Obrazovan je, voli društvo i lepo priča. Elegantan je, uredan, i ugađa sebi kad god je u prilici. Ume da uživa. Nikola Vranić, baletski igrač koji je odlučio da živi na ulici. Nedavno je postao i junak dokumentarnog filma.
Ovaj poslednji detalj si-vija Nikole Vranića počeo je izložbom fotografija na kojoj njega nije bilo, a neko bi rekao da nije bilo ni izložbe. Tek su bili uvedeni vanredno stanje i policijski čas zbog korone, u martu prošle godine. Na beogradskim ulicama samo vlasnici pasa i beskućnici, a po medijima kampanja „Ostani kod kuće“. Jugoslav Nikolić, ekonomista po obrazovanju a fotograf po opredeljenju, fotografisao je one koji nisu imali kuću kao sklonište od korone, i već nakon nekoliko dana imao je dovoljno dobrih fotki za izložbu. „Istina, izložba mi nije bila cilj, već jedini tada meni dostupan način da pokažem situaciju u kojoj vlast pokazuje brigu za sve ljude osim za beskućnike, iako su i oni i ljudi i stanovnici Srbije“, kaže Jugoslav Nikolić. Izložbu je hteo da postavi na otvorenom, jer tada su svi imali virtuelne prezentacije, i našao je bezbedan način da je održi u prostoru – na stubovima ispred palate „Albanija“ u centru grada. Dozvolu za izložbu nije imao. „Igrom slučaja, prvi čovek koji ju je video još dok sam nameštao fotografije, bio je beskućnik“, priča autor izložbe. „On je bio jedan od ne baš brojnih posetilaca, odnosno od onih koji su prolazili pored nje tokom nepuna četiri sata dok nije skinuta. Ko ju je skinuo, ne znam. Volim da mislim da su je skinuli beskućnici, da su došli na izložbu i da je svako skinuo svoju fotku i odneo.“ Izložba se zvala „I oni bi ostali kod kuće“.
Dokumentarni film pomenut na početku teksta, nastao je kao produžetak poruke započete izložbom. „Bilo je malo verovatno da ću dobiti dozvolu za snimanje tokom policijskog časa, pa sam se odlučio za intervju sa nekim od dve hiljade beogradskih beskućnika. Da li ste znali da jedino prestoničko prihvatilište za sve njih ima samo 104 kreveta? Prvi kandidat za junaka mog filma bio je Đorđe, momak od tridesetak godina, koji dok sedi i čeka da mu neko da neki dinar, čita knjigu. Međutim, on je hteo da razmisli pre nego što odluči. Sledeći je bio jedan sredovečni gorostas, neverovatno fin, koji me je odbio zato što smatra da ima drugih čija je sudbina interesantnija i teža od njegove, i sa kojima bih napravio bolji film nego s njim. Onda sam se setio Nikole, koga znam iz viđenja, i on je oberučke prihvatio moj poziv. Tako je, dve nedelje nakon izložbe, nastao film Beskućnik Dendi.“
Jugoslav Nikolić priča da je junak njegovog filma „pre svega gradski lik. Rastao je u normalnoj i obrazovanoj porodici. Kaže da je imao bezbrižno detinjstvo, da je letovao u Švajcarskoj, i da je do petnaeste godine živeo kao grof. Postao je plesač, a umetnici su tanane duše pa nije lako podneo gubitak roditelja, jedinog pravog oslonca kojeg je imao u životu. Kratko je igrao u Narodnom pozorištu, sačuvao je fotografije iz tog vremena, a posle je, kako kaže, prešao u slobodni balet. Uglavnom je sarađivao sa ‘Mimartom’ Nele Antonović. On nenametljivo prosi, pa s obzirom da je lepo obučen, o čemu vrlo vodi računa, prolaznici ne shvataju šta radi. Da je negde na Zapadu, on bi bio zvezda. Jednom rečju, film je priča o čoveku koji bira kako će da živi.“
U filmu, Nikola Vranić retko zamera ljudima što nisu solidarni, što mu, na primer, niko nije pomogao da ustane kad je pao, ili što je izbačen iz jedne crkve u centru Beograda u koju je svraćao da se ogreje, zato što su sveštenstvu, kako su mu rekli, smetali njegova energija i prisustvo. Siguran je da pravda postoji i ima dokaze da je u pravu: izlazeći iz crkve, našao je hiljadu dinara. „Bar ću lepo da ručam, ko gospodin čovek“, pomislio je i odmah zaboravio na neprijatnost.
Film Jugoslava Nikolića Beskućnik Dendi prikazan je na aktuelnom Beogradskom mesecu fotografije. „Bio je to samo jedan od alata koji bi mogao da na trenutak osvetli Nikolin život, pa samim tim i živote ostalih beskućnika. Znam da ima dobrih ljudi i da će mu neko sigurno pomoći. Međutim, kako će on to iskoristiti, videćemo.“ Autor kaže i da će se tek videti da li će film učiniti makar malenu promenu u odnosu društva prema beskućnicima. „Korona je test za našu solidarnost. Nisam primetio da je opozicija organizovala vakcinaciju beskućnika, iako bi time pokazali da mogu da rešavaju probleme – mnogi beskućnici nisu osigurani, pa zašto da se maltretiraju sa nabavljanjem njihovih dokumenata.“ Jugoslav Nikolić planira da Beskućnika ponudi festivalima i televizijskim kućama ne bi li se priča o Nikoli i ostalima bez adrese što više proširila.
