Crna sila

Reklo bi se kako ima sasvim dovoljno razloga da se u ovim vremenima, u kojima iz okrilja hip hopa dolaze vodeći muzički hit proizvodi, oda dužna počast prvoborcima kakvi su Pablik enemi. Njihov „It Takes A Nation Of Millions To Hold Us Back“ nedvosmisleno je jedan od najznačajnijih albuma u istoriji popularne muzike – ploča posle koje je rep odrastao i postao priznat kao kulturna sila, naravno, crna. Ali nije tako, i mada bi na rečima svi bili spremni da ih uvaže, kao da se pre svega savremena afroamerička muzička zajednica krije od ovog prevratničkog istupa.

Pablik enemi stoje na početku priče, u jednom vremenu kad pravila za hip hop još nisu postojala dok ih oni nisu napisali. Bili su noćna mora ReganoAmerike osamdesetih godina – obrazovani mladi crnci iz dobrog kraja, vladali su načinom izražavanja, znali su kako funkcionišu mediji, roditelji su im bili deo viših srednjih slojeva i dosegli maksimum u penjanju na lestvici društvenog uspeha u SAD, samo da bi njihova deca uvidela koliko klasnih i rasnih nepravdi stoji iza tog privida.

I zato se desila ova ploča – objava rata.

RADIKALNO LJUDSKI

Kad su se pojavili 1987, Pablik enemi su debi albumom „Yo! Bum Rush the Show“ lansirali novu političku estetiku u krilu pop kulture – model agresivno osvešćenog hip hopa kakav nije postojao. Što je još zabavnije, ovi beskompromisni ulični momci napravili su smesta foru nastupajući od prvog dana kao da su veoma poznati pop likovi: Čak Di kao neumorno brbljivi em si dubokog glasa, Flejvor Flej kao nadrealni vizionar sa časovnikom – njihov Ludi Šeširdžija, Terminator Iks kao vrhunski di džej, Profesor Grif kao ministar bezbednosti, šta god to bilo. Instantna familijarnost, kakva nije viđena od Ramonsa, doprinela je tome da postanu i instantno svetski prepoznatljivi. Osim toga što su pričali ono što se do tad nije smelo, izgledali su kao spremni na sve: obučeni u uniforme nepoznatog porekla, uz činjenicu da su za prvi singl odabrali programsku „Public Enemy No 1„, proklamujući odmah da su za druge oni državni neprijatelji, stavili su svima do znanja kako ovde imamo posla sa grupom što stiže sa misijom od koje nema odstupanja.

Da, ideja o slaganju angažovanih rima uz bas bila je u vazduhu još od vremena bitničkih pesničkih večeri, The Last Poets i Gil Skot-Heron imali su slične afro-pobunjeničke istupe ranih sedamdesetih, ali tek je krajem materijalističko-konzumerskih osamdesetih strpljenje došlo do kraja, a scena bila postavljena na daleko širem frontu nego što su to pitanja crnačke zajednice. Naravno, ovde je prvi put neko kroz muziku dao ogorčenu sliku stanja crnih duhova i pozvao ih da sve odmah promene, ali polje borbe – otvoreno sledećim albumom Pablik enemija, remek-delom pod imenom „It Takes A Nation Of Millions To Hold Us Back„, sa svojom vapijućom željom za drugačijom sudbinom – nipošto nije isključivalo belu omladinu, koja je konačno mogla da oseti jedan rep album kao svoj. Ista vrsta besa prema već unapred određenim pravilima činila je njihov jezik razumljivim svakom pankeru, metalcu i andergraund muzičaru. Ovako je spontano iznikla jedna nova definicija slobodne Amerike.

Već tada poštovani, pa potom i iskreno voljeni od strane alternativne rok ekipe, Pablik enemi su vrlo brzo doživeli da snimaju spot sa Sonik jut, da ih jedan Kurt Kobejn navodi među svojim omiljenim grupama, te da inspirišu produkciju na najboljim pločama Discipline Kičme. Naravno, mladi beli ljudi želeli su društvo različitosti i kulturnih mogućnosti, slobodu za definisanje identiteta mimo predviđenih kategorija, a u vremenima pre interneta bila je to najveća politička borba. Danas je isto tako i zato pišemo ovaj tekst, mada se možda nekom čini kako se identitet može pokupiti usput, na društvenim mrežama. Pablik enemi su zato bili važan bend za odrastanje alternativne potkulture i njeno prerastanje u zajednički kulturni front svih drugačijih, i napokon u mejnstrim u vremenima grandža. Oni sami su i tako uvek imali kontakt sa belačkim andergraundom kao prirodnim saveznikom – od prvih velikih koncerata na koje su išli kao predgrupa Bisti bojs, do saradnje sa metalcima Antraks na verziji „Bring The Noize“ i zajedničke turneje „koja se nije mogla desiti„. Vaspostavljajući novom radikalnom simbolikom u sferi popularne kulture bratstvo crnih i belih otpadnika, naslednika Crnih pantera i Vedermena, učinili su da drugačiji svet bar tako postane moguć.

