavaju stres,“, kaže penzionerka iz naše grupe, čija sestra je zbog ovakvog ponašanja malinara napustila berbu.

Sunce u leđa, sunce u oči

Na koju god stranu reda da stane berač, nije dobro izabrao. Ako se stane na stranu sa koje sija sunce, kako dan odmiče, uslovi postaju kao u pećnici.

Na drugoj strani, onoj u hladu, brže se dobijaju bore oko očiju i na čelu. Žmirkate u borbi sa sunčevim zracima koji se probijaju kroz granje, u pokušajima da ne oslepite i da pogodite zrelu, a izbegnete zelenu malinu. U nekom trenutku sve postanu iste boje, a onda, kao što je to bio slučaj pre nekoliko dana, stiže opomena.

„Juče je bilo mnogo zelenih. Obratite malo pažnju“, zapravo je imalo vrlo pozitivan efekat na berače. Bralo se brže, jer se više nisu kidale crvene nedozrele, već sočne, bordo maline, koje u gajbici mirišu.

Privatna arhiva

Ne prepunjavaj i razgrni grane

Gajbica i plod trebalo bi zajedno da teže dva kilograma – to pravilo se ne poštuje previše. Desi se često da najiskusniji među beračima skrene pažnju na „trbuh“ koji se pravi na sredini prepunjene gajbice.

Ponegde mnogo roda bude u sredini žbuna. Zaklonjenost lišćem u kombinaciji sa izdžikljalom bodljikavom travom i koprivom, dovodi do toga da ponekad izostane provlačenje ruku u takvu „žurku“. Još ako se odnekud pojave osa, pčela ili bumbar…

Ove godine gotovo da ih i nema, što zapravo nije dobro, jer nema oprašivanja, pa je to jedan od razloga lošeg prinosa.

Dobra stvar je što se malina za razliku od kupine, koja zri nešto kasnije, ne cedi, ne boji ruke i ne zavlači se pod nokte. Rukavice, zato, nisu neophodne.

Privatna arhiva

Glad, vrućina, borba za goli život

Kada se oberu dva ili dva i po reda, pogled leti ka putu u iščekivanju gazde ili gazdarice koji donose doručak. Burek ili sendvič, hlad pod orahom i hladna voda vraćaju u život.

Ako se ostane duže u polju pa dobijete kafu da vas okrepi, onda se toliko resetujete da vam je energija kao na početku.

Nekada, ipak, ne pomaže nikakva vrsta „dopinga“. Poželite da odustanete i jedino što vas drži je timski duh i obaveza da pomognete ostalima.

Ako samo jednog iz grupe nema, njegov deo posla deli se na ostale, ali je važniji psihološki momenat. Što nas je manje, manja je i motivacija. Zato smo srećni kada se i same gazde pridruže.

Moral mogu da podignu i sada već interne šale, bezazlena zadirkivanja, priče o doživljajima iz detinjstva i mladosti i poneki trač.

Uprkos umoru i vrućini za sada su mi suze na oči naterale samo smešne priče koje jedni drugima ispričamo dok pokušavamo da odvratimo misli od posla koji je pred nama.