Bonaca, sir i vino

„Jeeeote kakva smo zemlja bili! Sima Beograd, 2003„, ili „Tile, ovi ostali su svi ‘kulovi„’– stoji između ostalog u knjizi utisaka stalne izložbe „Josip Broz Tito na Brijunima“. Jer, tu su fotografije najvećeg bravara svih vremena u društvu svojih gostiju Sofije Loren, Liz Tejlor, Kastra, Arafata, Hruščova, Gadafija, Indire Gandi ili dok „osobno krči makiju na otoku Vanga koji je 1952. godine izabrao za svoju rezidenciju“.

Sama izložba o Titu deo je celodnevnog izleta na još uvek poluzatvorena Brionska ostrva i beleži ogromnu posećenost uprkos uvodnom upozorenju koje vodič daje slovenačkim i hrvatskim turistima: „Mišljenja o Titu su različita i ukoliko neko ne želi da pogleda ovu izložbu, neka sačeka u kafiću.“

Za šest meseci koliko je godišnje provodio na Brionima (od 1947. do 1979), Broz je od bivšeg poseda austrijskog industrijalca Kupervizela napravio svoj mali raj. Usput smo saznali da „raj“ broji 14 ostrva (od kojih su pristupačna samo tri, i to ne na celoj površini), da ima pet hotela, šest vila, prvoizgrađeni bazen na Jadranu, maslinjak star 17 vekova, minisafari park i golf teren, koji datira iz 1922. godine, kada je bio najveći u Evropi.

OAZA MIRA: Između brojnih prijema sa vodećim svetskim zvezdama džet seta, glumačkim divama i političkim liderima, Tito je iz kabriolet kadilaka gajio kengure i žirafe (poklon prijateljskih zemalja), u belom odelu brao mandarine koje je darivao deci širom Jugoslavije i sa zadovoljstvom provodio noći u ribolovu sa fažanskim ribarima. Sve to, naravno, saznajemo na izložbi, a usput vidimo i stare IMT-ove traktore „fergusone“ kako odnose izmet muflona i nojeva.

Duh poslednjeg vlasnika i vladara Briona, njegov hedonističkim sjajem obasjan lik, ponovo je česta tema u Hrvatskoj. Pod slikom Tita, obučenog u maršalski šinjel dok pali kubansku cigaru, jedan deo Hrvata kao nekad priča o pravdi, o boljem životu i o zlu koje uvek preti. Drugi deo hrvatskog građanstva, međutim, smatra da se u dimu Titove cigare ne sme zaboraviti da njegov lik i nije toliko svetao (vidi antrfile „Udba na Visu“).

Ali, da se vratimo našoj istarskoj razglednici. Sada su Brioni meta ekskluzivnog turizma, oaza mira i tišine s cenom noćenja od dvesta do dve hiljade evra. Gužve nema, povremeno se usidri neka mamutska jahta arapskih šeika, a na terasi hotela Neptun krupne konobarice u belim „borosanima“ i s punđom u kosi služe ih krempitama.

Poput Tita, i Rade Šerbedžija je pronašao sebe na ovim ostrvima. Svakog leta nezaobilazan kulturni hepening su njegove predstave unutar austrougarske tvrđavice Minor na Malom Brionu koje izvodi teatar Ulysses. Nakon prošlogodišnje Medeje i Kralja Lira, ovog leta je na programu predstava Mara–Sad u režiji Šerbedžijine supruge Lenke Udovički. Familija Šerbedžija je inače za svoj dom pre pet godina izabrala staro istarsko naselje Barbarigu, odnosno kamenu kuću pored skromne kafanice. Odmah kraj Barbarige je i Peroj, čuveno (jer je jedino) srpsko-crnogorsko selo u Istri: nastanjuje ga malobrojno stanovništvo, potomstvo trinaest familija koje su pre 350 godina bežeći iz Boke tu zalutale… Ovo leto Perojci provode zajedno sa studentima slikarske akademije SPC-a oslikavajući kapelu pored crkvice Svetog Spiridona i čekaju pogodan trenutak da prodaju svoje njive.

TURISTIČKE RASPRAVE: Jer trenutno se u Istri vode velike diskusije o budućem turističkom razvoju područja između Pule i Rovinja, koje je ostalo nedodirnuto zbog Tita i njegovih „zabranjenih“ ostrva, odnosno 15.000 vojnika koji su stalno boravili u ovoj zoni. Jedna struja u lokalnom političkom establišmentu jeste za to da se proda zemlja stranim investitorima (tj. Italijanima i Austrijancima) koji tu nameravaju da naprave delux hotele i apartmane i time uposle velik broj ljudi i uopšte pokrenu zamajac razvoja. S druge strane se zastupa teza da su ovi predeli Istre privlačni upravo zato što ih nije dotakao komercijalni turizam, diskoteke i horde iz grada.