Prihvatanje Pablik enemi zato je oduvek bila mera istinske slobodoumnosti.

DONESI BUKU

Sve bi ovo bilo dovoljno da označimo Pablik enemi kao Seks pistolse ili Kleš afroameričke kulture, izazovne i drske crne pankere, ali stvari nisu tako jednostavne. Radeći u okviru svog muzičkog nasleđa, oni su na „It Takes A Nation Of Millions…“ dosegli nove nivoe zvučnog intenziteta, muzičkog obrta i drastičnosti poruke, kakvi do tad nisu bili čuveni. Da ova ploča nije bila toliko zgusnuta ritmovima i rimama, odsviranim i semplovanim, da nije bila tako momački eksplozivna u svakoj svojoj sekundi, PE ne bi bili istinski revolucionarna pojava. Svaki njihov stih izmicao je parolašenju i pretvarao se u uličnu frazu pogodnu za citiranje, a sonični udar izdizao je pesme u himne nekog drugog sveta.

Ozvučiti paranoju večito progonjenih nije bio lak zadatak. Ključnu ulogu u ovome odigrao je Henk Šokli i njegov produkcijski tim Bomb Skvod, čija je vizija bila na nivou jednog Fila Spektora – zamislio je neku vrstu fluidnog zvučnog zida koji se kretao sa muzikom. Zato ovde, za razliku od pomalo minimalističkog debi albuma, srećemo neverovatno raskošne ritmične kolaže sa citatima iz soula, fanka, hevi metala, impregnirane u postavu kompozicije do tačke pucanja, toliko da se sve prelivalo. U ovim pesmama na nas naleću alarmi, trube, zvonca, delovi političkih govora, ali i običnih razgovora, kao da život oponaša muziku, a ne više muzika život.

Ovaj genijalni potez kojim su Pablik enemi bili usađeni u tkivo svakodnevnog življenja, postao je moguć zahvaljujući Šoklijevom jednako revolucionarnom umetničkom stavu po kome je sve muzika – zato što se sve može organizovati kao muzika: snimak priče na ulici, zvuka automobila ili kućnih aparata – daju se u studiju izrežirati tako da funkcionišu kao uređena audio-naracija. Producent je u ovom slučaju preneo svoja znanja iz teorije musique concrète pravo u srce pop kulture, uz razumevanje za to šta Pablik enemi jesu – stvarajući najbolju verziju njihovog zvuka, u koji je na kraju stao ceo grad. Ili kako je sam izjavio: „Uradili smo sve da publici pokažemo kako je muzika nešto mnogo šire nego što vi mislite„.

Ostalo su učinile reči. Bilo je neophodno samo da između pesama dođu citati poznatih govora afroameričkih političara, koji su sublimisali istoriju njihove angažovane misli kao da su zajedno na stejdžu sa Pablik enemi – i da preko toga Čak Di rikne iz dubine grla. „Don’t Beleive the Hype“ posebno danas zvuči kao revolucionarna poruka koja peče, dok se sve oko nas besomučno hajpuje, a šta tek reći za epsku autobiografiju „Rebel Without the Pause„, taj programski životopis svakog pobunjenika, te „Prophets of Rage“ ili „Louder Than a Bomb„, u kojima se direktno pozivaju mase na stalni ustanak… Ali pravu dubinu ovoj ploči daje intimna storija stalno progonjenih „Black Steel in the Hour of Chaos„, gde prolazimo kroz dramu junaka ostavljenog samog da se suprotstavi sistemu – iskustvo koje su toliki mladi prošli. Opis stanja nacije nastavlja se brilijantnim triom komada: „Night of the Living Baseheads“ u kome se žigošu sitni ulični dileri droge, potom „She Watch Chanell Zero?!“ sa provokativnom porukom protiv zaglupljivanja ženske omladine, dok „Caught, Can We Get The Withess“ proglašava semplovanje političkim postupkom uzimanja onog što pripada narodu u ime naroda, mimo zakona o autorskim pravima. Album namerno traje u to vreme neverovatnih 60 minuta, podeljenih ravnopravno na po 30 minuta, da bi se muzika našla jednako zastupljena sa obe strane audio-kasete, tada vodećeg nosača zvuka među crnom omladinom – što znači da su se strane mogle naizmenično puštati bez suviše muke, tako da teku satima i satima. Grupa nijednog trenutka nije zaboravila da slavi moć muzike da okupi ljude, pa je koncertni poklič „Terminator X to the Edge of Panic“ jednako važan programski trenutak, kao i veseli završetak sa „Party For Your Right To Fight“ – šaljivi odgovor na značajan rep hit „Fight For Your Right To Party“ kojim su njihovi drugari Bisti bojs predstavili hip hop belačkom svetu godinu dana ranije, i najbolji primer Pablik enemi kao kulturnih komentatora koji se sve vreme super zabavljaju.

