Čovek koji je obrnuo igricu

Oni koji su igrali, znaju: bude uvek u sportskim video-igricama, poglavito u košarci i fudbalu, onih igrača koji su „napravljeni“ bolje nego što izgleda njihov realni parnjak iz stvarnog života. Evo primera: u jednoj od starijih verzija igrice zvane Pro Evolution Soccer, fudbaler Intera iz Milana Adrijano je verovatno bio omiljen igrač svakome ko se oprobao u njoj – sposobnosti koje su programeri dali virtuelnom Adrijanu bile su toliko precenjene da je ovaj Brazilac s lakoćom postizao neverovatne golove i driblao kako je koga hteo. Uglavnom bi se ovi mečevi završavali komentarom poraženog kako „igra nije realno napravljena“.

Međutim, postoji jedan NBA igrač sa kojim je priča drugačija: njega programeri ne mogu da naprave onoliko dobrog u igrici koliko on dobro igra u stvarnosti. U februaru ove godine, Forbs magazin je pisao o problemima sa kojima se suočavaju tvorci NBA 2K serijala: obično, simulacija košarke se pravi tako da favorizuju i nagrađuju dobru selekciju šuta, što bi u prevodu značilo da ćete, ukoliko frljnete trojku iz vratolomnog driblinga čim pređete polovinu terena, pogoditi koš samo pukim slučajem. Poruka je jasna – košarka se ne igra tako, a oni koji bi želeli da je tako igraju, neće biti uspešni.

No, postoji jedan čovek na svetu koji košarku baš tako igra – sa mnoštvom neshvatljivih, „nerezonskih“ šuteva – preko dvojice, u trećoj sekundi napada, iz okreta, iz mesta, bez balansa, nakon serije promena pravca, krosovera, driblinga iza leđa – sa tri, šest ili deset metara, a to izvodi tako brzo, jednostavno i elegantno da izgleda kao da bi tako mogao svako da igra… I svi ti šutevi imaju jednu zajedničku osobinu – nikom nije jasno kako, ali uporno, već godinama, ulaze u koš, u sve većem i većem broju, i to u procentima koji su potpuno neshvatljivi. Njegovo ime je Stef Kari, i on igra za Golden Stejt Voriorse.

ŠAMPIONI PRED REKORDOM: Voriorsi su, predvođeni Karijem, prethodne sezone osvojili NBA titulu, a Kari je bio najkorisniji igrač (MVP). Sada, jednu utakmicu pre kraja ovogodišnje sezone, Voriorsi su dostigli rekord za koji se verovalo da ne može biti dostignut. Pobedom nad San Antoniom u gostima (prvi poraz Sparsa na domaćem parketu ove sezone) stigli su do 72. pobede, uz devet poraza, i u četvrtak rano ujutru, kada ovaj broj „Vremena“ dođe na kioske, znaćemo da li je rekord Čikago Bulsa od 72 pobede i 10 poraza iz sezone ‘95/96. oboren – Voriorsi dočekuju Memfis u poslednjoj utakmici ove spektakularne NBA sezone. Setimo se, to su oni Bulsi – Džordan, Pipen, Rodman, Kukoč, Harper, Ker i ostali. Tim sa najuspešnijom sezonom u istoriji NBA. Sve do sada.

Sve igrajući tako „nerezonsku“ i „šutersku“ košarku, Voriorsi su u prethodne dve-tri sezone promenili način na koji se košarka igra i gleda. Više nije moglo da se govori da šuterske ekipe nikada neće uzeti titulu – upravo su to uradili, i nalaze se na dobrom putu da to ponove i ove sezone. Filozofija je jasna i jednostavna: šut za tri poena vredi više od šuta za dva poena, i samo je potrebno da se trojke ubacuju sa visokim procentom. A za sada, još uvek niko nije našao način da efikasno spreči Karija, Kleja Tompsona i Voriorse da ubacuju mnogo trojki u visokom procentu. Naročito Karija i Tompsona.

