Toplog majskog prazničnog dana probijajući se kroz prvomajski mravinjak na Adi Ciganliji, Branislav Erac, jedan od najboljih jedriličara u zemlji, pokušava da prođe policijsku blokadu Ade i dođe do svoje jedrilice. Policajac motociklista ostaje nem na sva objašnjenja da Erac već odavno kasni na državno prvenstvo na Paliću. Dok smireno ispred rampe okreće automobil, Erac objašnjava da nije nervozan jer je jedrenje filozofija koja se primenjuje na život, a da je entuzijazam uz upornost osnova svega, pa i jedrenja.
„Nekada su uslovi bili mnogo gori. Kada sam počinjao da jedrim kod bake u Kotoru, kao deca smo bili sretni ako bismo jednom mesečno uspeli da preplovimo pola zaliva. Onda smo mogli da jedrimo dugo i da se izvlačimo na to da nismo čuli pištaljku trenera. Konkurencija je tada bila mnogo jača, sredstava gotovo da nije uopšte bilo, a vrhunac je bio kao pomoćnik učestvovati na regati“, kaže Erac.
BELI SPORT ZA OBIČNE: Po jedriličarskim predanjima jedrenje je u Srbiju donela ruska aristokratija koja je emigrirala posle Oktobarske revolucije. U to vreme i kasnije najviše se jedrilo na donjem špicu Ade gde se na jednom pontonu nalazio jedriličarski klub „Beograd“. Razvoju jedrenja nije se poklanjala prevelika pažnja, pa je u vreme socijalističkog upravnog sistema za jedriličare bilo nadležno Veće narodne tehnike u kome su se nalazili modelari aviona, radio-amateri. Naravno da je tehnika jedrenja bitna, ali isto tako bi jedrenje onda moglo da potpadne pod sferu hidrometeorologije ili mehanike. Međutim, generacija koja je iznikla šezdesetih godina uspeva da dobije potreban kvalitet za izlazak izvan republičkih granica i da preuzme stvari u svoje ruke.
„Srbija je u to vreme imala jako puno potencijala, bilo je čak preko dvadeset finova i bili smo odmah iza Splićana. Vremenom sam utvrdio da je moja jedrilica mnogo sporija od jedrilica mojih protivnika s mora i domaći jedriličari zaključili su da moramo nešto da uradimo na brzini naših jedrilica. Ni danas ne postoji kompjuter koji može da konstruiše jarbol za više različitih vetrova, već za samo jedan, ali uspeo sam da napravim krivinu jarbola koji daje ozbiljan uzgon tako da sam postao najbrži i održao sam se među prvih pet jedriličara bivše Jugoslavije čitavih 15 godina. Nažalost, izgubio sam jednu Balkanijadu, kada sam se pred ciljem sudario s jednim Grkom koji je bio kriv za sudar. Što se srpskog jedrenja tiče, najveći uspeh postigao je na evropskom prvenstvu Đorđe Srbljanović Bata u klasi jola 22 (velika jedrilica, jedra 22 kvadratna metra, trosed). Ja sam dva puta uspeo da osvojim prvenstvo SFRJ u klasi fin. Regate su tada bile masovnije, ali su jedrilice bile slabijeg kvaliteta, mada ni ove današnje, sem njih nekoliko, nisu u boljem stanju. U svetu takve jedrilice odavno nisu u trendu“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Branislav Banovac, čovek koji slovi za legendu srpskog jedrenja. Na pitanje o tome ko su zaista srpski jedriličari odgovara: „Jedriličari iz SFRJ su u svetskom jedrenju bili jedini pravi amateri. Jedriličari sa Zapada su uglavnom bili bogataši i proizvođači opreme za jedrenje, dok su jedriličari sa Istoka bili vojni službenici. Nas nekolicina je dokazala da jedriličari u Srbiji mogu da budu konkurentni na svetskom nivou.“
Iako bi se moglo pretpostaviti da je jedrenje sport rezervisan za bogate – za novu jedrilicu bez opreme iz klase laser potrebno je odvojiti oko 8500 nemačkih maraka – u Srbiji su i danas jedriličari ljudi prosečnih primanja. Na primer, Banovac je ceo život radio kao vozač u jednoj državnoj firmi, dok se Erac bavi molerajem.
