Čovek za svaka vrata

Na srpsko-crnogorskoj fudbalskoj sceni Dejan Savićević je ličnost sa verovatno najvećim ugledom i harizmom. To je posebno postalo vidljivo od trenutka kada je skinuo dres, obukao (uvek za broj veće) sivo odelo i preuzeo mesto selektora državne reprezentacije: kao čarolijom/majstorijom povraćeno je interesovanje nacije i samih igrača za reprezentaciju. Potvrdilo se kada je izabran za predsednika Fudbalskog saveza Crne Gore čime je okončao rasulo koje je pretilo da potpuno uništi jugoslovensku fudbalsku organizaciju: prestala su mučna prepucavanja, a crnogorski fudbalski funkcioneri „smirili su loptu“.

Na opšte iznenađenje, ali uz podršku crnogorskog političkog vrha, Savićević prihvata poziv iz Beograda za člana selektorske komisije zajedno s Ivanom Ćurkovićem i Vujadinom Boškovim. Pored svih tutora (Boškov, Ćurković) i saradnika (Moca Vukotić, Vladislav Bogićević i Zoran Filipović), Deju su igrači, funkcioneri, navijači, štampa i na kraju političari progurali u „operativnog“ člana selekcije, odnosno selektora.

Savićević je tako nasledio reprezentaciju na kojoj su eksperimentisali Đorić, Petković i Živadinović. Zbog njih su se igrači podelili u tri grupe: na one koji su požurili da se oproste od plavog dresa, one koji se foliraju da su povređeni i one koji namiguju kameri dok se svira himna. A himni zviždi ceo stadion. Novi „operativni“ selektor je bio primoran da juri rezultat sa igračima koji uglavnom nisu standardni prvotimci u svojim klubovima. Posle remija sa Slovenijom kojim se jugoslovenska reprezentacija praktično oprostila od učešća na Svetskom prvenstvu, Dejo se radovao što niko nije bi agresivan prema njemu (!). Prosto je bio začuđen što je, u zemlji s devet miliona „selektora“, bio jedan od retkih, ako ne i jedini selektor, koga posle neuspeha niko ne krivi.

Savićeviću (kao i ostalim članovima komisije) mandat ističe 6. oktobra, posle meča sa Luksemburgom. Tada će, pod uslovom da bude izabrano novo rukovodstvo i organi FSJ-a, biti imenovan i novi selektor pri čemu Genije ima najveće šanse. U međuvremenu daje izjave koje dodatno povećavaju njegov rejting: „Nisam za to da ja moram da ostanem selektor. Osnovno je to da onaj koji se prihvati selektorskog posla, ma kako se zvao, mora da potpiše ugovor s FSJ-om na dve godine i da u tom periodu ne razmišlja ni o Real Madridu ni o reprezentaciji Brazila… Jednostavno, da se posveti samo selekciji Jugoslavije, što znači da nema odlazaka posle šest meseci ili godinu i po dana! Ono što je bilo, bilo je: popusta ne sme više da bude…“, izjavio je Savićević.

PUNE RUKE POSLA: Drugi zadatak koji je Dejan Savićević prihvatio, tj. rukovođenje FSCG-a, takođe nije lak. Stoga je odmah krenuo džombastim putevima svoje republike da obiđe fudbalsku bazu ali i da konsoliduje vlast. To znači da će morati da se petlja s konstituisanjem FSJ-a prema „ključu“ (crnogorski predsednik, srpski generalni sekretar, vaš selektor, naš trener itd.), s delegatima, sudijama i nameštenim utakmicama. Istovremeno, ako se realizuje projekat privatizacije podgoričke Budućnosti (Savićević i Mijatović navodno zainteresovani da ulože sredstva odnosno otkupe klub), Dejo bi zaista imao pune ruke posla i koncentrisao bi ogromnu moć.

Postavlja se pitanje odakle potiču ugled i harizma Dejana Savićevića čija se popularnost u ovom trenutku može porediti sa onom koju uživa savezni predsednik. Zašto su Kuguarsi njemu posvetili svoj hit „Dejo majstore“ a ne nekom Dragiši Biniću ili Piksiju? Zašto, za razliku od mnogih fudbalera koji treskom zatvaraju vrata iza sebe, Dejan Savićević s osmehom i bez poziva može da pokuca na vrata svih klubova za koje je igrao kao i na ona na kabinetima Koštunice, Đukanovića, ali i premijera Italije Silvija Berluskonija?