Pogledajmo brojke: Voriorsi prosečno ubacuju 13 trojki po meču, sa skoro 42 odsto ubačaja, što je potpuno bizaran podatak. Stavimo stvari u perspektivu: prosek cele lige u ovoj sezoni je 8,5 trojki po meču, uz znatno niži postotak uspešnosti (35,4 odsto). Jedan od najboljih trojkaša u istoriji, Rej Alen, šutirao je trojke oko 40 odsto tokom cele karijere. Najprecizniji šuter za tri u istoriji lige, sadašnji trener Voriorsa Stiv Ker (igrao u pomenutim Bulsima 1996), imao je tokom karijere 45,4 odsto šuta za tri. Danas ceo tim Voriorsa ima 42 odsto.

Pre par godina, tadašnji trener Voriorsa Mark Džekson izjavio je nešto zbog čega su mu se mnogi smejali – rekao je da su Stef Kari i Klej Tompson najbolji par šutera u istoriji košarke. Danas to izgleda nesumnjivo tačno. Kari i Tompson zatrpavaju koševe rivala u obimu i sa preciznošću koja je do sada neviđena. Ali, koliko su zaista dobri Kari i Tompson? Recimo to ovako: početkom dvehiljaditih, neuobičajeno mnogo građana ove zemlje (koja je od tada još dva puta promenila ime) podešavalo je budilnike da zazvone u gluvo doba noći, u dva, tri ili pola pet ujutru. Razlog su bili Sakramento Kingsi, tim koji je igrao zbilja prelepu, atraktivnu košarku, a pritom bio veoma uspešan. Naravno, niko se ne bi budio zbog toga da u Sakramentu među glavnim igračima nisu bila i dva naša reprezentativca – Vlade Divac i Predrag Stojaković.

PAKLENI ŠUTERI: Brojke govore da je Stojaković jedan od najboljih šutera u NBA – nalazi se na 13. mestu po broju ubačenih trojki, uz odličan procenat od 40 odsto pogođenih trojki tokom karijere, i to za znatno manji broj odigranih utakmica od svih ostalih koji su ispred njega. Stojaković je prosečno davao 2,2 trojke po meču (šesti rezultat u istoriji NBA lige), a ubedljivo najbolja sezona bila mu je 2003/2004: tada je postigao 240 trojki, što je u tom trenutku bio drugi najbolji rezultat u istoriji, nakon što je u sezoni 1995/1996. Denis Skot eksplodirao i postigao 267 trojki za sezonu (a valja napomenuti da je u toj sezoni NBA nakratko odlučila da približi trojku sa nešto ispod 24 (7,24 m) na 22 stope (6,71 m)). Dakle, Stojaković je bio vrhunski šuter, po najvišim NBA merilima.

A sada pogledajmo šta radi Stef Kari. U sezoni 2012/2013. Kari je oborio dotadašnji NBA rekord sa 272 trojke u jednoj sezoni, i tako prestigao Reja Alena (269 trojki u sezoni 2005/2006). Sledeće sezone, Kari je ubacio 261, a u šampionskoj 2014/2015. sezoni Kari je oborio sopstveni rekord ubacivši 286 trojki. Drugi u ligi bio je Karijev saigrač Klej Tompson sa 239. Ove brojke su smatrane spektakularnim. Samo godinu dana kasnije, na kraju ovogodišnje sezone (minus jedna utakmica), Klej Tompson je ubacio 272 trojke, a Kariju treba osam trojki u poslednjem meču da postane prvi igrač u istoriji koji je postigao 400 trojki u sezoni. Prosečno pet po meču, uz preko 45 odsto šuta. Dakle, povećao je sopstveni rekord za više od 100 trojki, šutirajući preciznije nego ikada. Novinarima uglavnom kažu da treba da se klone epiteta – ovde će to biti učinjeno jer teško da bi mogao da se nađe epitet koji bi valjano opisao Karijevo dostignuće.

A kako to izgleda u praksi, Kari je pokazao u poslednjim minutama utakmice u februaru protiv Oklahoma Sitija, u utakmici u kojoj je izjednačio rekord lige sa 12 postignutih trojki (pre njega su to uspeli Kobi Brajant i Donijel Maršal).

Dakle, nekoliko minuta pre kraja, Voriorsi su u zaostatku. Kari uzima loptu, čeka levi blok na osam metara. Centar Oklahome ga odlično preuzima, odmah iskače visoko i korak je ispred linije za tri poena. Kari dribla loptu jednom, pravi otkorak ulevo i unazad, i šutira sa devet metara preko ruke čoveka visokog 213 cm.

