Kada se 1. juna 1941. godine, zajedno sa još dve stotine predstavnika jugoslovenske diplomatske kolonije iz cele Evrope, našao na beogradskoj železničkoj stanici, Ivo Andrić verovatno nije mogao znati kakvo ga vreme čeka. Posle dvomesečnog prinudnog boravka u Bad Šahenu na Bodenskom jezeru, tada već bivši opunomoćeni jugoslovenski poslanik u Nemačkoj, odbivši ponudu nemačkih vlasti da pređe na neutralnu teritoriju Švajcarske, Andrić u Beogradu provodi četiri godine nemačke okupacije.
Da bi preživeo surovu ratnu svakodnevicu, Andrić bira unutrašnje izgnanstvo i ćutanje. U gostoljubivoj i prijateljskoj kući advokata Brane Milenkovića, u svojoj isposničkoj sobici sa gvozdenim krevetom, koferima u uglu i malim radnim stolom, u Prizrenskoj ulici, na Zelenom vencu, Andrić provodi godine ratne agonije. Isključivši se iz javnog života, sav se predaje pisanju. Pisati, prkositi okolnostima, pobediti strah – to je bio Andrićev ratni imperativ.
Odbiće naš pisac da tokom okupacije prima penziju, neće pristati da potpiše Apel srpskom narodu iz avgusta 1941, neće se 1942. godine saglasiti da mu se priče štampaju u Antologiji savremene srpske pripovetke koju komesarska uprava SKZ-a priprema.
Živi bez struje, vode i telefona, okružen ratom i nemaštinom: bivši robijaš još od mariborskog kazamata ne podnosi hladnoću i ratne zime provodi uvijen u ćebe. Kada je bilo uglja, ponekad bi naložio malu gvozdenu peć, koliko da stud obamre, kako je, citirajući reči koje je čuo na beogradskoj ulici, umeo da zapiše u svoj ratni dnevnik.
Gustav Krklec sećao se kako ga je viđao da niz Prizrensku ulicu nosi kante sa vodom, a Miroslav Radojčić pamti kako ga je ugledao da, usred najžećih borbi, sedi za stolom u hodniku zgrade, u mantilu, sa šeširom na glavi i čita Merimeovu Kolombu. Posle bombardovanja, u brizi, krstari gradom, obilazi prijatelje, da proveri ko je preživeo.
Ne veruje da će dočekati kraj rata, živi s osećanjem da mu je glava u torbi i da će svaka sledeća granata pasti na njegov sto i razneti spise. Ali, on grozničavo piše, gotovo bez predaha, svoja tri velika romana. Poput Getea koji je u Vajmaru mirno pisao dok su oko grada gruvali Napoleonovi topovi, i Andrić piše pod bombama i granatama koje se rasprskavaju pred njegovim očima. “Činilo mi se da to što pišem nikada neće ugledati svetlost dana i da će nestati u ruševinama”, seća se pisac docnije. Na sreću, i njegovi romani i svi njegovi rukopisi preživeli su jer “rukopisi ne gore”, kako je proročki napisao Bulgakov.
Rukopis Travničke hronike, započet još 1924. godine, pisac dovršava aprila 1942, roman Na Drini ćuprija nastaje u periodu od sokobanjskih dana jula 1942, da bi bio završen decembra 1943. godine u Beogradu, a rad na Gospođici započet odmah po okončanju višegradske hronike, decembra 1943. godine, trajao je do oktobra 1944. godine.
Travničku hroniku Andrić je dugo je “pisao” u sebi. Još za vreme Prvog svetskog rata, 1917. godine, u konfinaciji u Bosni, boravio je u mestu svoga rođenja beležeći podatke o arhitekturi i konfiguraciji grada što je kao otvorena knjiga nikao u kotlini iznad reke Lašve, upisujući u svoje teftere priče o istoriji varoši, vezirima, džamijama, ulicama i znamenitim kućama. Docnije, istražujući građu za doktorsku tezu, Andrić je u pariskim i bečkim arhivima za vreme svojih diplomatskih stranstvovanja nailazio na mnoge podatke koje je koristio za svoj najobimniji roman.
Šta je bila autorova intencija u Travničkoj hronici? Da pokaže nepremostivu razliku i suštinski, nesavladivi jaz između Istoka i Zapada? Da napiše hroniku o naporu Napoleonovog konzula u Travniku da savlada mržnju, nerazumevanje i prepreke koje su pred njega stavljale životne okolnosti? Da li je to roman koji iz pozicije stranca, mirno i bez strasti, govori o događajima i sudbinama ljudi na koje ti događaji imaju uticaj? Da li je to hronika kolektiva koja nam ukazuje na više različitih perspektiva u razumevanju bosanske posebnosti? Ili je to pripovest o svemu tome zajedno?
Posle završne rečenice romana Na Drini ćuprija, u rukopisu, stoji zabeleženo da je pisan od jula meseca 1942. do decembra 1943. godine.
Na Drini ćuprija, višegradska hronika u homerovskih dvadeset četiri poglavlja, bez glavnog junaka, bez centralne fabule, predstavlja sveobuhvatnu i čvrstu, dosledno projektovanu sliku nacionalnih, konfesionalnih i mentalitetskih različitosti i suprotstavljenosti tokom nekoliko vekova. Taj živopisni kaleidoskop promenljivih ljudskih sudbina doveden je u prirodni sklad sa lepotom mosta koji traje stolećima.
