Danica drugi put u Minhenu

Posle Drugog svetskog rata sremski Nemci iselili su se iz svojih kuća u Beškoj i otišli da žive u Karlshuld. U želji da nastave prekinuti stogodišnji zajednički život makar i na daljinu, pre dvanaest godina Karlshuld, mesto u blizini Minhena, i Beška, mesto u opštini Inđija u Sremu, postali su partneri. Partnerstvo su negovali kroz zajedničko učešće u tradicionalnim manifestacijama dvaju naselja, razmeni školske dece, edukaciji, kulturnoj i sportskoj saradnji.

Tako je prošlog septembra u muzeju “Haus im Moos” u Karlshudu održana izložba slika Danica Jovanović – Neostvareni snovi. Trajala je do sredine decembra, a videlo ju je oko hiljadu posetilaca. Muzej “Haus im Moos” posvećen je istoriji tog kraja i ekologiji, jer je mesto izgrađeno na močvari i svake godine izgubi centimetar površine tla.

Tada se za izložbu zainteresovao Kulturni centar podunavskih Švaba u Haru, predgrađu Minhena, zbog intenzivnih veza nekadašnjeg stanovništva Nemačke sa Beškom i Sremom, i zbog same Danice Jovanović, koja je četiri godine studirala slikarstvo u Minhenu. Ukratko, njene slike i priča o njoj su od ovog petka u Haru kod Minhena, u “Muzeju podunavskih Švaba”.

Osim radova Danice Jovanović, izložena je i dokumentarna građa o njoj, TV film u produkciji RTS-a preveden na nemački jezik, i monografija na srpskom i nemačkom dr Jasne Kujundžić Jovanov, istoričarke umetnosti koja je autorka i izložbe Danica Jovanović – Neostvareni snovi.

Danica Jovanović je živela samo 28 godina zato što su je septembra 1914. godine austrougarski vojnici uhapsili i sa grupom talaca streljali podno Petrovaradinske tvrđave. Smatra se da je jedna od naših najznačajnijih slikarki prošlog veka, pa ipak, njeni radovi prvi put su u Beogradu pokazani tek 2014. godine, u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije (vidi “Vreme” br. 1234).

Jasna Kujundžić Jovanov kaže da se “njeno ime vezuje za generaciju srpskih modernista koja se školovala i oblikovala u periodu pred Prvi svetski rat. Umetničko školovanje započela je u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu kod Bete Vukanović, a 1909. stigla je u Minhen i upisala se na Žensku slikarsku akademiju. Daničine studije pomogla je i stipendija Petrovaradinske imovne općine, ustanovljena zbog Danice za umetničko školovanje devojaka, kao i pomoć ćerke Lazara Dunđerskog Olge Jovanović”.

Na fotografijama sa studija na Daničinom licu vidi se očigledna odlučnost, kaže autorka izložbe, “moderna ženstvenost oličena u strogoj odeći dopunjenoj kravatom oko vrata, snaga nalik onoj na Autoportretu iz 1914. godine, ali i svojevrsna ležernost i spontani šarm mlade žene rešene da svoj talenat dovede do cilja: diplome akademske slikarke i ispunjenja misije da kroz slikarstvo doprinese uzdizanju nacionalne svesti i emancipaciji ženske populacije u srpskim zemljama tek oslobođenim od turske vlasti. Misionarska snaga izbija i iz pedesetak njenih slika, posebno onih sa motivima seljana u narodnim nošnjama, koje, kao i celokupan slikarski opus Danice Jovanović, karakteriše osoben, energičan potez i intenzivan, bogat kolorit”.

Slikala je portrete, mrtve prirode, figure seljanki i seljaka u narodnim nošnjama, kao i male studije u predelu i mostove poput Vezirovog, koji je slikala po fotografiji, i srušenog zemunskog savskog mosta slikanog na početku Velikog rata, koji je videla vraćajući se iz Minhena u Bešku.

Neposredno pre diplomiranja, 6. februara 1914. Danica Jovanović je u Minhenu postala član patriotskog udruženja “Srbadija”, a ubrzo je izabrana i za blagajnika. Upravnik je bio Stojan Aralica, a knjižar Živorad Nastasijević. Na sednici udruženja održanoj 13. juna dobila je pohvalu za “energičan rad”. Stojan Aralica ju je ovako zapamtio: “Kao sada je vidim kako sedi u minhenskoj Pinakoteci i kopira Rubensovu Otmicu: blondinka, malecna rastom, sa užasno mnogo pegica. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni seksualno privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to. Bila je bezuslovno talentovana devojka. Ipak je bila još đak, još se nije bila formirala. Još nije imala svoje slikarske note.”

Idućeg meseca je diplomirala i dobila zvanje akademske slikarke. “Nadala se da će moći da dobije mesto nastavnice crtanja u Staroj Srbiji i tako pomogne žensku emancipaciju podučavanjem žena kako da tkanjem i vezovima obezbede sebi egzistenciju, a da naredne godine priredi samostalnu izložbu”, kaže Jasna Jovanov.

Desetog septembra 1914. s knjigom ispod ruke šetala se glavnom ulicom Beške s prijateljem Milanom Varićakom i protinom ćerkom. Bila je elegantno odevena, u kostimu engleskog kroja i s malim šeširom. Prišli su joj austrijski vojnici, uhapsili je i bez reči odveli u petrovaradinski kazamat. Sutradan su je saslušali, a 12. septembra 1914. godine streljali sa još petoro uglednih ljudi iz Beške. Potkazali su ih njihovi sugrađani nemačke nacionalnosti. Sahranjena je u zajedničku grobnicu na Petrovaradinskom groblju.

Ne zna se konkretan razlog zašto je streljana. Jasna Jovanov kaže da je “na studijama u Minhenu bila član patriotskog udruženja ‘Srbadija’ koje je okupljalo srpske studente u Minhenu i koje je posle balkanskih ratova proširilo svoje polje delovanja i na politiku. Moguće da je često prelazila granicu i putovala Srbijom tek oslobođenom od Turaka u balkanskim ratovima – o tome govore njeni radovi, ali ne i dokumenta, izgleda da je svesno zametala tragove. Zbog svega toga morala je da pobudi sumnju austrijskih vlasti. Postoje priče da ju je policija pratila još dok je studirala u Minhenu. Kad je srpska vojska na Ceru pobedila austrougarsku, izgleda da je nekoliko njenih jedinica prešlo na teritoriju Austrougarske kao obezbeđenje graničnih utvrđenja. Tamošnji Srbi su im se obradovali, što se Monarhiji nije dopalo. Kako bi pokazali svoju snagu, počeli su da hapse viđenije Srbe po sremskim selima. Među njima je bila i Danica.”

Decenijama posle toga rad Danice Jovanović gotovo da nije pominjan. Tek 1963. godine, i to samo jedna slika, Ciganka, pokazana je na izložbi Nadežda Petrović i počeci srpskog modernog slikarstva. “Posle toga sam ja, kao mlad kustos Galerije Matice srpske, dobila zadatak da istražim opus Danice Jovanović”, kaže Jasna Jovanov. “Prvi put sam pokazala njene slike 1985. godine u okviru izložbe Minhenska škola i srpsko slikarstvo u Galeriji Matice srpske, a prvu monografsku izložbu slika i crteža pokazala sam takođe u Matici, iduće godine. I posle toga je nekako krenulo.” ¶