Pogodak.

Minut kasnije. Ponovo centar istrčava da mu napravi blok, ovog puta sa desne strane, međutim, i pre nego što centar stigne, Kari spušta glavu i sa nekih 9,5 metara kreće da dribla udesno: jasna stvar, ide na prodor – barem tako misli Rasel Vestbruk koji ga čuva tik izvan linije za tri poena. Pogrešno.

Kari u milisekundi zaustavlja dribling i šutira. Šut izgleda isforsirano, u raskoraku, izvlači ga maltene sa desnog kuka – kao deca na terenu ispred zgrade, koja su još uvek preslaba da dobace sa trojke, al’ vole da šutnu. Svakako, nema šanse da ovo uđe – šut iz koraka, bez balansa, opet sa 9 metara. Opet pogrešno.

Da nije bilo gluposti igrača Oklahome i jeftino prodate lopte na sedam sekundi pre kraja, Golden Stejt ne bi uspeo da izvuče produžetak. Kari bi ostao na devet postignutih trojki i ne bi izjednačio NBA rekord. Ovako, u produžetku, nakon što je u prethodnom meču protiv Orlanda postigao 10 trojki i 51 poen, desetom trojkom protiv Oklahome je najpre izjednačio (sopstveni) rekord po broju postignutih trojki u jednoj sezoni, jedanaestom ga je oborio i postavio novi (287), a dvanaesta… Pa, dvanaesta je bila nešto posebno – Kari dobija loptu na svojoj polovini, u visini linije penala, pri nerešenom rezultatu i na pet sekundi do kraja produžetka. Golden Stejt ima tajmaut, ali ga Kari ne traži – lagano, bez žurbe pretrčava na polovinu rivala, i onda, bliže polovini terena nego trojci, naskače i pogađa o tablu, sa oko 11-12 metara. Pobeda.

Kako da braniš ovo? Kako, na primer, da braniš nekog ko, koristeći blok saigrača, prođe između dva protivnika, i onda, kada ih se još dvojica skupe u reketu, on se serijom niskih driblinga kroz noge i iza leđa iskobelja, okrene leđa košu, izađe iza linije za tri poena, okrene se i šutne? I naravno, pogodi, sve dok za njim nemoćno trčkara Kris Pol? Za sada nikako.

Nakon ove utakmice, Tompson je izjavio da uopšte nije bio iznenađen kada je Kari pogodio poslednji šut: „Vidimo ga da vežba šuteve sa ove razdaljine svakog dana. On ima najveći domet (range) koji sam ikad video. Čini da sve to izgleda veoma lako.“ Takođe, čini da se protivnik ne oseća bezbedno kad god Kari primi loptu na njihovoj polovini.

ŠAMPIONI LOŠEG IZBORA: Voriorsi su, kako smo rekli, aktuelni NBA šampioni. U godinama pre nego što su draftovali Karija sa sedme pozicije (2009. godine), Voriorsi su bili proglašavani za jednu od najgorih franšiza u istoriji američkog sporta – ne samo košarke. Poslednju titulu osvojili su davne 1975, a nakon toga, u narednim decenijama, serijom loših menadžerskih i trenerskih odluka postali jedan od najgorih NBA timova. Hronološki, uspeli su da ne izaberu na draftu Lerija Birda, da za Roberta Periša i Kevina Mek Hejla dobiju centra Džoa Berija Kerola (koga su novinari prozvali Joe Barely Cares); propustili su da sa drafta pokupe Klajda Drekslera… Krajem ‘80-ih, Voriorsi su ipak skupili sjajan nukleus tima: Tim Hardavej, Kris Malin i Mič Ričmond, uz podršku Litvanca Šarunasa Marčuljonisa, postizali su u proseku preko 116 poena po meču i potpuno zaludeli košarkaški svet do tada retko viđenom brzinom i efikasnošću. Međutim, čuveni trio TMC (Tim, Mitch, Chriss) rasturen je, a udarac koji je definitivno bacio Voriorse u nokdaun bio je odlazak mladog Krisa Vebera nakon samo jedne sezone provedene u klubu.