Ono što je u svemu tome stvarno bilo potpuno drugačije jeste činjenica da su Pablik enemi nastupili kao zajednica, a ne kao individualistički heroji, kakvi su vladali ranom rep scenom. Prvi put je neko izašao na stejdž i predstavio se kao ‘ekipa iz kraja’, ista kao bilo koja druga – rekavši mladim Afroamerikancima da je OK što su takvi kakvi su, da nisu krivi za svoje stanje, te da mogu da ga promene ako se budu držali i radili zajedno. Osim što su ponudili dijagnozu stanja iz prve ruke, Pablik enemi su sanjali u ritmu muzičke promene koja je nagoveštavala društvenu revoluciju, ili su bar oni tako verovali.

Bio je to bluz koji je udarao u glavu ako ga ne slušate.

NEMA KRAJA

Današnja hip hop scena najvećim delom jednostavno ne želi konflikt osim na nivou ikonografije, ona je deo establišmenta kao prihvatljiva zvučna kulisa svakodnevnice. Mada je svojevremeno semplovao Pablik enemi, jednom Džej Ziju svakako nije više neophodno u životu da se podseća odakle je došao, a još manje drugima koji pišu sve one integralne R&B hitove… Niko više ne želi podsećanje na to kako je nekada biti crnac u Americi bilo osuda – od otprilike osamdesetih, biti crnac u Americi postalo je sinonim za „biti drugačiji„, u smislu biti prihvatljiva manjina u društvu u kome su i žene „prihvatljiva manjina„.

Zato nikom više ne treba – ni belima, ni crnima na vlasti – ovako brutalno podsećanje na to kako nijedna dilema koju su otvorili Pablik enemi nije razrešena. Kao da je opšti zaborav pokrio razobličavanje svih kapitalističkih mikro-prevara, kojima su se oni izrugivali ili čak pretili njihovim akterima. Latentni američki rasizam nikud nije otišao jer on je ideološka i kulturna sublimacija kapitalističke eksploatacije, bio i ostao – crnaca ne bi bilo u SAD da nisu kidnapovani iz svojih kuća, uvezeni i držani kao stoka, odnosno jeftina radna snaga, sve do nedavno, istorijski posmatrano. Pablik enemi su ovekovečili sve refleksije tog stanja u gradskoj kulturi kraja XX veka, nudeći put emancipacije svojoj zajednici kroz samoobrazovanje, vođenje svog biznisa i poštenu prezentaciju svojih potreba i stavova, vrlo slično onome što je svojevremeno samo naizgled radikalni Malkolm Iks propovedao.

Današnja crna i bela Amerika našle su balans tek u poslednjih 30 godina, a naročito posle globalne ekonomske krize, pokušavajući da žmure jedni na druge i zajedno vrte pare, po istim starim pravilima na kojima je kapitalizam uspostavljen. Stoga u ovom trenutku u kremu crnačke pop muzike ne postoji nikakva želja da naruše svoju opštu prihvaćenost i ogromnu prodaju hit materijala svim rasnim kategorijama na tržištu. Konačno je postalo uobičajeno slušati hip hop, makar u njegovom najrazblaženijem obliku – te nikome ne odgovara da narušava teško stečeni komercijalni status quo, koji sve ujedinjuje, pokrivajući probleme koji nisu nigde otišli.

Na današnjoj hip hop sceni zapravo nema nikog novog vrednog pomena kome bi Public Enemy bili primer za ugled. Postoje angažovani rep sastavi, i to vrlo dobri, kao Run The Jewel – ali nijedan ne doseže tu vizionarsku zajebantsko-nadrkanu veličinu jednih Public Enemy, koji su verovali u pravdu za malog čoveka, ali kojima ništa nije bilo toliko sveto da ne bi bilo dovedeno u pitanje, pa ni oni sami sebi.

Public Enemy su i dalje na turneji, ali pitanje je koliko današnja publika, izobličena posle toliko godina globalnog mobilnog socijalnog inženjeringa, može da prati, ume i sme da razume o čemu se priča u ovoj muzici, koja sasvim sigurno nije pravljena da ugađa vladajućoj planetarnoj prosečnosti.

Rat i dalje traje.