„U jedrenju nema previše bogatih ljudi, što i jeste problem za samo jedrenje. Pre Drugog svetskog rata tačno se znalo ko može da jedri“, veli Vojislav Pajnik, predsednik jedriličarskog kluba „Zemun“.
NACIONALNA KLASA: Suočavanjem s posledicama izolacije i ispuštanjem generacije odličnih jedriličara poput Erca, Gergića sa Palića i Petkovića iz AIK-a, srpsko jedrenje trenutno realno sagledava svoje mesto u svetskom jedrenju. Materijalni i tehnički uslovi i zaostatak od deset i više godina deklasirali su naše jedriličare sa svetske scene. Međutim, pravljenjem domaće mikrokuper klase (5,50 metara dugačka jedrilica, 2,45 metara široka i 540 kilograma teška) postoji šansa da domaći jedriličari urade nešto na internacionalnim takmičenjima, posebno na rečnim regatama.
„Mi ne možemo puno da napravimo u klasi laseraša i finaša, ali možemo da pobedimo u regatama na Dunavu. Planiramo da dogodine kod nas organizujemo Euro mikrotakmičenja u mikrokuper klasi jer tu možemo nešto da osvojimo. Radili bismo i na tome da se kod nas 2004. godine održi svetski mikrokup, a na redu smo da budemo domaćini sledeće Balkanijade. Radimo na ideji velike nagrade Beograda koja bi se organizovala oktobra 2004. godine. Regatno polje bismo smestili usred grada“, objašnjava Pajnik.
Prvi tvorac domaće M klase, koju je proizvodila Brodotehna, jeste niko drugi do Branislav Banovac.
Iako se na rečnim tokovima u svetu retko jedri, u Srbiji za to postoje odlični geografski i klimatski uslovi. Tok Dunava je kroz Srbiju najširi; kod Golupca, gde je najpogodnije mesto da se uvežbaju taktika i tehnika jedrenja, tok Dunava širok je čitavih sedam kilometara. Takvi uslovi nagnali su Jedriličarski savez Srbije da tu otpočne izgradnju jedriličarskog centra. Pod klimatskim uslovima, prvenstveno se podrazumeva neophodan vetar ili, kao što bi to meteorolozi rekli, strujanje vazdušne mase uzrokovano razlikom u stanju zemljine atmosfere kod nas je povoljno. Za razliku od mora, gde su vetrovi uglavnom stalniji, na Dunavu se često smenjuju, kako to Zemunci kažu košava, severac (gornjak), avalac i blagi vetar iz pravca grada (babin budžak), pa je upravo zato tehnika jedrenja po rekama komplikovanija od jedrenja pri obali.
Jedrenje spada u sportove čijim osnovama može da se ovlada za nekoliko sati, dok se vrhunsko i sportsko jedrenje uči tokom celog života. Kako jedriličari vole da kažu – niz vetar sve može da pliva, čak i fekalije, ali uz vetar (orca), kada se stalno pomera jedro ili flok, dok bum neoprezne glavonje može da udari posred čela, dolaze do izražaja jedriličarska taktika i snaga. Jedrenje je sport gde učesnici regata često dobijaju adrenaliske šokove zbog malih brzina koji stalno održavaju napetost. Regate se gube upravo zbog napravljenih grešaka i dobijaju na samo jedan metar prednosti.
NACIONALNI KLUBOVI: Uprkos svemu, trend jedrenja u Srbiji raste što pokazuje i broj novoosnovanih klubova, pored onih već postojećih poput AIK-a, Pobede, Svetog Nikole iz Niša, Gemaksa, Zemuna, Palića, Smedereva i Bele Crkve.
