Ćelija koja produžava život

Tim stručnjaka Instituta za hematologiju Kliničkog centra Srbije u poslednje dve godine obavio je 35 autologih transplantacija matičnih ćelija iz koštane srži. Iza ovog „rogobatnog“ medicniskog naziva stoji veliki rad i znanje tima Instituta i lečenje, spasavanje i produžetak života ljudi obolelih od malignih bolesti krvi: multiplog mijeloma, Hočkinsove bolest, nehočkinskih limfoma.

Asistent dr Jelena Bila, inače član tima za transplantaciju, kaže za „Vreme“ da su jako zadovoljni onim što su postigli: „Intervencije su prošle bez komplikacija i smrtnosti. Pacijentima je produžen život i omogućeno dalje lečenje. Inače je u svetu, a odskoro i kod nas, standardni i obavezni vid lečenja hematoloških bolesnika.“

METODA: Shodno uslovima i tehničkim mogućnostima na Institutu se radi samo tzv. autologa transplantacija matične ćelije koja se uzima od samog bolesnika u trenutku kada on posle obavljenih terapija nema znakove bolesti. Proces pripreme bolesnika za uzimanje matične ćelije obavlja se u Institutu za hematologiju, dok se sam proces izdvajanja matične ćelije, obrada transplantata i čuvanje na niskim temperaturama, obavljaju u Institutu za majku i dete. Sam proces izdvajanja iz periferne krvi nije naporan za bolesnika i traje nekoliko sati. Zatim se pacijent šalje na oporavak, posle čega sledi transplantacija u Institutu za hematologiju.

U komplikovanoj proceduri transplantacije, pre vraćanja matične ćelije u organizam, pacijent se podvrgava jakoj dozi citostatika. Metodom sličnom transfuziji pacijentu se transplantira pomenuta ćelija čiji povratak znači ubrzano stvaranje novih ćelija u krvi koje sprečavaju razarajuće komplikacije od citostatske terapije.

Dr Bila kaže da suština autologe transplantacije „nije u samom transplantatu nego u visokodoznom lečenju citostaticima koji zapravo uništavaju tragove bolesti. A zdrava matična ćelija pacijentu otvara prostor za siguran i bezbedan oporavak od problema koje sa sobom nosi lečenje citostaticima.“

Na našim prostorima po masovnosti, krvna oboljenja pa i ona najteža – maligna, kao što je aktuna leukemija, na primer, nisu za potcenjivanje. Samo u stacionaru beogradskog Instituta za hematologiju (klinike postoje i u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu Odeljenje na Bežanijskoj kosi) godišnje se leči više od 1500 najtežih hematoloških bolesnika, plus njih 300 u Jedinici intenzivne nege Urgentnog centra. Kroz dijagnostiku i lečenje dnevne bolnice Instituta prođe 800 bolesnika. Broj terapeutskih usluga iznosi 1500. U specijalističkim hematološkim ambulantama Instituta godišnje se pregleda više od 15.000 bolesnika i obavi preko 100.000 dijagnostičkih usluga.

Zgrada Instituta smeštena u krugu bolnica je iz 1918. godine. Odnedavno, roze fasada uliva optimizam, a delimično renovirana unutrašnjost Instituta nagoveštava da ovde nije lako ni bolesnicima ni doktorima.

IZVAN SVETA: Direktorka Instituta prof. dr Darinka Bošković upozorava da bi boljim uslovima smeštaja, većim brojem lekara, boljom tehničkom opremljenošću i redovnijim snabdevanjem lekovima, sa postojećom visokom stručnošću tima lekara, Institut mogao da se još „razmahne“ u primeni najsavremenijih metoda lečenja.

Pominje i drugu vrstu transplantacije, koja se ne radi na Institutu, tzv. alogenu, takođe značajnu u lečenju teških bolesnika. Davalac matične ćelije je drugo lice – podudarni donor: „Ova transplantacija zahteva sterilne prostore sa posebnim ventilacionim sistemom, a mi to u ovim uslovima nismo u mogućnosti da obezbedimo. Pre svega zbog starosti zgrade i skučenog prostora. Imamo dobru saradnju sa VMA gde se rade ove transplantacije, ali samo od srodnih davaoca, dakle, braće i sestara“, kaže dr Bošković.