Savićević je jedan od malobrojnih koji je svoju veličinu overio u inostranstvu a nije ispljuvan u domovini, za sada. Najlepši i najuspešniji deo svoje karijere Dejo je proveo u Italiji gde je „kalčo“ poligon svih hirova i frustracija „homo italikusa“. U tom šizofreničnom svetu, gde su zvezde poput Maradone i Gulita preko noći skidane sa nebesa i gažene kao pikavci, jedinstvena je priča o Geniju, koji je šest godina nosio na leđima prestižnu „desetku“ nacionalnog ponosa, ekipe Milana, osvojivši tri prvenstva i jedan Kup šampiona.

Još pre dolaska u jedan od najtrofejnijih klubova sveta, Savićević nije ostavljao Italijane ravnodušnim. Zadivio ih je marta ’88. u Splitu, kada je u dresu reprezentacije predriblao celu italijansku odbranu i ušetao se u gol. Pamtili su ga iz Crvene zvezde po „neviđenom“ (zbog magle) golu, kada je malo falilo da zaustavi pohod Milana na evropski tron. Gazda Milana Berluskoni tvrdio je da je već tada odlučio da ga otme Zvezdi, iako je morao da preduhitri vlasnika Juventusa Đanija Anjelija, koji je u Savićeviću video novog Platinija. Međutim, negativan odjek dobijale su u to vreme izjave trenera Sampdorije Vujadina Boškova („Ne voli da trenira.“) kao i simptomatična slučajnost da su igrači Zvezde, poput Stojkovića i Prosinečkog, predisponirani za povrede.

BERLUSKONIJEV MILJENIK: Savićević se u prvim milanskim danima družio sa Sašom Đorđevićem, koji je u isto vreme došao iz Partizana u Filips. Leta ‘92. često su se mogla videti dvojica najtalentovanijih jugoslovenskih sportista kako zajedno džogiraju u milanskim parkovima. Treninzi su potrajali do onog trenutka kada su Italijani počeli da ih prepoznaju. Na prvoj utakmici protiv gradskog rivala Intera publici je pružio svoju vizit-kartu u vidu nezaboravnog one man showa: u jednom trenutku kreće u dribling kao među kegle, gubi usput levu kopačku, čuperak mu je u očima, dribla još dvojicu, šutira bosonog sa 18 metara i pogađa prečku. Na tribinama delirijum. I pored poteškoća da odmah nauči italijanski jezik pristaje da gostuje u TV emisijama, gde ubira simpatije zbog svojih lapsusa. Iako njegov pogled deluje odsutno, Savićević pokazuje temperament i na terenu: kada kratkonogi Donadoni ne stigne njegovo dodavanje, teatralno širi ruke prema publici i ukorava Dejana, on pritrči i (tečnim) govorom ruku ga upozorava: „Nijesi mi ti ni otàc ni majka.“ Trener Kapelo je u početku čupao travu zbog Savićevićevog nekonvencionalnog shvatanja fudbala i improvizovanih akcija jedan-na-jedan, ali i jedan-na-dva-tri itd. Dugo je tinjao njihov sukob koji se često završavao izostavljanjem Savićevića iz tima i po tome podsećao na odnos s Ivicom Osimom u reprezentaciji. Međutim, gazda Berluskoni je stao u njegovu zaštitu i smirio tenzije pa se odnos sa Kapelom vremenom znatno poboljšao. Takođe, Savićević je pristao da spoji svoj neukrotivi talenat sa neophodnom taktičkom disciplinom kakvu je oličavao tadašnji Milan (sa rekordnih 58 utakmica bez poraza ‘94. godine). Nekoliko godina kasnije Kapelo je uslovljavao svoj povratak iz Real Madrida ostankom nezamenljivog Savićevića, a više puta je izjavljivao da igra Milana, striktno zavisi od zdravstvenog biltena njegove „desetke“. Veliki publicitet imala je izjava tadašnjeg selektora Italije Ariga Sakija, inače omraženog „ubice lepog fudbala“, da su jedina dvojica igrača koji vrede cenu karte – Maradona i Savićević. Vrhunac u svojoj italijanskoj karijeri Savićević je doživeo u Atini, maja ‘94, kada je u finalu Kupa šampiona Milan deklasirao favorizovanu Barselonu sa 4-0 (utakmica je proglašena za najlepšu pobedu u istoriji kluba). Savićević je odigrao fenomenalnu partiju, „poslao po mleko“ pola katalonskog tima i postigao senzacionalan gol, lob-udarcem s pola terena.

