Čudesni svet cyber klubova

Ima ih, kažu, više od 80.000. Bave se najrazličitijim stvarima i okupljaju najrazličitiji svet – od nacionalista svih boja, preko lečenih i nelečenih narkomana i alkoholičara do hedonista, kolekcionara i planinara. Zbog svega toga, u početku označeni samo kao jedna od formi komunikacije na internetu, news grupe ili klubovi vremenom su stekli status „najstimulativnijeg, ali istovremeno i najkontroverznijeg sadržaja svetske mreže“. I jedna i druga kvalifikacija čine se potpuno opravdanim ukoliko se čak i površno zagrebe u čari sajber grupacija.

FORMALNO NEFORMALNI: Brojnost grupa/klubova i njihovih članova uzrokovana je pre svega jednostavnošću procedure. Formiranje nove grupe omogućeno je praktično svakom ko to želi i ko ima „internet identitet“, odnosno sopstveni nick (korisničko ime) i e–mail adresu. Dodatni trud „osnivača“ tiče se jedino iznošenja teme kojom će se grupa baviti: administrator sajta koji je „domaćin“ određenoj grupi ima dužnost da proveri temu i odbije zahteve koji podrazumevaju nacističke, pornografske ili sadržaje koji na bilo koji način ugrožavaju ljudska prava, ali kako svaki zahtev ipak može da uvije u neku prihvatljivu formu, prostor je otvoren bukvalno za sve voljne da imaju sopstveni klub. Što se tiče pristupanja već postojećim grupacijama, ono je još jednostavnije: adresa i nick su sve što je neophodno, pošto u većini slučajeva nema dodatnog ispitivanja identiteta korisnika.

U osnovi, news grupe su debatni forumi u kojima članovi šalju poruke svim ostalim članovima, a ovi im odgovaraju – bilo javno, šaljući svoje pismo/komentar svim drugim članovima, bilo privatno, na samo jednu određenu adresu unutar grupe. I tu dolazimo do onoga što grupe zaista čini grupama – do teme ovakve prepiske, koja bi trebalo da bude „od zajedničkog interesa korisnicima“. Tek tu se zapravo krije čarobna moć ove forme internet komunikacije. Naime, za razliku od chatova, on–line foruma ili javnih debatnih klubova, gde je za skretanje sa osnovne teme neophodan samo jedan zlovoljni korisnik spreman da svima pokvari zabavu, članovi grupa uglavnom se drže unapred zacrtanog, koliko god to „zacrtano“ bilo čudno za ostali svet. Među tim zacrtanim temama najviše je onih koje se tiču svakodnevnog života, a u vezi su s obrazovanjem, naukom, poslovanjem, politikom, zabavom, kompjuterima, sportom, ljubavlju, muzikom i sličnim stvarima. Istina, korisnici željni rasprave o nešto specifičnijim problemima i ovde mogu da nađu detalje koji ipak nisu svakodnevni: pored priča o aktuelnim muzičkim zvezdama, nađu se tu i grupe posvećene instrumentima starih Grka; pored priča o najnovijim kulinarskim receptima, ima i onih koje se baziraju na istorijskoj upotrebi soli; a pored uobičajenih rasprava o kompjuterima, ima i onih beskrajnih koje se tiču problematike kompjuterskih miševa ili tastatura. Za prosečnog posmatrača, međutim, znatno su zanimljivije one malo „pomerenije“ grupe. Primera radi, tek zahvaljujući spisku postojećih grupa koje se tiču „hobija i zanata“ (kako je to klasifikovano na Yahoou), može se saznati da na svetu postoji dosta ljudi koji prikupljaju zarezače za olovke (ukupno osam grupa sa po dvadesetak članova), božićne ukrase, flaše, lopte, dugmad, kašike, traktore ili klikere. Tek posle pregleda grupa koje se bave kriminalom, postaje jasno da postoje čak 732 osobe veoma zainteresovane za „najnovija saznanja u vezi sa životom masovnih ubica“ i da, isto tako, postoje ljudi zainteresovani za detaljnije proučavanje odnosa žena prema oružju. Konačno, ove „pomerenije“ grupe nude i više nego zabavne sadržaje – u listingu Yahooa navedena kao „Crkva subgenija“, jedna grupa svoju aktivnost definiše ovako: „Superiorni mutanti! Pobunite se! Dajte otkaz! Već sutra dogodiće se smak sveta i vi ćete umreti. Da li vas kontrolišu tajne sile? Da li ikad imate osećaj da je tzv. slobodna volja samo loš vic? Da li vas smatraju čudnim? A vi sami sebe? Onda ste na pravom putu. Da li ste abnormalni? Onda ste verovatno bolji od većine ljudi. Da! Vaša vrsta će trijumfovati!“