Srbija je, nažalost, zemlja u kojoj ne postoji međunarodno akreditovan centar davalaca matičnih ćelija koji bi nam kao zemlji omogućio ulazak u svetsku banku u kojoj postoji nešto manje od deset miliona davalaca matične ćelije hematopoeze.

Dr Bošković podseća da tu nije u pitanju banka davalaca, niti je u međunarodnim razmerama važno koliko jedna zemlja ima davalaca: „Kod nas ih, prema našim saznanjima, ima oko 300. Međutim, svet traži ispunjavanje određenih normativa i tehničkih uslova, što znači da sve laboratorije koje se bave ovim poslom moraju imati odgovarajuće sertifikate. Najpre se moraju uspostaviti i primenjivati sve dijagnostičke procedure koje se primenjuju u svim laboratorijama sveta. Te uslove pre ulaska u svetsku banku kontroliše posebna međunarodna komisija. Kada vam ona dâ odobrenje, vi imate pravo da iz sveta tražite i dobijete, na primer, matičnu ćeliju nesrodnog davaoca, ili da to neko zatraži iz vaše banke. Sada smo mi van toga. Prema mogućnostima, pacijente o trošku Zavoda za zdravstveno osiguranje šaljemo na lečenje u svet. Pošto se to u Srbiji ne radi, onaj ko može ide o sopstvenom trošku. To su jako skupe intervencije. Jedna transplantacija od nesrodnog donora bez komplikacija košta od 150.000 do 200.000 evra. Očigledno je da bi nam se trud na ispunjavanju međunarodnih standarda isplatio vrlo brzo. A da ne govorim o tome da bi, ovde u zemlji, mogli da pomognemo znatno većem broju ljudi.“

PACIJENTI: Dr Bošković ne negira ni slučajeve nezadovoljstva pacijenata: „U pitanju su bolesni ljudi i nerazumevanja ima. Svaki naš bolesnik mora da bude upoznat sa svojom bolešću, i sa vrstama terapija koje se mogu sprovesti kao i onim koje ne mogu. Ljudi se teško mire sa činjenicom da transplantacija nije moguća kod svakog obolelog. Ona nije magični lek, već nužno zlo koje produžava život i to nije budućnost lečenja bolesnika od akutne leukemije. U ovom trenutku ona je nešto bez čega se ne može ukoliko, naravno, pre svega kod pacijenta postoje uslovi neophodni za transplantaciju. Pacijentu se moraju predočiti i svi rizici. Na primer, da je procenat smrtnosti kod alogene transplantacije od 20 do 60 odsto. Kod autologe je taj procenat niži i iznosi od tri do šest odsto.

Alogena transplantacija je, po posledicama, mnogo teža i komplikovanija nego transplantacije organa. Ona ima dvostruku ulogu: organizam pacijenta mora da prevaziđe krizu od citostaske terapije i da prihvati zdravu matičnu ćeliju. Telo se vrlo često brani od transplantata. To je tzv. bolest kalema i domaćina, a vi morate pacijenta stalno da držite na blagom nivou te bolesti jer kod onih koji tu bolest nemaju leukemija se vraća. Sve to pacijent mora da zna.“

Uporedo sa porastom broja obolelih od krvnih malignih oboljenja koja su sa 11 mesta u svetu dospela na četvrto, znatno su poboljšani i rezultati lečenja. Dr Bila, koja je godinu dana provela na Univerzitetskoj klinici za hematologiju u Hajldelbergu, gde je i usavršila metodu autologe transplantacije matičnih ćelija, kaže da nije tačno da oboleli od leukemije nemaju nikakvne šanse na život: „Kod izvesnih oblika oboljenja moguće je i potpuno izlečenje. Mnogo je poboljšan i kvalitet života hematoloških bolesnika. To su danas radno sposobni ljudi koji vode kvalitetan život.“

Poredeći rad na klinici u Hajldelbergu i na beogradskom Institutu kaže da su tamo mnogo bolji uslovi za rad, kao i tehničke mogućnosti i organizacija: „Mi to ovde nadoknađujemo entuzijazmom.“