Kao svaki veliki umetnik koji ne ostavlja ljude indiferentnima, Savićević je podelio i milionsko „navijačko telo“ Milana. Glumac Dijego Abatantuono (protagonista filma Mediteraneo), poznati VIP-huligan Milana, izjavio je u jednoj emisiji da neće doći na San Siro dok god bude igrao Savićević. Tom prilikom na njega je fizički nasrnuo komediograf i filozof Đene Njoki, zaljubljenik u Savićevićevu fudbalsku maštu. Njoki je na Rai Tre (dakle državnim parama) pravio i specijalne emisije gde je dovodio lažne likove koji bi na srpskom uz simultani prevod pričali o Dejanu – njegova prva ljubav, drug iz detinjstva kome je Dejan ukrao loptu…

POGLAVICA: Nadimak Genije Savićeviću je nadenuo Đermano Bovolenta, poznati novinar „Gazete delo sport“ (u Italiji najčitanije štivo posle Biblije) zadužen za praćenje Milana: on je više puta dolazio u Jugoslaviju tragajući za korenima svog ljubimca. Tako je doneo priču da onaj dijamant koji ponekad bljesne iz Dejanovog zuba zapravo nije postavljen da bi ojačao „dvojku“, nego označava da je Savićević poglavica svog plemena u Crnoj Gori. Neko se s italijanskim novinarom očito našalio, ali je u Italiji ostala priča o Deju poglavici.

Za jugoslovensku koloniju na Apeninima godinama je predstavljao referentnu tačku i ime na koje se često može pozvati. Surova čekanja u redovima centralne policijske kvesture za produženje „seođorna“ (boravišna viza), mogli su se izbeći donošenjem Dejanove fotografije s potpisom (šatro) posvećenim dotičnom policajcu. Ako se ima u vidu da su, pre Savićevića, dika i ponos Jugoslovenima u Italiji bili Boro Cvetković (u drugoligašu Askoliju) i Davor Jozić (u skromnoj Ćezeni), jasno je kakav je preporod doneo Dejan Savićević i kolika vrata je, zajedno s Mihajlovićem i Jugovićem, otvorio novim fudbalerima iz Jugoslavije.

U vreme najteže ekonomske krize u domovini, u tišini i bez reklame, pomagao je hiljadama onih koji su gladovali, bolovali ili patili zbog nekih drugih muka. To ljudi dobro pamte, a valjda su zbog toga neki klubovi u Crnoj Gori pomislili da su dolaskom Savićevića na mesto predsednika FSCG-a rešeni svi njihovi finansijski problemi.

Samo zlonamerni mogu Geniju da zamere što nije vrednije trenirao. Navijači Zvezde i Milana su mu odavno oprostili to što ga je vazda boleo neki „primicač“, „cvrcaboca“, „leva loža“ a karabinjeri mu nikad nisu zamerili to što su kod opakih crnogorskih lopova nalazili njegov broj mobilnog telefona. Nisu se ljutile ni one podgoričke familije koje su ga ‘94. zvale da preko Berluskonija, vlasnika Milana i predsednika vlade, izdejstvuje oslobađanje nekih nespretnih ali „čestitih“ đetića iz milanskog zatvora San Vitore. Naravno, Dejo nije mogao da deranžira svog predsednika. Sofisticirana milanska publika oprostila je Geniju što prvih meseci nije skidao šareno Versaćeovo „perje“.

Koliko je dobro što se Savićević aktivirao u jugoslovenskom fudbalu toliko je teško zamisliti tako skromnog i blagog čoveka koji, da bi dugo i uspešno vodio jugoslovensku reprezentaciju, mora da pravi aranžmane s društvom koje bi, po staroj navici, da mu sastavlja ekipu na salveti iz Madere. Lakše ga je zamisliti kao neuspešnog ugostitelja u Budvi (kupio je restoran Vidikovac iznad plaže Mogren), a najbolje bi mu „stajali“ petlići lokalnog kluba kojima bi pričao bajke o svetlima San Sira i Nou Kampa.