Segment koji je možda najintragantniji i kojim se psiholozi i sociolozi najviše bave jesu klubovi koji se, najšire posmatrano, bave „podrškom“: podrškom posle ili tokom lečenja od bolesti zavisnosti, posle smrti u porodici, posle silovanja, abortusa, zlostavljanja ili podrškom suicidalnim osobama, osobama obolelim od neizlečivih bolesti itd. Američki naučnici sproveli su tako i istraživanje koje je pokazalo da učešće u debatama ovog tipa korisnici uglavnom smatraju dopunom već uobičajenih tretmana kojima se podvrgavaju. „Skoro polovina anketiranih izjavila je da je u vreme istraživanja, pored učešća u grupi, odlazila na individualnu psihoterapiju. Pored toga, skoro 60 odsto anketiranih reklo je da istovremeno redovno učestvuje u klasičnim grupnim terapijama. Upitani o terapeutskoj vrednosti učešća u internet grupi, a izraženo na skali od 1 do 5, anketirani su tu vrednost ocenili sa 4,3“, kaže se u studiji Psihologija i internet, inače zajedničkom radu više naučnika. Isti tim ipak zaključuje da ova forma terapije nije prava, već virtuelna terapija i da oslanjanje isključivo na dopisivanje sa svojim sapatnicima ili istomišljenicima „ponekad može da donese više zla nego dobra“. U prilog toj tezi govori postojanje grupa koje se zvanično bave podrškom, a u suštini propagiraju određeni ideološki ili filozofski stav. Primera radi, među grupama koje pružaju podršku porodicama samoubica i nude psihološku potporu suicidalnim članovima, nalazi se i grupa koja eksplicitno nudi sve moguće načine za samoubistvo. Pokretač grupe već na početku objašnjava: „Da li verujete da je samoubistvo odgovor na sve vaše probleme? Ja verujem, te planiram sopstvenu smrt već duže vreme. Ova grupa je mesto gde možete da iznesete svoje ideje o ovoj temi bez straha da će neko pokušati da vam promeni mišljenje i umeša se u vaše planove na bilo koji način.“ Administrator sajta, koji vodi računa da se unutar grupa ne pojave „problematični sadržaji“ (ili ih uklanja ukoliko se pojave), u ovakvom slučaju ne može da reaguje – konačno, svako ima pravo da želi da se ubije i da to podeli sa istomišljenicima – ali je veliko pitanje kako će odreagovati neko kome je zaista potrebna podrška, a u svojoj potrazi „naleti“ upravo na ovaj klub.

IDENTITET: Jedna od osnovnih prednosti internet grupa u odnosu na lični kontakt ili na on–line komunikaciju sa ostalim korisnicima interneta jeste mogućnost da se sopstveni identitet potpuno sakrije – vremena za smišljanje onoga što će se napisati ima dovoljno, a za otvaranje fiktivne elektronske adrese (što, bez ikakve provere ličnih podataka, omogućava mnoštvo sajtova) dovoljno je i početničko znanje o internetu. Uostalom, još davne 1995. godine američki sociolog Džej Českes objavio je studiju u kojoj ističe da je „uobičajena praksa da korisnik interneta ima nekoliko identiteta namenjenih različitim aktivnostima u virtuelnom svetu“. Takva uobičajena praksa korisnicima omogućava da bez ikakve bojazni pišu o svojim problemima ili tajnama, ali, s druge strane, dozvoljava i mnoštvo zloupotreba: potpuna anonimnost daje široke mogućnosti za upražnjavanje raznih perverzija ili za otvoreno (istina, samo pred članovima određene grupe) iznošenje stavova koji podležu zakonskom gonjenju. U prevodu, lažni identitet apsolutno je neophodan ukoliko je reč o „podršci dečacima tinejdžerskog uzrasta koji imaju mali penis ili mokre u krevet“, dok je u slučaju koji se zove „Trudnice? Zar one nisu tako jezivo seksi?“ već bliži skrivanju perverzije.

Naravno, u grupama koje kao cilj imaju prvenstveno komunikaciju kao takvu anonimnost ipak nije poželjna, a ponekad čak nije ni moguća. „Klub za starije od 40“, koji je osnovan 14. januara 2003 na hrvatskom sajtu www.iskrice.com, od samog početka nalaže iskrenost svojim članovima. „Klub je pokrenut sa idejom da okupi isključivo ljude koji su prešli tridesete i pristup je zabranjen svima koji taj uslov ne ispunjavaju. Naravno, osoba može da slaže u svojoj prijavi, ali tu nam već pomaže iskustvo. Pitanja pri učlanjenju ima mnogo, ona su jako selektivna i tu ne možeš biti toliko dosledan u laganju. Ako, recimo, neko kaže da ‘Živi sa stilom’, to može da znači mnogo i ništa. Ako, pak, napiše da ima 45 godina, da nema ženu i decu, to je već jako čudno. Sumnjivo nam je i kad osoba preskoči deo profila u kojem prikazuje sebe. Već provereni članovi takve osobe onda bukvalno zezaju, pa se lažnjak sam otkrije“, kaže u razgovoru za „Vreme“ pokretač ovog kluba, sa korisničkim imenom Pingo. Zahvaljujući svemu tome, od ukupno 308 članova, njih 60 dalo je svoje telefonske brojeve, a njih 100 i svoje fotografije. Konačno, većina članova redovno se okuplja i lično upoznaje: za sedam meseci postojanja tih okupljanja bilo je ukupno jedanaest.

Za razliku od neposrednog susedstva – koje se, eto, druži – Srbija je, bar što se tiče news grupa, i dalje zabavljena problemom rata i nacionalnog identiteta. Naime, dok su lični kontakti uglavnom svedeni na razmenu mejlova putem sajtova namenjenih „upoznavanju i ljubavnim avanturama“, a neke ozbiljnije diskusije ograničene na takođe popularne forume i chatove, nekoliko klubova koji postoje, za temu imaju Srbiju, Srbe i srpstvo kao takvo. Zbog toga su korisnici koji skupljaju klikere bave presovanjem bilja ili bi voleli da diskutuju o starinskim automobilima, prinuđeni da te svoje težnje realizuju na engleskom jeziku. Što se prosečnih posmatrača tiče, ta varijanta na engleskom ponekad i nije tako loša – priča o masovnim ubicama, načinima za samoubistvo ili seksepilu trudnica nekako se lakše proguta kad je prevedena. Dok se i „naši“ klubovi ne aktiviraju, pa i u originalnoj verziji, na srpskom, konačno ne saznamo na kakvom mestu zapravo živimo.