Božićna magija

Saši Đorđeviću je 6. januara bilo Badnje veče, ali on je morao da radi, isto kao i njegovi saigrači Dragan Tarlać i Dušan Vukčević. Međutim, obaveza koju je imao te večeri bila je zadovoljstvo: igrao je protiv legendarnog Irvina „Medžika“ Džonsona i njegove „Ol star“ ekipe koja je došla da uveliča proslavu 100 godina madridskog kluba. Pokazalo se da je ideja bila sjajna, Medžik je Medžik i sa 42 godine i sa (velikim) viškom kilograma. Za 48 sati boravka u Madridu bio je medijska zvezda najvećeg sjaja. Konferencija za štampu, javni čas o prevenciji protiv side (Medžik nosi virus od 1991), „clinic“ za klince, prisustvo fudbalskom meču Real-Deportivo ( „Prvi put sam na fudbalu i sada razumem zašto Evropljani luduju za ovim sportom. Zidan je kao Džordan i ja zajedno…“). Ono najlepše, međutim, bilo je na košarkaškom terenu. Medžik je igrao 40 minuta, 35 u dresu svoje ekipe i 5, na opšte iznenađenje, u majici Reala. Umesto dalje priče evo monologa Saše Đorđevića o toj nezaboravnoj večeri.

„…Sve je bilo kao neki Božićni poklon. Igrao sam protiv jednog od svojih idola, kada sam počinjao da se ozbiljno interesujem za košarku, Medžik i Leri Bird bili su moji idoli. Sećam se Medžikovog postera koji sam imao u sobi….Već sam igrao protiv njega u Bolonji pre šest godina, ali tada mi nije bilo tako lepo kao sada, valjda i zato što nas je njegova ekipa prebila sa 20 razlike… Sreli smo se jednom i u Americi, ali sada je bilo sasvim drugačije: igrao sam sa njim u istom dresu!

….Čovek je i dalje čisti košarkaški genije a privatno osoba sa neviđenom harizmom. Kada nam je u prvom poluvremenu dao jedan koš skajhuk šutem koji je naučio od Džabara, skočio sam sa klupe i aplaudirao, uperio sam kažiprst ka njemu, on me je video i uzvratio istom merom, kao da je koš posvetio meni… Kad sam zaigrao pored njega osetio sam neku posebnu sigurnost. Dao mi je dve lopte i ja sam iz cuga složio dve trojke… Za mene je to bilo kao da igramo sa njim jedno od onih legendardnih finala između Bostona i Lejkersa… Posle sam mu vratio jednu asistenciju, ušao je pod koš, poentirao levom rukom i iznudio dodatno bacanje…

Šta smo ćaskali na kraju? Ništa posebno, razmenili smo nekoliko reči, rekao sam mu da odlično izgleda, osim što je malo… smršao. Ukapirao je i razvukao svoj čuveni osmeh. Tada sam ga pitao može li mi dati svoje patike sa potpisom. Nije me bilo sramota da mu to tražim iako sam tako nešto uradio prvi put u životu. Dosad su uglavnom meni tražili sve moguće delove opreme, ali pred Medžikom sve pada jer je on jedinstven čovek i igrač.

…Naravno, dao mi je patike ali morao sam da ga čekam 15-20 minuta da izađe iz svlačionice. Zašto? Držao je sastanak, bolje rečeno držao je pridiku svojim igračima zato što su izgubili utakmicu (110-104 za nas)! I bio je krajnje ozbiljan. Neko će reći da egzibicioni mečevi ne treba da imaju takmičarski karakter, ali za njega, a boga mi i za mene, to ne važi. Treba pokušati pobediti u svakom meču.

… Stupio sam u kontakt sa Larijem Sprigsom, nekadašnjim igračem Real Madrida, koji je sada član Medžikovog Ol star tima i vodi deo poslova. Razgovarali smo o ideji da dođu u Beograd i igraju protiv nas iz Grupe 7… Bićemo u kontaktu, ništa ne obećavam ali učinću sve da Beogradu podarimo taj spektakl. Medžik sam može da napuni stadion za 30.000 ljudi. Radićemo intenzivno na tome.

…Bilo je to nezaboravno veče, baš sam uživao kao retko kad. Hvala Realu što nam je svima omogućio da doživimo ovako nešto.“