Drugim rečima, cilj je da se obogati turistička ponuda i obezbedi blagostanje lokalnog stanovništva, a da se pri tom ne unište ravnoteža i sklad prirode. Biće ipak veoma teško da se zadrži prodor kapitala iz Italije koji nakon što je izgradio letovališta u Egiptu i na Azurnoj obali traži novu slobodnu zemlju – a ova mu je sat vremena udaljena i pri tom je relativno jeftina. U prilog tome ide i činjenica da će uskoro biti izglasan zakon po kojem i italijanski državljani imaju pravo vlasništva nad nekretninama u Hrvatskoj. To im je, za razliku od ostalih stranaca, do sada bilo zabranjeno – da se ne bi pokretalo pitanje imovine Italijana koji su proterani posle Drugog svetskog rata. Sve to (gradnja ekskluzivnih naselja plus zakon o nekretninama) prouzrokovalo je špekulativnu groznicu zbog koje su cene nekretnina, naročito zemljišta u Istri, skočile do astronomskih iznosa.

Hrvatski turizam inače cveta kao nikad do sada. Malo zbog opšteg straha od letenja tj. terorizma i ratova, malo zbog toga što je štednja ponovo u modi, Evropljani se u sve većem broju upućuju na plavi Jadran. Ovog leta ih je bilo nešto manje od šest stotina hiljada tj. deset odsto više nego lane, a od toga je trećina u Istri.

MALO IZ SRBIJE: Rovinj je još jednom najposećeniji grad na hrvatskom primorju, a u njemu nema mesta za Srbe. Ne u smislu da nisu dobrodošli, već je toliko krcato turistima da ne bi imali gde da se smeste. A i veruje se da više novca ostavljaju „džiberi“ iz Nemačke, Mađarske i Češke (njihov bogatiji sloj letuje na atraktivnijim morima od hrvatskog) nego gospoda iz Beograda.

Dodatni razlog relativno malog broja gostiju iz Srbije je i zakasnelo ukidanje hrvatskih viza jer turističke agencije nisu imale vremena da se organizuju… Zato je primećeno dosta Beograđana koji su se u sopstvenoj režiji posle više od decenije vratili u svoje omiljeno letovalište. I, naravno, nije zabeležen nijedan preki pogled, nijedan incident, sem par izbušenih guma na besnom BMW-u beogradskih tablica koji se nepropisno parkirao ispred nečije garaže. U svakom slučaju, ako su do ovog leta gostovali skoro u ilegali, Srbi najzad mogu da razgovaraju a da ne šapuću ili da nespretno „glume“ ijekavicu. Na raspolaganju su im i Lastini autobusi koji svakodnevno (dvaput) voze na relaciji Beograd–Pula.

Dakle, rovinjske konobe i tesne uličice iznad kojih se suši veš su dupke pune, a na usluzi je ceo albanski ugostiteljski kartel. On se širi frapantnom snagom, otprilike kao i miris suvog duvana iz najčuvenije rovinjske tvornice. Definitivan zaključak je da su Albanci najsposobniji ugostitelji na celoj istarskoj obali zbog čega kontrolišu skoro dve trećine cele vanpansionske potrošnje (od zlata do džidža-bidža) i uopšte dominiraju nad usporenim Istranima.

Inače skromnu krimi-hroniku u Istri, osim brojnih požara i saobraćajnih udesa, može da „obogati“ samo koji Slovenac koji je uhvaćen sa ekstazijem u auto-kampu. Ili, eventualno bokseri hrvatske reprezentacije koji su pretukli neke klince u fažanskoj pineti jer su bili preglasni. Sve ostalo je „bonaca“, sir i vino… Istrani su toliko pitomi da su ovde najljući mangupi, u stvari, bosanski šljakeri iz brodogradilišta Uljanik, i to ne zato što su u međuvremenu svoje tetovaže s natpisom „JNA“ nespretno pretvorili u „BOJNA“…

NAJBROJNIJI ITALIJANI: U Poreču i Umagu, koji su izglancani do zaslepljenja, najbrojniji su Italijani, a dobar deo njih je stigao jahtama. U Rovinju se već nedeljama priprema ogromna žurka MTV-a, dok se u Motovunu i ostalim gradićima istarskog zaleđa održavaju filmski i muzički festivali. I to oni po meri čoveka, bez glamura i večernjih toaleta već sa čašicom rakije od meda u ruci. U Puli je najmirnije, u bivšim kasarnama se organizuju rejv-žurke, Balaševićeva autobuska stanica je zauvek zatvorena, a zlatne šake Mate Parlova tužno i sporo peru čaše nemačkih alkosa. Ulicama Pule još preovlađuju Zastavina vozila dok se u čuvenoj areni smenjuju rok grupa Simply Red i balerine Boljšog teatra.

Južnije je, međutim, atmosfera znatno vrelija i to ne samo zbog brojnih požara koji haraju od Rijeke do Splita, uključujući i ostrva, već i zbog parlamentarnih izbora koji se približavaju. U sklopu kampanje HDZ-a Dino Dvornik je započeo seriju koncerata, a prvi je održao za inat, iste večeri, na istom mestu gde i Momčilo Bajagić Bajaga. Isto tako, otac mu Boris demantovao je pisanje beogradske štampe da ide u Beograd, pogotovo ne da se sretne sa Batom Živojinovićem, jer posle svega što se desilo „ne znam kako bi se ponaša’, ne mogu ga udrit nogom u jaja“.

Sve ostalo je manje-više isto kao nekad, kao svuda. „Blizmismeni“ privatizuju najbolje firme, za titulu će se i ove godine boriti Hajduk i Dinamo, ali zato Stevo Karapandža više ne nudi svoje „male tajne velikih majstora“.