Godine tavorenja su se nastavile – klub je propustio da draftuje Kevina Garneta i Kobija Brajanta, između ostalih budućih superstarova (Stiv Neš, Stojaković, Rašid Valas, Trejsi Mek Grejdi, Vins Karter su samo neki od njih), a 1997. je najbolji igrač Voriorsa Latrel Sprivel suspendovan zato što je na treningu davio trenera Karlesima – i to u dva navrata. Rečju, nekoliko katastrofalnih decenija.

Međutim, 2009. draftovan je Kari, 2010. je dotadašnji vlasnik Voriorsa prodao klub, a 2011. je sa 11. pozicije draftovan i Klej Tompson. Do sada neviđena kombinacija driblinga, kontrole lopte i, naravno, šuta od Karija je napravila „ubicu dečijeg lica“, kako su ga svojevremeno nazvali američki mediji. Visokom svega 191 cm, ispotprosečne brzine i atletičnosti, građe koja više priliči džokeju nego košarkašu, Stefu Kariju niko nije prognozirao veliku karijeru. Čak i kada je na koledžu pokazao da ume da pogađa neverovatne šuteve u neverovatnom procentu, malo ko je bio impresioniran. Niski, mršavi bek sa dobrim šutem – ništa izuzetno. U najboljem slučaju, prognozirali su mu da bi mogao da dostigne karijeru svog oca Dela Karija – odličnog šutera, ali ništa više od toga. Otac je bio pravi šuter svog vremena – uz minimalan broj driblinga, šutirao je uglavnom iz mesta (spot–up), sa puno kretnji bez lopte.

I inače, velika većina pogođenih šuteva za tri poena u NBA ligi je asistirana – to znači da je potreban rad celog tima da bi se šuter oslobodio i u pravom trenutku dobio loptu. Većina trojki Stefa Karija je, pogađate, neasistirana i dolazi nakon driblinga, što ga čini potpuno unikatnim igračem.

Tokom prošle sezone, emisija „ESPN Sport Science“ je obratila pažnju na Stefa Karija. Njihovi nalazi su sledeći: Kari je u stanju da se iz driblinga u trku, pri brzini od dvadesetak km na sat, zaustavi i namesti na šut za samo trećinu sekunde. Njegov šut ima znatno veći luk od proseka – izbacuje loptu pod uglom od 55 stepeni, što praktično znači i da može da prebaci višeg odbrambenog igrača, a sa 191, maltene svi u NBA su viši od njega – a ujedno, kada njegova lopta počne da se spušta ka košu, zahvaljujući visokom luku za 19 odsto se povećava površina kroz koju lopta može da prođe kroz obruč, u odnosu na površinu kada je šut upućen pod uglom od 45 stepeni. Nakon što stane sa driblingom, Kariju je potrebno 0,4 sekunde da uputi šut. „To je najbrži izbačaj koji smo videli. Prosečnom NBA igraču je potrebno 0,54 sekunde da šutne loptu na koš. Za to vreme, lopta koju Kari uputi na koš već je dostigla visinu od 12 stopa (3,65 m) iznad terena“, navode u „Sport Science“.

Verovatno je da će Voriorsi oboriti rekord Bulsa u četvrtak. Samim tim, već na polovini ove sezone, za koju je naslućivano da će biti istorijska, počela su poređenja sa timom Fila Džeksona iz sezone 1995/96, pa čak i poređenja Stefa Karija sa najboljim igračem u istoriji ovog sporta, Majklom Džordanom. Skoti Pipen je rekao da bi njegovi Bulsi počistili Voriorse u plej-of seriji. Gledajući kakvo je čudovište, i napadački i odbrambeno, bio Džordan, i uzimajući u obzir da su i Pipen i Rodman i Harper takođe bili monstrumi u odbrani, Pipenova tvrdnja ne deluje netačno. Takođe, Džordan i Kari su dva potpuno različita tipa igrača, sa neuporedivom prednošću „Letećeg“ u odbrani, a Džordanov prosek od preko 30 poena u karijeri Stef Kari tek treba da postigne u jednoj sezoni – sada je na 29,9 poena po meču. Ipak, Karija i Džordana je moguće porediti, u smislu da su obojica bili igrači nakon kojih je košarkaška igra postala drugačija. A veoma je mali broj igrača koji bi time mogli da se podiče.