Digitalni kurcšlus

U Britaniji postoji veoma moćno Udruženje Potrošača, sa par miliona članova i mnogim korisnim uslugama koje ljudima pomaže da se snađu u pravoj džungli komercijalne ponude, kakva i priliči jednom od najrazvijenijih tržišta na svetu. Udruženje je vrlo aktivno i na internetu, ima veoma posećenu prezentaciju, a internet trgovini služi i kao reper zahvaljujući takozvanom „Which? Trader“ znaku koji je uveden kao garancija kvaliteta e–commerce prezentacija koje ovaj znak moraju da zasluže određenim standardima poslovanja. Pre nekoliko meseci, magazin udruženja pod nazivom „Which?“ greškom je na prezentaciji objavio privatne finansijske detalje desetina hiljada svojih korisnika i, naravno, pukla je bruka. Udruženje se izvinilo korisnicima, pažljivo je monitorisana potencijalna zloupotreba (koje nije bilo jer je na grešku upozorio savesni korisnik pre nego što je stvar obelodanjena), ali je svejedno ostalo osećanje nelagodnosti kod svih umešanih i pojačana svest o tome da internet ipak i nije tako sigurno mesto.

Ili je možda taj utisak pogrešan? Od svih vrsta finansijskih prevara u Britaniji baziranih na kreditnim i debitnim karticama, na internet transakcije otpada samo tri odsto, a čak 90 odsto od tog broja pripada pornografskim prezentacijama koje prevaranti publikuju isključivo sa ciljem da pokupe finansijske detalje naivnih. Može se čak reći i glupih, jer su zabeleženi slučajevi da su ljudi slali svoje finansijske detalje gangsterima i elektronskom poštom! Ekvivalent tome je da ostavite ključeve od stana ispod otirača, a na vrata okačite poruku koja svakome ko navrati objasni gde je ključ. U većini razvijenih zemalja rizik da vam se detalji sa kreditne kartice iskopiraju u restoranu višestruko je veći od rizika da se to desi preko interneta. Rešenje je da se uvek posluje sa proverenim sajtovima, koji poštuju i ulažu u zaštitu podataka svojih korisnika i imaju preporuke relevantnih medija i potrošačkih udruženja i organizacija.

Drugi najčešći kratki spoj u digitalnoj ekonomiji jeste takozvani „spam“, maltretiranje korisnika neželjenom elektronskom poštom u komercijalne svrhe. Ovo je postao takav problem da Evropska zajednica uskoro planira akt koji će jednostavno zabraniti bilo kakvo slanje komercijalnih poruka koje nisu jasno i glasno obeležene kao takve. Tako da ih korisnik može izbrisati i bez otvaranja, to jest gubljenja vremena (a ionako se više od 50 odsto mejlova u Britaniji briše bez otvaranja, na bazi samo „subjekt“ polja). Drugo sredstvo za borbu protiv „spama“ jeste registar korisnika koji ne žele da primaju nenaručene poruke (takozvani Mail Verification Service). U pitanju je registar koji se nalazi kod Udruženja za direktni marketing, i svaka firma koja želi da šalje komercijalnu elektronsku poštu mora prvo da proveri da li se adrese korisnika koje imaju na listi slučajno ne nalaze i na MVS listi. Ako da, ti korisnici se ne smeju kontaktirati. Ovo pravilo ne važi ukoliko je korisnik kompaniji direktno dao izričitu dozvolu da mu šalje elektronsku poštu na određenu temu (ali i tada postoji obaveza kompanije da u poruci obezbedi jednostavan mehanizam da korisnik ukine tu dozvolu ako mu se tako prohte). Legalnost i dobra poslovna praksa najbolja su izolacija za digitalnu ekonomiju bez prekida.