Cela istorija nastanka na Drini ćuprije u romanu oslonjena je na epsku prošlost, tragove legendi i predanja, svu onu raskošnu folklornu građu koju je pisac, odrastao u epskom, deseteračkom miljeu, usvojio još u detinjstvu. I sam naziv romana pisac je preuzeo iz narodne pesme Zidanje ćuprije na Drini: A ti idi gradu Višegradu / Pa sagradi na Drini ćupriju.
Priču o patološkom obliku štednje, jalovom životu posvećenom borbi protiv svakog oblika trošenja, Andrić je ispripovedao u romanu Gospođica. Suprotstavljajući se onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza, buši, kida i rastvara, pisac piše o Rajki Radaković koja, za razliku od velikih junaka Na Drini ćuprije, ništa ne kreira, ne stvara i ne vaspostavlja, ne raste i ne razvija se, već prolaznost nastoji da pobedi umrtvljivanjem životnih tokova.
Krajem januara 1945. godine, na predlog Čedomira Minderovića, Andrić beogradskoj “Prosveti” predaje rukopis romana Na Drini ćuprija, za koji grafičko rešenje daje Ismet Mujezinović. Knjiga je objavljena na ćirilici, u 5.000 primeraka, kao i druga dva romana, a štampanje je završeno već 10. marta 1945. godine.
Tokom leta 1945. godine za štampu je pripremana Travnička hronika. Andrić je u to vreme u Sarajevu (kao poslanik travničkog sreza u Skupštini Narodne republike Bosne i Hercegovine), a njegovi prijatelji Vera Stojić, Marko Ristić i Aleksandar Vučo bdiju nad rukopisom ispravljajući štamparske greške kojih se Andrić oduvek užasava. Konačno, posle mnogih peripetija oko slaganja rukopisa u štampariji i uzbuđenja zbog zbunjujućih korektorskih grešaka, knjiga izlazi u Državnom izdavačkom zavodu Jugoslavije (direktor je bio Marko Ristić) u Beogradu 28. avgusta 1945. godine. (Početkom avgusta Stojićeva piše Andriću: “Tako je jedan redak posle čišćenja naopako vraćen u mašinu i Vučo je primio taj tabak samo zato što bi radnik koji je to učinio inače izgubio službu. A slagač sam, inače veoma marljiv mladić, koji pokazuje i ulaže mnogo dobre volje, rekao mi je docnije da kad je ugledao šta je učinio, hteo je da proguta celu kutiju aspirina”).
Dvadeset šestog novembra 1945. godine u Sarajevu, u izdavačkoj kući “Svjetlost”, pod uredničkom rukom Andrićevog sarajevskog prijatelja, književnika Marka Markovića, izlazi roman Gospođica.
Dela jedinog našeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost prevedena su na više od 50 jezika – od tzv. velikih svetskih jezika, preko, na primer, galicijskog i baskijskog pa do malalaajam jezika. Andrićevo delo svojom epskom snagom kojom pripoveda o sudbini balkanskog čoveka, utiskuje se u svest miliona čitalaca širom sveta koji, ma ko bili, gde bili i kojoj god kulturi pripadali, razumeju Andrićeve univerzalne poruke. Da bi se koliko-toliko razabrali u “pletivu” odnosa na Balkanu, čak su i kanadski “plavi šlemovi”, tokom devedesetih godina, putujući u Bosnu u mirovnu misiju, u svom prtljagu kao obaveznu lektiru imali roman Na Drini ćuprija.
Govoreći na jednom mestu o putovanjima na kojima je trošio vreme, novac, snagu i maštu, Andrić veli da je za vreme dva velika rata (1914–1918 i 1941–1944), kada je bio prisiljen da sedi na jednom mestu, napisao najveći deo svoga opusa. “Ponajčešće se dešava ovo: kad ja živim i uživam u životu, moje delo spava mrtvim snom i samo ponekad bunca u snu; a kad ja stradam, ne živeći, živi i raste moje delo, hraneći se mojim stradanjem kao zemljom crnicom”, piše Andrić u Znakovima pored puta.
Tako je Andrić tokom ratnih godina u Beogradu, razumevajući Helderlinove reči da pesnik mora ići sa svojim narodom, živeo, stradao i patio sa svojim sugrađanima, pod bombama i svakodnevnim pretnjama. Posmatrao je sa prozora svoje sobe na Zelenom vencu ljude kako beže od bombi, svako je imao nekoga da spase – decu, ženu, roditelje ili neku dragocenost. On sâm, samo je jednom, govorio je docnije, krenuo u bežaniju: osvrnuvši se oko sebe, shvatio je da spasava samo sebe i svoj “iberciger”. Vratio se tada kući i više nikada, pa ni u dane najtežih bombardovanja, nije napuštao grad.
Nije napuštao ni rad na svojim velikim delima načinivši svojevrsni podvig: tri kompleksna i obimna romana za tri godine! Danas, osamdeset godina od objavljivanja prvih izdanja Andrićevih romana, pedeset godina posle njegove smrti, njegovo delo živo je i aktuelno. Andrićevo stvaralaštvo mitotvorne snage dalo je srpskoj kulturi najkrupnije umetničke, pa, u izvesnom smislu, i antropološke simbole, a našu književnost velikim slovima upisalo na mapu svetske književnosti. Ako se i za jednog našeg pisca može reći da je srpski klasik, onda je to Ivo Andrić, taj veliki stilista i vrhunski “heroj artikulacije”.