Dok razmišlja da povuče spinaker, treće jedro koje se koristi za povećanje brzine jedrilice prilikom duvanja vetra u krmu, u pola krme ili s boka, Vojislav Pajnik kao razlog što jedrenje ne zauzme pravo mesto među sportovima u Srbiji vidi društvo. „Jedrenje ima problem s društvom jer tu nema krvi i agresije. Jedrenje je džentlmenski i defanzivan sport. Kod nas ima veoma malo jedriličara, a Beograd koji se nalazi na dve reke trebalo bi da iskoristi taj potencijal. Nas su radikali izbacili iz prostorija u kapetaniji, tako da sada nemamo ni struju ni telefon, ali ne treba kukati jer ljudi ne vole luzere. Ipak se nakon promena nešto dogodilo. Dok sam bio na nedavno održanoj palićkoj regati, video sam mnogo novih jedrilica i to jeste neki pomak. U klubu imamo tri stranca i oni su donacijama donekle pomogli da napravimo nove pontone i sredimo neke druge stvari. Našem klubu fali gazda koji voli jedrenje. Ima nekih prednosti u tome što je klub zajednički, ali jedrenje mora da se profesionalizuje. Odskora naš član je Vlada Bosanac, čovek koji živi u okolini Čikaga i koga kao klub planiramo da pošaljemo na sledeću olimpijadu. On ima sve što je potrebno za jedrenje: vreme, novac i entuzijazam“, kaže Pajnik.
Ono što je najbolnije za jedriličara Branislava Banovca jeste činjenica da nije uspeo da pomogne Banetu Ercu: „Prelaskom Erca iz ‘Zemuna’ u klub Gemaks, gde sam ga ja doveo, on je mogao odlično da predstavi srpsko jedrenje u svetu. Banetu je kupljena odlična jedrilica, ali bez sredstava za opremu i jedrenje – to vam je kao da vam neko obezbedi mercedes bez goriva. Nažalost, od Gemaksa je bilo puno obećanja da će se napraviti vrhunski klub, međutim to je izostalo iz meni nepoznatih razloga. Minimalni godišnji fond za naš klub trebalo bi da je oko 10.000 eura, a to podrazumeva redovne treninge i učestvovanje na nekoliko regata.“
Jedriličari nade položu u nove generacije koje trenutno jedre u najmanjoj klasi optimista i očekuju da će za desetak godina neki od njih na ušću dve reke razapeti jedra kao na grbu grada Beograda.
Iako su ljudi odavno naučili da jedre na balvanima, splavovima i ostalim priručnim sredstvima koja plutaju po površini vode, prvi začeci sportsko-rekreativnog jedrenja spominju se tek u XVII veku. Pravi procvat jedrenje je doživelo tek u drugoj polovini XX veka. Danas je najpoznatije jedriličarsko takmičenje Američki kup, koji se održava svake četiri godine, gde najbolji jedriličari rade takove (oštro jedrenje u vetar), gibing (kruženje), pilinge i ostale majstorije. Sem standardnih regatnih takmičenja praktikuju se i dvoboj jedrenja između dve posade, grupna putovanja oko sveta (whitbread) i solo putovanja. Ideal onih manje trkački nastrojenih jedriličara jeste da bešumno putuju od mesta do mesta.
Jedra su zakrivljena – identično krilima aviona – pa je po aerodinamičkim pravilima princip jedrenja niz vetar sličan principu letenja aviona. Strujanjem vazduha oko zakrivljenog jedra stvara se pritisak a kao rezultat pritiska sila uzgona, da bi se na kraju dobila i vučna sila. Kako je na jedrilici jedro (aeroprofil) postavljeno okomito uz jarbol, uzgon bi gurao jedrilicu u stranu, kada ne bi bilo peraje ili kobilice koja uravnotežava naginjanje i opire se zanošenju. Na jedrilici vučna sila savladava sile otpora, dok komponentu vučne sile koja je naginje (uzgon) kompenzuje sila koju proizvodi njena balansna kobilica. Međusobnim delovanjem prednjeg i glavnog jedra (pravilan trim) i pravilno odabranim profilom jedra mogu da se postignu solidne brzine jedrilice u jedrenju protiv vetra (8–12 čvorova), što zavisi i od dužine vodene linije brodice. Vetar se određuje pomoću anemometra koji pokazuje brzinu i smer vetra.
